Није мушки камчити Посавину

Шта желе и куда су кренули Хрвати „источно од Уне“, питали смо Твртка Миловића.

Република Српска и Федерација БиХ су два одвојена свијета. То најбоље знају они, којима је посао да знају. Новинари са једне стране границе, имају врло ограничено знање о политичким и другим дешавањима са друге. Колико год се неки трудили да то сакрију, са обичним људима је ствар још одвојенија. Ово је прилика да се упознамо.

Наш саговорник се, прије свега својим одговорима, доказао као квалификована особа да јој се оваква питања поставе. Зато, и поред тога што су дуги интервјуи нешто што не трпи медиј на којем нас тренутно пратите, доносимо у нескраћеном обиму виђења Твртка Миловића. Твртко говори ствари које нисмо до сада навикли слушати, а уколико неко баш инсистира да зна нешто подробније о њему, он се сам представио овако:

Твртко Миловић је бивши Сарајлија с трајним уточиштем у Кисељаку. Загребачки студент, несхваћено сеоско пискарало, бунтовник против свега што мирише на неправду. Тренутно дописник Гласа Америке из Сарајева и редовити колумнист Поскока, србофилског портала из срца Западне Херцеговине. Вјерни читатељ Текса Вилера, Слободне Босне и Фронтала.

Још увијек смо на нули, што се тиче формирања  власти. Стога генерални коментар изборног процеса, да ли је он у ФБиХ био фер и демократски?

Да, на апсолутној смо нули. Реално гледајући, нисмо ни могли бити на добитку када погледамо људе који воде политичке странке у Федерацији. Чим су предате листе кандидата за изборе, било је јасно да ћемо наредне четири године бити на нули. Ипак, мало ме изненадила релативна побједа СДП-а међу бошњачким политичким тјелом, јер познавајући капацитете кадрова СДП и СДА, мислим да је СДА заслужила бољи резултат.

Што се тиче хрватског политичког тијела, резултати су реални, а највећи побједник је ХСП, који се без икаквог политичког тијела и без респектабилног кадра ипак успио „огребати“ за који мандат на штету ХДЗ1990. Дакле, обзиром на страначке челнике, потпуно је нормално ово што се сада догађа, и грађани Федерације могу бити задовољни ако се власт конституира до љета.

Што се тиче коректности демократског процеса, ту сам много критичнији. Изборна кампања (према бирачима који нису интересно везани за одређену политичку странку) одвија се највише у медијима. Као што је и неписменом видљиво, ФТВ, Ослобођење и Сан; у потпуној су служби СДП-а, Дневни Аваз у служби СББ док остали медији нису толико утјецајни, али за сваки се може рећи да је имао свог фаворита. За приватне медије није проблем страначка наклоњеност, али за јавне медије је то итекако проблем. Због тога се не може рећи да су избори били фер и коректни. А СДП би се требао упитати је ли 17% подршке на разини БИХ уз тако снажну и бесплатну потпору ФТВ побједа или пораз њихове идеје!

Неке странке у бошњачком корпусу су потпуно маргинализиране и слиједом тога су и пропале. Међу Хрватима је нешто другачија ситуација. Електронских медија на којим би се Хрвати „појављивали“ и износили своје ставове скоро не постоје. Хрватске странке у Федерацији су биле осуђене на медијски рат преко Вечерњака и Дневног листа, с тим да је то била борба Давида и Голијата (у корист Вечерњака) и на интернет порталима. Они најутјецајнији портали углавном су били несклони ХСП-у, што се касније показало као оправдано, и то је у значајној мјери пресудило изборе. Да је било фер – није, а демократски још мање, обзиром на ретардиран изборни закон.

Само ћу навести један примјер апсурдности оваквог закона: Са Посавском жупанијом у истој изборној јединици за државни парламент је и Тузланска жупанија.  Хрвата је у овој изборној јединици мање од 3% што је уједно и изборни праг. Закључак је да никада Хрват из Посавине неће бити изабран у државни парламент по овом изборном закону. Иако му Устав то право јамчи. Нека се запитају над овим силни заштитници посавских Хрвата. Поготово они у Сарајеву.

Да ли су резултати странака са хрватским  предзнаком очекивани, односно има ли ту неких изненађења?

Гледајући на политку хрватских странака у посљедње 4 године, изненађења је мало. Мене је особно мало изненадио релативно добар резултат ХДЗ1990. Анализирајући рад ХДЗ БиХ у посљедње 4 године, осјети се мудрија политика. Кад кажем мудрија онда мислим на недостатак политичких гафова и промашаја које су биле константа ХДЗ-ове политке од рата наовамо. Наравно, критика на рачун појединаца увијек има, али генерално је ХДЗ БиХ од 2006. До 2010. водио опрезнију политику, што је добрим дијелом разоружало опозицију.

С друге стране, ХДЗ1990 је од 2006. имао нејасну политику улизивања Сарајеву и покушаја уједињења с ХДЗ-ом, а у исто вријеме је потпуно занемарен теренски рад. Да ће ХДЗ1990 имати лош  резултат било је видљиво већ након локалних избора 2008.

Што се ХСП-а тиче, они самостално вјероватно не би ушли ни у федерални парламент, тако да би нас ускратили ових садашњих мука. ХСП је своју изборну судбину запечатио још за вријеме нереда у Широком Бријегу када је Јуришић поданички (и протузаконито) ослободио сарајевске хулигане (против којих су неки дан подигнуте оптужнице).

Споменуо бих још и ХСС-НХИ који је почетком 2010. имао стреловит успон захваљујући Љиљани Ловрић. У том периоду су дошле до изражаја идеолошке разлике предсједнице Ловрић и Крешимира Зубака, што је кулминирало њеним уклањањем из странке. Резултат је тога да данас Љиљана Ловрић и ХСС подржавају коалицију ХДЗ БиХ и ХДЗ1990, а Крешимир Зубак фамозну Платформу СДП-а. И наравно, резултат Зубаковог пуча у ХСС-НХИ је и катастрофалан резултат ове обећавајуће странке на изборима гдје је та странка изгубила парламетнарни статус, као и двије трећине кантоналних заступника.

Данас те странке као што видимо нема. Ако је то био циљ Зубаку, ја му честитам, успио је.

У РС се слабо  разазнају унутарполитичка превирања у политичком корпусу хрватског етноса, можете ли, оквирно, рећи који су главни узроци непомирљивих разлика ХДЗ БиХ и ХДЗ 1990?

До раскола у ХДЗ БиХ је дошло 2006. Када су на страначкој конвенцији кандидати за предсједника били Драган Човић и Божо Љубић. Љубић је био миљеник Сарајева и ХДЗ-а Хрватске, прецизније Санадера. Оно што ми као јавност знамо јесте да Човић није желио бити послушник Санадеру, али мислим да је то комплексан систем интереса о којем мало знамо.

Углавном, Човић је тада на сумњив начин побиједио, а Љубић и скупина незадовољника оснивају ХДЗ1990. Тада је актуалан био травањски/априлски пакет уставних реформи, који је представљен као службени разлог раскола. Занимљиво је да је тада СДП лијепио плакате по Сарајеву с ликовима Мартина Рагужа и Боже Љубића (заступника ХДЗ1990) називајући их џелатима БиХ, а дужносници ове странке били су у немилости ФТВ, која их је тада третирала како данас третира ХДЗ БИХ.

Оно што се касније показало јесте да се ХДЗ1990 идеолошки нимало не разликује од ХДЗ БиХ а да их раздваја једино ограничен број фотеља. За мене је то легитимно и тако у демокрацији и треба бити. Жао ми је само што чланови ХДЗ1990 третирају бираче као необразовану стоку. Па се хватају имена „ХДЗ“ као пијан плота, мислећи да без тог имена неће добити ни један глас.

И на крају, уласком у стратешки споразум ових странака ипак видимо да непомирљивих разлика нема. Програми су им идентитчни, као и однос према националним питањима. Обје странке траже федерализацију БиХ и то је тренутно једина политичка снага Хрвата у БиХ.

Колико  политика из Хрватске утиче на стварност  Хрвата у ФБиХ? 

Нимало. Драган Човић је с Хрватском изборио равноправан однос још 2006. Ништа што се догађа у Хрватској не утјече на Хрвате у БиХ. Барем не негативно. Избор Иве Јосиповића је једно од најпозитивнијих изненађења за Хрвате у БиХ, послије политичког дегенерика Стипе Месића. Позитивно освјежење је и Весна Пусић. Ипак, све то нема значајног утјецаја на Хрвате у БиХ, и мислим да нема потеза који би сада хрватске политичке странке у БиХ учиниле на своју штету, а да је у корист Хрватске, без обзира на притиске. Усудио бих се рећи да је већи утјецај странака из Србије на странке у РС, ако вам је то пластичнији примјер.

Хрватска политичка елита у Загребу на еуропској, као и на свјетској сцени практички не постоји нити има било какав утјецај, за што је сама најзаслужнија, па се нити поједини иступи високих дужносника Хрватске ни на који начин не рефлектирају на нашу стварност у БИХ. Они могу попунити који ступац у новинама али практичне политичке тежине немају.

Већ одавно јасна разлика у доживљају  свијета између становника Српске и Србије. Има ли разлике у схватању истог код Хрвата у ФБиХ и Хрватској, и да ли се може извући нека паралела? 

Има парелала. Хрвати у БиХ, попут Срба у РС, све више схваћају да су важнији себи него својој наводној браћи преко границе. Колико сам примјетио, у Србији често идентифицирају Србе у РС са свим становницима БиХ. Слично је у Хрватској.

Специфична врста ксенофобије, па и шовинизма, у Хрватској се развила од 1995. до данас. Више нису само Срби жртве нетрпељивости, него и Хрвати из БиХ. Проблеми Хрвата у БиХ једноставно не дотичу Хрвате у Хрватској. Чак и у јеку хрватско – муслиманског рата у средњој Босни, у Загребу се скупљао новац за помоћ Армији БиХ!!! Њих не занимају недаће властитог народа ни данас.

Стјепан Месић је утјеловљење владајућег мишљења Хрвата из Хрватске, према Хрватима у БиХ. Иако је Иво Јосиповић позитивна промјена, мислим да је ипак сазрело вријеме да Хрвати у БиХ развијају властити, неовисни идентитет.

Стипе Месић се недавно најнегативније изјаснио о савезу Додик-Човић, третирајући  то као својеврсну реинкарнацију „сарадње екстрема као у рату“?

Поновит ћу да је Стипе Месић политички дегенерик. Човјек потпуно неупућен у догађаје, старац опијен пажњом коју добива из Сарајева. Додик и Човић представљају одређен (већински) избор своји етничких скупина и они су дужни, чак и обавезни сурађивати. Не знам како дефинира Додика и Човића у екстреме, и на какве конкретно екстреме мисли, али је неукусно повезивати данашње стање с ратним.

Да је по Месићу, никад се Хрват и Србин не би смјели срести ни у кафани. А кад смо већ сурадње као у рату, напомињем да су многи Хрвати, посебно у Кисељаку, поносни на сурадњу са Србима у рату. Колико знам, обострани су осјећају у Лукавици, Палама и Сокоцу. Дакле нема говора о реинкарнацији, јер добре односе нису измислили ни Додик ни Човић, они никад нису ни престали.

Колико он лично и овакав став имају одјека међу Хрватима у ФБиХ? 

Парадоксално, али Месић има јако позитиван практични одјек. Све што Месић жели, Хрвати у БиХ не желе. И обрнуто. Тако да је Месићева осуда сурадње и разговора Додик-Човић јасан доказ Хрватима у БиХ да такву политику и даље подржавају.

Стјепан Месић је за Хрвате у БиХ, поред Комшића, вјеројатно најомраженија политичка појава. Ридикул. Њега више нитко тко се бави политиком и не доживљава озбиљно. Ту и тамо, он послужи тек као зачин сарајевске пропагандне кухиње. На Поскоку је прозван „сарајевским халал лобистом“. Могуће је и да је плаћеник. Зашто не, лобирање је данас уносан посао.

Стипе Месић има жељени утјецај на пет сарајевских фратара и пет њихових обожаватеља. Изван тога нула.

Постоје ли неки сценарији на који начин, кад и како би се формирао „трећи ентитет“, а да то звучи бар мало реално и изводљиво у овом мандату?

Што се тиче трећег ентитета, треба знати да је Трећи ентитет као захтјев дошао „одоздо“. Дакле, из народа. Хрвати су ти који желе трећи ентитет, а ХДЗ само јаше на том валу, и купи политичке бодове. Наравно, данас га је дужан заступати. Да будем прецизан, ни једна политичка странка не тражи трећи ентитет и он се као такав никад и неће појавити на неком преговарачком столу, тако да слиједом тога у овом мандату од трећег ентитета неће бити ништа.

Али ја не бих Трећи ентитет схваћао с таквим временским ограничењима. То ће увијек бити тежња хрватског народа у БиХ. Дакле, то ће питање бити живо и за 20 година, и чекат ће се повољна геополитичка ситуација да се то оствари. Мислим да би се Бошњацима исплатило да подрже Трећи ентитет и да заувијек заврше хрватско питање, јер овако ће се оно наметати деценијама.

Али Хрвати би били тренутно задовољни и са мањим. Федерализација је компромис који би ријешио већину проблема. Па чак и промјене граница кантона на етничкој основи уз повећање финанцијске неовисности и промјене изборних закона би тренутно задовољили Хрвате. Оно што сада имамо у Федерацији, јесте да је један конститутивни народ крајње незадовољан и да је спреман на трајну опструкцију свега, не само формирања власти 2011. године.

Како би тај ентитет изгледао, тј. које би територије обухватао? 

Тај Ентитет, којег ја гледам као дугорочни циљ хрватске политике у БиХ, обухватао би територије које је ХВО држао 1994. године, с тим да би била неопходна измјена опћинских граница у средњој Босни, као и формирање хрватских опћина у Бугојну и Какњу. У тај ентитет убрајам и Вареш, Јајце и Оџак (опћине које ХВО није држао 1994.). Наравно, ово је моје виђење.

Скоро сваки Хрват у БиХ има своје виђење тих граница, али оне се у правилу врте око овога што сам сада набројао. Ипак, треба напоменути да питање трећег ентитета није питање његове величине. Битна је институционална заштита Хрвата у БиХ, на начин као што је Срби у БиХ имају од Републике Српске. Потпуно је свеједно хоће ли трећи ентитет обухватати 60% Федерације или само опћину Жепче. Битно је да Хрвати имају коме отићи покуцати на врата када имају проблем националног карактера и да имају моћ сличној ентитетском вету.

То данас имају Бошњаци и Срби. Хрвати не. Дакле БиХ је данас српска и бошњачка. Хрватска још увијек није. А за то што БиХ није и хрватска понајвише су криви политички представници оног народа, којем су пуна уста ЗАВНОБИХ-а. Управо Хрвати највише траже да се поштују начела ЗАВНОБИХ-а. Ако ентитетски вето  имају Срби и Бошњаци, требају га имати  и Хрвати.

Какве Срби имају гаранције, да тај ентитет  неће имати апетите ка територијалној цјеловитости Српске, јер се исувише често помиње „окупирана Босанска Посавина“?

Ја сам се у основној школи једном потукао због цуре. Добио батине и одустао од цуре. Сјећам се једног Кенана који је бар шест пута фасовао због извјесне Алице, и сваки пут је опет „нападао“ исту цуру, сваки пут с истим посљедицама. Тако гледам и на питање Посавине. Посавину су Хрвати изгубили у рату, а од политичке контроле над тим територијем су се одрекли у Дејтону. Није мушки камчити натраг нешто што си војно изгубио, није мушки тражит цуру због које си фасовао, није мушки тражит назад паре које си изгубио на покеру…

Посавина (у дијелу у којем је у РС) треба бити дата кад и ако то Срби буду хтјели. Ово се тиче само политичке контроле над територијем. Што се тиче повратка и политчких права Хрвата Посавине, ту нема никакве расправе – Хрватима се мора омогућити једнака квалитета живота као и Србима у Посавини. И мора се показати институционална намјера Владе РС кроз јасне пројекте обнове кућа у Посавини и збрињавања прогнаника. Не смијемо заборавити да су Срби већ „поклонили“ дио Посавине Хрватима – Оџак. Нису морали. Такођер, битно је стање на терену. Када би опћине Дервента, Брод и Шамац сада ушле у Посавску жупанију Хрвати би у тој жупанији аутоматски постали мањина!

Ово је кост који Бошњаци из Сарајева стално бацају Србима и Хрватима да се кољу око ње, али овдје нема неријешених рачуна. Око Посавине је све јасно. Хрватима се мора омогућити повратак у Посавину, а када се врате сви који желе, онда треба видјети на који начин заштитити њихова политичка права. Из Загреба, Штутгарта и Славонског Брода се сигурно неће ништа изборити, а Хрвати у БиХ имају много већих проблема од борбе за Загрепчане, Штутгартђане и Брођане.

Мој је приједлог да РС омогући Хрватима у Посавини формирање етнички хрватске опћине, која би окупљала хрватска села и која би гарантирала равноправност Хрватима на овом подручју, а у исто вријеме била финанцијски помогнута од Бање Луке. Ипак не смијемо заборавити да су хрватске куће у Посавини рушене грађевинским стројевима и динамитом, и да је то финанцирала власт тадашње РС.

Мој приједлог је да се по овом питању прије свега изјасне Хрвати Посавине, они који живе у географском простору Посавине, па да видимо што они о томе мисле, јер нисам сигуран да се слажу с галамом из Сарајева.

Караџић је 1993. године изјавио да је „рат  са Хрватима завршен“, чак је ВРС  пропустила борце ХВО да се из Средње Босне преко територије РС евакуишу у Хрватску, а касније је „завршени рат“ кулиминирао од Гламоча и  Грахова, до Окучана и Книна. Може ли у свјетлу ширих односа српског и хрватског народа, и ова љубав на линији Човић-Додик да доживи сличан крај? 

Није добра поредба. Караџић  је то рекао након што је од Хрвата „узео“ све што је могао. И опет је слагао, јер напади на Орашје су трајали до краја рата. Исто тако, наредба о  нападима ХВО и ХВ на Грахово и Гламоч су дошли су из Загреба, као „виши“ циљ уништења Срба у Хрватској. Да се питало Хрвате у БиХ, са Србима би 1993. рат и био завршен, али чињеница је да су Хрвати у БиХ за вријеме рата били лутке на загребачким концима. Данас, коначно, више нису.

Чињеница је да су Хрвати и Срби 1993. завршили своје размирице (на начин да су једни друге протјерали одакле су могли) али је на неким подручијима та сурадња попримала и друге облике. Наравно, постојао је заједнички интерес, али било је и ту и доста обостраног уважавања.

Оно што бих волио разјаснити, а у питању је очито неразумјевање: Хрвати у БиХ према Србима су још од 1993. имали различит став него Хрвати из Хрватске. И данас је тако. У РС се то мора знати, а мислим да је споразум Додик – Човић добар начин да се таква незнања рашчисте. Дакле Срби из РС своје фрустрације и рачуне требају испостављати Загребу, а не Хрватима у БиХ. Исто бих рекао и Хрватима. Ако је нетко крив за губитак Посавине, онда је то Загреб.

Љубав на линији Додик – Човић можда и доживи издају једног од наведених, али не бих банализирао сурадњу и односе два констититивна народа, односом два човјека. Сутра ће један од њих изгубити у сукобу страначких фракција; је ли то крај сурадње два народа!? Није. Односи су дубљи, и вјерујем много искренији него односи њих двојице, тако да и могућу издају једног од њих двојице треба гледати у контексту односа два политичара.

Ништа више.

Извор: