Nije SANU Fond za…

Vladimir Kostić ima pravo na mišljenje, kakvo god ono bilo. Da brani defetistički stav kao princip, da Kosovo vidi zauvek (praktično i pravno) izgubljeno za Srbe i Srbiju, sve ima pravo ali…

Nema tu ni zrna dileme: Vladimir Kostić ima pravo na mišljenje, kakvo god ono bilo. Ima pravo da bude pesimista, da brani defetistički stav kao princip, da Kosovo vidi zauvek (praktično i pravno) izgubljeno za Srbe i Srbiju, sve ima pravo ali… nema pravo da sve to radi s pozicije predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedno s drugim ne ide. Ili, ili. Predsednik SANU nije predsednik Fonda za humanitarno pravo. Ono što je u ovoj državi dozvoljeno Nataši Kandić, nije Vladimiru Kostiću. Bar bi tako trebalo da bude, bar dok je Kostić na čelu SANU.

Gotovo tri decenije od čuvenog Memoranduma, kad su srpski i jugoslovenski komunisti izgleda zauvek ućutkali SANU, ova srpska institucija nije se oglašavala ni po jednom velikom političkom, društvenom, kulturnom pitanju. Kao da ne postoje. A onda se, pre dva dana, oglasio Kostić, predsednik SANU, s porukom Srbima da Kosovo i Metohija nisu u našim rukama. Kao da Srbi to ne znaju.

Kostić drži da je u ovom trenutku ključno pronaći mudar način da „s elementima dostojanstva napustimo Kosovo“. Takva vrsta dostojanstva, profesore, ne postoji. Ko je, pod prisilom, s nožem ispod grla, dostojanstveno napuštao kuću u kojoj je rođen? I mnogo veći narodi od srpskog, kaže Kostić, gubili su osnove. Koji narodi? Jevreji? Oni su dve hiljade godina, rasuti svetom, nosili sećanje i predanje o Jerusalimu. Nikada, tajno ni javno, nijedan Jevrejin nije zatražio način dostojanstvenog, večnog otklona od Jerusalima. I vratili su se u Jerusalim.

Niko razuman među Srbima ne zagovara povratak na Kosovo pod oružjem, na tenkovima, ali razum, isto tako, ne može podneti stav da se samo nekoliko godina nakon okupacije jednog dela Srbije, istog tog dela odreknemo. Kako? Da spalimo katastarske knjige, menjamo udžbenike, kažemo deci da to nije naše? Ko nam je, i da hoćemo, dao to pravo?

Mnogi među Srbima, evo i predsednik SANU, podlegli su propagandi (uglavnom krojenoj u Beogradu) da je okupacija Kosova i Metohije faktičko stanje s kojim se moramo pomiriti. Takav stav je negacija slobode, ljudskosti, osnovne potrebe čoveka, negacija antifašizma. Kako je moguće slaviti Dan pobede, a zagovarati mirenje s faktičkim stanjem? Predsednik SANU Vladimir Kostić dobio je dva puta (redak slučaj) Oktobarsku nagradu grada Beograda, a ta se, ako je neko zaboravio, dodeljuje u znak sećanja na oslobođenje Beograda od nacističko-fašističke okupacije. Pojam okupacija, a ovde govorimo o Kosovu, ne menja značenje u zavisnosti od imena okupatora: Vermaht ili NATO, učinak isti.

Ne smemo u ovom slučaju od predsednika SANU da pravimo izdajnika, jer on to nije, kao što on sam ne sme sebi da dopušta „slobodu govora“ i drugima drži lekcije bar kad je o Kosovu reč. Verujem da mu je poznata ona besmrtna epizoda o povratku velikog pesnika, akademika Milana Rakića, na Kosovo, 1912. godine.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović