Nije čekao ni da mu rana zacijeli

Spomenik pobjednicima bitke na Krusima

Petar Prvi: „Nema toga blaga na svijetu, niti će ga biti, za koje bih krv moga naroda prodao, a svoj obraz pred svijetom ocrnio…”

Ozlo­je­đe­ni i na­zlo­br­zi ska­dar­ski sil­nik se, na­rav­no, ni­je mo­gao po­mi­ri­ti sa te­škim po­ra­zom u Bje­lo­pa­vli­ći­ma. Uvi­đa­ju­ći da je za taj po­raz, za to što ni­je uspio da po­ha­ra Bje­lo­pa­vli­će i Pi­pe­re, naj­za­slu­žni­ji vla­di­ka Pe­tar Pr­vi Pe­tro­vić Nje­goš, Mah­mut-pa­ša Bu­ša­tli­ja ni­je sače­kao čak ni da se iz­vi­da i da mu za­do­bi­je­na ra­na u Mar­ti­ni­ći­ma za­ci­je­li, već je sa još većom si­lom (nje­go­va or­di­ja je ovog pu­ta, iz­gle­da, bro­ji­la 23.000 voj­ni­ka, ma­da ima iz­vo­ra ko­ji na­vo­de i svih 30.000) po­no­vo kre­nuo, ovog pu­ta na sta­ru Cr­nu Go­ru i vla­di­ku Pe­tra Pr­vog lično, na­u­man da još jed­nom pre­ga­zi i spr­ži Ce­ti­nje.

No, pri­je pri­če o to­me ka­ko se za­vr­šio taj po­hod Mah­mut-pa­še na Ce­ti­nje, evo ne­ko­li­ko pojedi­no­sti o isto­rij­skim okol­no­sti­ma ko­je su pret­ho­di­le i ovom i pret­hod­nom nje­go­vom pohodu na Pi­pe­re i Bje­lo­pa­vli­će, ko­je su kra­jem osam­na­e­stog vi­je­ka ozna­či­le pre­kret­ni­cu i u isto­ri­ji Cr­ne Go­re i ovog di­je­la Bal­ka­na u cje­li­ni, ko­ji će, ko­nač­no, do­bi­ti epi­log i u Pr­vom srp­skom ustan­ku u Sr­bi­ji po­čet­kom de­vet­na­e­stog vi­je­ka.

Čim su se ru­ska ca­ri­ca Ka­ta­ri­na Dru­ga i austrij­ski car Jo­sip Dru­gi na Kri­mu 1787. go­di­ne dogo­vo­ri­li da po­ra­de na sla­blje­nju i po­dje­li tur­skog car­stva, Tur­ska im je, uz sna­žnu po­dr­šku En­gle­ske i Fran­cu­ske, ob­ja­vi­la rat. U že­lji da oto­man­sku ca­re­vi­nu po­lju­lja­ju i osla­be sa više stra­na, sa­ve­zni­ce Ru­si­ja i Austri­ja su na­u­mi­le da po­bu­ne na­ro­de ko­ji vje­ko­vi­ma ča­me u tur­skom rop­stvu. Me­đu pr­vi­ma Cr­no­gor­ce, vje­či­te bun­dži­je i ne­po­kor­ni­ke. Austri­ja je za­to odmah na Ce­ti­nje kao iza­sla­ni­ka upu­ti­la ka­pe­ta­na Fi­li­pa Vu­ka­so­vi­ća sa 100.000 du­ka­ta, nešto hra­ne, pra­ha i olo­va, da na­go­vo­ri vla­di­ku Pe­tra Pr­vog da za­ra­ti sa Tur­ci­ma.

Um­nom vla­di­ci je to u po­čet­ku bi­lo sum­nji­vo i ta­kvu po­nu­du je od­bio po­što ni­je imao po­tvr­du sa ru­skog car­skog dvo­ra da je to u in­te­re­su Ru­si­je, od­no­sno da je i Ru­si­ja u ra­tu sa Tur­skom. Nije pri­hva­tio čak ni po­nu­du na­sr­tlji­vog i ne­tak­tič­nog ka­pe­ta­na Vu­ka­so­vi­ća ko­ji mu je u jed­nom tre­nut­ku po­nu­dio i mi­to od 50.000 du­ka­ta.

„Ne­ma to­ga bla­ga na svi­je­tu, ni­ti će ga bi­ti, za ko­je bih krv mo­ga na­ro­da pro­dao, a svoj obraz pred svi­je­tom ocr­nio i ra­di­ji sam po­šte­no i u si­ro­ma­štvu umri­je­ti, no stid­no ži­vje­ti u izobi­lju”, od­go­vo­rio je Vla­di­ka, tvr­di sta­ri isto­ri­čar Ja­goš Jo­va­no­vić.

No, ipak, kad je i iz Ru­si­je sti­gla po­tvr­da o ra­tu sa Tur­skom, Pe­tar Pr­vi se po­mi­rio sa Vukaso­vi­ćem i po­čeo da se pri­pre­ma za ob­ra­čun sa Tur­ci­ma. Ni Tur­ci, na­rav­no, ni­su sje­dje­li skr­šte­nih ru­ku. Ska­dar­ski ve­zir Mah­mut-pa­ša Bu­ša­tli­ja, osje­ća­ju­ći da se cr­no­gor­ska brđanska ple­me­na sve vi­še pri­bli­ža­va­ju Cr­noj Go­ri, da ne­će mo­ći još du­go da ih dr­ži u pokor­no­sti i odvo­je­no od ma­ti­ce, pred­u­zeo je po­me­nu­ti po­hod na Bje­lo­pa­vli­će i Pi­pe­re, uvjeren da će tu pre­sje­ći sva­ku po­mi­sao na ši­re­nje ustan­ka i u osta­lim br­đan­skim ple­me­ni­ma i mo­guć­nost nji­ho­vog pri­sa­je­di­nje­nja Cr­noj Go­ri.

Ka­kav sul­tan i ku­či­ne

U svo­joj zna­me­ni­toj pri­po­vi­jet­ci „Pop An­dro­vić no­vi Obi­lić” Ste­fan Mi­trov Lju­bi­ša je, či­ni se, bo­lje od iko­ga opi­sao Mah­mut-pa­šu Bu­ša­tli­ju, nje­go­vu pa­ko­snu na­rav i zlo­bu, nje­go­vo ne­milo­sr­đe ko­je su do­bra­no osje­ti­li i sa­mi Pa­štro­vi­ći.

Kad je ne­gdje u dru­goj po­lo­vi­ni osam­na­e­stog vi­je­ka, u vri­je­me uspo­na i ja­ča­nja mo­ći Mah­mut-paše uči­njen je­dan umir kr­vi iz­me­đu Pa­štro­vi­ća i Spi­ča­na, na če­mu je po­naj­vi­še po­ra­dio ugled­ni i uti­caj­ni pop Ra­de An­dro­vić, to ni­je bi­lo po vo­lji ni ska­dar­skom ve­zi­ru ni mletačkom pro­vi­du­ru iz Ko­to­ra. Pr­ga­vi i sa­mo­volj­ni Mah­mut-pa­ša je istog tre­na po­zvao Spiča­ne u Ska­dar da is­pi­ta ka­kve to oni do­go­vo­re i po­mi­re pra­ve sa Pa­štro­vi­ći­ma iza njegovih le­đa i ka­ko to oni mi­mo nje­go­vog zna­nja i vo­lje po­mje­ra­ju gra­ni­ce (Pa­štro­vi­ći su u to vri­je­me bi­li pod vla­šću Mle­ta­ka). De­le­ga­ci­ja Spi­ča­na, na če­lu sa Mir­če­tom Ni­kla­nom, pokuša­la je da odo­bro­vo­lji na­pra­si­tog i bez­ob­zir­nog sil­ni­ka, na­gla­ša­va­ju­ći ne­vo­lje Spi­ča­na i mu­ke ko­je su tr­pje­li zbog tog muč­nog du­ga pre­ma Pa­štro­vi­ći­ma, ali i lo­jal­nost ko­ju i da­lje ga­je pre­ma sul­ta­nu. Sa­mo što je spo­me­nuo sul­ta­na, to je do kra­ja raz­ja­ri­lo bi­je­snog ve­zi­ra:

„Ka­kav sul­tan i ku­či­ne! Ja ne­mam vrh se­be go­spo­da­ra, po­tle Bo­ga i Pro­ro­ka, a za to­ga pa­di­šu mi­slim kao za svo­ga ha­ta. Dok je me­ni Ar­ba­ni­je i lju­ta Ma­li­so­ra, ne bo­jim se ja, fu­ka­ro, ni sul­ta­na ni ce­tinj­skog ka­lu­đe­ra, ko­ji mi sje­di na đe­do­vi­ni, ni one ćo­sa­ve ba­be u Mle­ci­ma, ko­joj se pop An­dro­vić tri­put na dan kla­nja, no ću ih sva tri pot­ko­va­ti pri­je go­di­ne, i po­bi­ti granicu to­pu­zom, gđe mi gođ hat do­pre i no­gom čep­ne!”

Piše: Budo Simonović

Sju­tra: PA­ŠA SE UZDAO U SI­LU, SVE­TI PE­TAR U SLO­GU

Izvor: Dan

Vezane vijesti:

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju I

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju II

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju III

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju IV

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju V

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju VI

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju VII

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju VIII

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju X

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju XI

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju XII

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju XIII

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju IV