Nije baš svako kovač(ević) svoje sreće: Ljubu više niko ne ljubi

Datum objave: nedelja, 27 novembra, 2016
Veličina slova: A- A+

U zarušenoj udžerici, napuštena od svih i osuđena na večnu osamu, dočekala je poslednje dane starica Ljuba, kćer Anta Kovačevića, jednog od osnivača Stepanovićeva – doskoranajveće hercegovačke naseobine u Bačkoj

Ljuba Kovačević
Ljuba Kovačević

piše: Mladen Bulut

Kao utamničena, u teskobnoj i kao grob hladnoj, jedinoj preostaloj sobici ispod poleglog krova, samovala je i dugotrajnim mukama se odvikavala od života Ljuba Kovačević.

Pritisnuta samoćom i čemernim jadom, ona se tek s vremena na vreme, ne pokazujući pred svetom svoje iznureno lice, kao ranjena zverka, bolnim krikom oglašavala da makar načas vascelo selo podseti na svoje bedno postojanje.

Zavetnica ubogog doma

– Šta ću kad me, ovako grešnu, ni Bog neće – jadala mi se ona, prekinuvši poduži muk i oporim šapatom, kao da se izvinjava, poverila da ovako poružnela i ostarela nikako da sakupi ono malo preostale snage, koja još nije sasvim iščilila iz nje, i skonča na pragu zapuštenog i sasvim zatrtog roditeljskog doma u koji odavno više niko ne ulazi, niti ona koga čeka, a još manje se nekome i nečemu nada.

Kako više nije imala nikog svog koji bi mogao da se nje i njenog života posrami, pogotovu pošto je uščezao i netragom nestao sav onaj negdašnji prkos i utulio sav inat kojim se opirala ljudskoj zlobi, a u kojima toliko dugo nije bilo leka ni u pokajanju ni u dugotrajnoj patnji, ali ni u pameti, opusteli i napola razvaljeni kućerak u crkvenoj porti, uz ono malo štedrih oranica u ataru, zaveštala je i kao neizvestan iskup podarila novosazdanom hramu svetog velikomučenika Lazara Kosovskog.

Ljuba Kovačević

– Bila sam jako zavolela jednog Rusa. Dolazio nam je tu, u kuću, ali me otac nije dao – pomalo zbrkano je preturala starica po kolopletu davnašnjih zbivanja koja je nemilice, sa počinjenim mladalačkim sagrešenjem, za života potiskivala iz sećanja, ali iz kojih se unesrećena za svagda nikada nije iščupala.

Svakom svoje

Čestit čovek, pravi patrijalhalni Srbin, ali plahovit i nagao kao većma Hercegovaca, solunski dobrovoljac nepokolebljivih rojalističkih ubeđenja, Anto Kovačević, nije dao svoju mezimicu lepuškastom crvenoarmejcu koji je bio spreman da već sutra pogine, ne toliko za slobodu otadžbine koliko da glavu izgubi za proleterske ideale. I nekakvu sasvim drugačiju, njemu nepojamnu, ne majčicu Rusiju, nego SSSR – zemlju radnika, seljaka i ponešto od preostale poštene inteligencije.

Tim pre kad ga je čuo kako na sav glas poneto govori da će komunisti njegovo Stepanovićevo (kojem su Mađari odmah posle okupacije Bačke i iseljenja srpskog življa nasilno, po svom regentu Hortiju, promenili naziv u Hortivar), ovaj put po Staljinu, prekrstiti u Vasiljevo, a onda, već sutra, po hazjajinovom miljeniku u – Vorošilovo…

– Što vi budete stvorili nazovite kako hoćete, ali mi smo ovo selo iz ničega podigli i nazvali ga po našem komandantu vojvodi Stepi – ne mogavši da se uzdrži, sasuo mu je, bez ikakvog okolišanja, pravo u lice prekaljeni ratnik – solunac.

Ubrzo, kada su javno, na zboru mesnog Narodnog odbora, meštani bili suočeni sa predlogom o preimenovanju sve oči su bile uperene u Anta Kovačevića. Ovaj je hrabro, bez trunke sumnje, upitao okupljene:

– A po čemu je Staljin veći vojskovođa od vojvode Stepe Stepanovića, koji je kum selu?

Muk koji je nastao presekao je Tolo Jelača, takođe, stari solunski borac:

– Mi smo osvojili srpske zemlje od Soluna do Temišvara i Pečuja i svakom mestu vratili staro, nama dobro i lepo nadenuto ime. Onome što vi osvojite slobodno krstite kako želite.

Tako je obližnje Despotovo, kud je docnije otišao front prema Batin(sk)oj skeli, nazvano – Vasiljevo.

Ljubinom ocu, zapravo, ponajviše je smetalo što mu se kćer nevinom devojačkom naivnošću, u nevreme, zagledala u pripadnika raspojasane soldateske generala Tolbuhina, koji su često pripiti neprekidno šenlučili, daleko od fronta,  proslavljajući po selu svaku novu vest o nezadrživom napredovanju Crvene armije ka Budimpešti.

Plodovi ljubavi

I strahovao je zbog saznanja o onim  za koje je načuo da su zadignutih sukanja, malo milom a navodno više silom, padale pred njihovim pobedničkim naletima.

Ništa ne sluteći Ljubu je nešto kasnije, ipak, nekako ubedio i udomio u oblužnjem zaseoku Tankosićevo, mada je nevoljno pristala da pođe za Radoslava Parežanina. Ali, kad je prinovu dobila mnogo pre nego je svekrva sračunala, a bilo ko od tazbine se uopšte ponadao, ovaj ju je oterao.

Prezrena od svih vratila se svojoj kući. Tvrdoglavo je i uporno odbijala svaki nagovor da se bar na neko vreme odavde ukloni i ode kod rodbine ili čak da se vrati u stari kraj gde je kao ratna udovica, samo sa jednim detetom, lako mogla iznova započeti život sa novim čovekom.

Ubrzo zatim – da li svisnuvši od srama ili od tuge za jedinim preostalim sinom, koji je bestragom nestao u udbaškim čistkama – umire joj i otac.

Tada, namah, nestaje svakog obzira seljana od čije je pakosti i zlobljenja bar zakratko bila zaštićena ugledom oca – prvog osnivača naseobine Hercegovaca i predvodnika solunskih dobrovoljaca, saboraca heroine Milunke Lazarević iz proslavljenog Gvozdenog puka, koji su, preteći oružanom pobunom, tek 1920. izborili „kolonizaciju“ na Marijinom majuru, kao i močvarnom Alparu, Malom Irmovu i u Henrika pust(ar)i, zalivađenim okrajcima nekadanjeg imanja veleposednika grofa Koteka – da bi se, napokon, s jeseni 1923. uselili u prve na brzinu sagrađene kuće.

Odvikavanje od života

– Čemu još živeti kad tek samo oko gleda, a i ono što ono vidi i čega se sve nagledalo nikako nisu lepe stvari – pitala se svakodnevno Ljuba neutešno noseći samoću u duši, ali ne kao urođenu karakternu osobinu ili beleg nekakvog neizbežnog sudbinskog pretskazanja nego kao kaznu i teško breme nametnuto zlim spletkarenjima zbog mladalačkog posrnuća.

Njena jedinica, čim se zadevojčila, odbegla je u susedni Kisač za Borši Velinka, a odatle i od njega u daleki svet, gde se preudala i sa nekim njoj nepoznatim Temerincem, kažu, živi negde u Nemačkoj.

– Prosto joj bilo mleko kojim sam je zadojila… kao da je na svet donela mačka, a ne majka – nećkajući se i dalje i cedeći reč po reč kazuje mi Ljuba kako se, davno isplakanih očiju, neprestance, uvek iznova i iznova preispitivala jeli je i tu, u velikoj strogoći, sve u želji da jedinicu sačuva da joj se nebi potkrala ista greška kao njoj, nanovo teško pogrešila.

A postavši majka „muški tvrdog srca“ samo je svoje jedino čedo odbila od sebe.

– Nije mi bilo lako, ali nedadoše dušmani da joj barem kasnije sve objasnim – sa uzdahom se vajkala i nemoćno širila ruke u prazan zagrljaj, a potom ih skupljala u krilu i, kršeći kvrgave prste, ukazivala na pokoru kojom se u beskraj samokažnjavala.

Onda je prerano zgasla, potamnela kao ugarak i pogrbila se da bi prikrila prsa i sva ženska obličja da se niko više nebi usudio da joj bliže priđe i pokuša da rasplamsa u njoj nasilno, a prerano, zapreteni žar ljubavi.

Zato je od svojih sedamdeset sedam leta više od pola veka provela venući u prisilnom udovištvu.

Poslednja uteha

Dok sam je gledao kako detinjasto žalostivo na smežurane obraze zabrađene crnom maramom privija od teških poslova izranjavljene drhtave ruke, nebi li u njima bol brže minula, nisam mogao da prevalim preko usta saznanje da su Vesna i sin joj, a njen nikad viđen unuk Dejan, koji počesto navraća kod „svojih“ u Kisač, odbili traženje socijalnog radnika da preuzmu bilo kakvu brigu o starici.

Iako u nemaštini, svaku milostinju je, bilo da je hrana ili odeća, koju su pokadkad donosili meštani i drugi namernici navraćajući u crkvu, tvrdoglavo odbijala sa prezirom ne želeći niti mogavši da im oprosti što su je onoliko i odreda svi strašno ujedali za srce.

Klonila ih se u svim prilikama, a novac od bedne socijalne pomoći primala je samo iz ruku poštara, kao i koju desetinu evra za koliko je pogodila arendu na „dobrovoljačkoj zemlji“ koju je nasledila od oca.

Zavijena u starež i ophrvana čamotinjom ona u svojoj pozleđenoj, nenasitoj duši nikako nije priznavala tobožnji moralni poraz koji ondašnji zemaljski svet zatucano nije hteo ili nije umeo da prašta, verujući da će, kad Bogu izađe na istinu, na onom drugom svetu napokon pronaći izostalu utehu.

Ponovno osvajanje zemlje – Čim su ratni drugovi iz Novog Sada javili Antu Ćetkovom Kovačeviću da u njihovom srezu ima dosta veleposedničke zemlje, ovaj solunski dobrovoljac, inače trgovački pomoćnik iz Koleškog iz okoline Nevesinja, sa 25 saboraca, sredinom  1919. obreo se u Beogradu sa zahtevom da ostvare pravo na kolonizaciju.

Ali – kako svedoči istoričar Ilija Petrović pisac  monografije o Stepanovićevu – Hinko Krizman, ministar agrarne reforme, nameravao je da, ne samo zbog nerešenih graničnih sporova i zategnutih odnosa sa Rumunijom,  što više dobrovoljaca „kao živi bedem“ naseli u Banatu nego je potajno radio u korist zakulisanih nastojanja hrvatskih političkih vođa da, kao svoje, prisvoje Bačku, Baranju i ceo Srem.

Posle višednevnog danonoćnog opsedanja kabineta referent Dušan Bogdanović, bez odobrenja ministra (navodno uz blagoslov vojvode Stepe Stepanovića), izdao im je rešenje sa kojim su se zaputili u Županijski agrarni ured u Novom Sadu gde ih je rečima „nije ovo zemlja za vas – nego Albanija“ dočekao ništa manje prijateljski nastrojen šef Mojsije Stojkov. Uvidevši da su državni poverenici višestruko spleteni sa grofovima i spahijama i da dobrovoljcima dele tek pokoji „odrezak“ ispošćene i manje plodne zemlje silom su ga naterali da potpiše rešenje da  svakom dobrovljcu, uz okućnicu od 800 hvati, pripada po 6 katastarskih jutara oranica.

No, tek kad su zaposedajući parcele umalo linčovali geometra Mihaila Agbabu i pukovnika Mihajla Pačuha (Pačića), samozvanog upravnika Kotekovog imanja koji je sve godine rata proveo u logoru i tamo „zapovedao“ srpskim zarobljenicima, dobrovoljci su 1920. počeli da obrađuju „osvojenu“ zemlju.

Stepa Stepanović

Rajski kutak – Za zasluge koje su generacijama u nazad činili carskoj kruni preci ponemčene češke porodice Kotek i Vognin stekli su plemićke titule – 1556. baronsku, a Vencel Antal 1723. proglašen je za čekog grofa.

Sa pradedovim imenom Rudolf (1822-1903), mlađi sin Hermana Koteka (1768-1822) i Henrijete Brunsvik, je nasledio delove poseda u južnoj Bačkoj i severnom Sremu da bi tek njegov sin Rudolf Oto Herman (1869-1921), smrću strica Ota, koji je ostao bez poroda, i oca, 1903. objedinio imanje u  ataru Futoga koje se prostiralo na 24.170 jutara i 46 kvadratnih hvati.

O prirodnim lepotama i uzornoj uređenosti Kotekovog poseda, kao i raskoši zbog izobilja – koje je poticalo od, osim proizvodnje bar 400 vagona žitarica i drvne građe iz okolnih hrastovih i brestovih šuma, još 1770. podignutih zasada hmelja, potom kudelje, rasadnika raznovrsnog voća i cveća, odgoja prvoklasnih goveda podolske rase, merino ovaca, mangulica i prestižne ergele punokrvnih konja, kao i izdašnih pčelinjaka – ispredale su se nadaleko čuvene priče. Pogotovu kada je podizanjem kudeljare, ciglane, magacina i mlina, radionice poljoprivrednih strojeva i ogledne stanice, fabrike sirkovih metli i pruge koja je uzduž povezivala celo imanje, započeto sa ubrzanom industrijalizacijom poljoprivredne proizvodnje.

Sredinom puta širokog 40 metara pružao se dvosmerni kolovoz a sa obe strane, razgraničene četvororednim špalirom drveta i cvetnim lejama, pešačke staze kojim su usred leta gosti mogli putovati i šetati po debelom hladu. Ispod pustare proticao je Kanal Franje Josifa na kojem je bilo uređeno malo pristanište odakle su šlepovima, koje su vukli konji, otpremani poljoprivredni proizvodi u Novi Sad, a svita zvanica se uveseljavala veslanjem ili otiskivala brodom na krstarenje.

Grof Rudolf Kotek
Grof Rudolf Kotek

Vreme u provodu i lovu ovde su, uz sve druge dvorske uglednike, rado i često provodili nadvojvoda Rudolf, sin austrougarskog cara Franje Josifa i njegov prvi prestolonaslednik, naročito kada je baš tu upoznao groficu Mariju Večeru, onu sa kojom je 1889. okončao život u dvorcu Majerling, nadvojvoda Franc Ferdinand, jer je njegova (margonatska) supruga Sofija bila kći Bohuslava Koteka, kao i nemački general-feldmaršal August fon Mekenzen, koji se ovamo vratio 4. januara 1919, ali ne više kao uvaženi gost nego kao zarobljenik.

Ovozemaljske muke – Prvih 109 naseljeničkih porodica sa 648 ukućana – mahom iz Gacka, Nevesinja, Stoca, Trebinja i Bileće, kao i one dobrovoljaca iz Amerike i Francuske  – pred nadolazećom zimom dupkom su napunile Kotekov letnjikovac, išpanovu (nadzornikovu) kuću i paviljon za biroše (nadničare), ali i ispražnjene magacine, štale i šupe, pa čak i obore.

Uz beskamatne pozajmice za seme i ponešto dodeljenog poljoprivrednog alata, sa tek pokojim grlom tegleće marve za čiju su nabavku morali udruženi izdvojiti svoj novac (par volova koštao je 12.000, a par konja i svih 30.000 kruna) obavljena je setva, a prva žetva 1921. jedva je bila dovoljna da se prehrane sva gladna usta.

Posledica loših životnih uslova bila je velika smrtnost novorođenčadi i onih koji su zbog ranjavanja ili neishranjenosti, a još iznureni teškim radom, bili narušenog zdravlja.

Prve kuće na Marijin majuru, kao najpodesnijem mestu zbog blizine pruge i raskršća atarskih puteva, podignute su od naboja i građe sa porušenih objekata na imanju, a dograđivane od više nego oskudne državne pomoći u građevinskom materijalu, sve dok 1923, u poslednji čas kada je isticao rok za trajnu nadeobu parcela, naseljenicima nije odobren namenski bankarski kredit zahvaljujući kojem su do 1927, uz 49 na Alparu i 12 na Malom Irmovu, podigli 302 doma u kojima je živelo 341 porodica.

Išpanova kuća na Albaru nije dirana i u njoj je od 1921. do 1924. bila smeštena četvorogodišnja škola, koja je potom, kao „kombinovana“, bila premeštena na Irmova, da bi 1940. u samom selu  za bezmalo 400 đaka i sav budući novi naraštaj bila sagrađena jedna od tada najvećih i zadugo najsavremenijih školskih zgrada.

– Deca su nam uvek bila prva i najveća briga, a ni sam Otac nebeski nije iskazivao bogzna kakvu preteranu brigu o nama pa sa crkvom nismo preterano okasnili – pravdaju se žitelji Stepanovićeva na zajedljive primedbe da su sagradili velelepnu školu a da božjeg doma još nemaju.

Dogovor naseljenika da ubrzo po završetku izgradnje kuća podignu i crkvu stalno je odlagan, pa i nakon što je u novembru 1939. Srpska pravoslavna opština u Stepanovićevu opredelila mesto na glavnoj ulici, ali rat i poskomunističko doba za kojeg su se proredili vernici koji su redovno išli na službu u Futog, omeli su njihove namere.

Međutim, tek pola veka docnije hram je podignut na ostavštini Radislava Brkića, a ostveštan je na Vidovdan 1989.

Osnovna škola „Aleksa Šantić“ u Stemanovićevu
Osnovna škola „Aleksa Šantić“ u Stemanovićevu

Ugašena loza – Kad je Anto Kovačević 1921. ovamo doveo svoje Nevesinjce i sa njima i ostale preživele saborce sa klanice solunskog fronta, sigurno nije ni slutio da će mu se ovde zatrti loza.

Najstariji sin Branko umro je u Beogradu ostavivši za sobom jedino ćerku Ružicu. Ćerka Leposava se udala u izgnanstvu i po okončanju Drugog svetskog rata ostala da živi u Obrenovcu. Njen sin Aca udavio se u Kolubari. Osim Ljube preživela je samo kći Radmila, dok je drugi sin Žarko netragom je nestao pedesetih godina prošlog veka.(Foto: Osnivači Stepanovićeva)

U slavu Boga i cara Lazara – Gde nema božijeg blagoslova, nema ni prave ljubavi. Još manje je dece, koja se u protivnom prihvataju samo kao teret – izrekao je prilikom osveštanja crkve Svetog kneza Lazara paroh Vinko Stojanović, jer otkako pamte i najstariji, nikad u Stepanovićevu nije bilo manje žitelja.
(Foto: Crkva Svetog kneza Lazara)
(Foto: Crkva Svetog kneza Lazara)

Ova praznina nije nastala – kako to oni što se uporno prave nevini vole da kažu – zbog toga što su se rode iz obližnje Alparske bare toliko izoholile da više neće da sleću na odžake i korov zaraslih kuća i prestarelih domaćinstava.

– Od 1992. novorođenčadi je sve manje. Tek dvadesetak prinova dobijemo za celu godinu – kažu u  ovdašnjem matičarskom zvanju u kojem, prema poslednjem popisu, živi tek 2.010 stanovnika iako je dolaskom izbeglica brojčano stanje bilo povećalo na više od 2.500.

Pored toga što su u ratovima tokom minulog veka ginuli ponajviše mladi, ovaj manjak se najčešće pripisije teškim ekonomskim prilikama. Zato su sve učestaliji odlasci mladih, zbog školovanja i zaposlenja, u Novi Sad, ali, i u inostranstvo.                       

Spomenik nade –  Spomenik u centru Stepanovićeva – vajarsko delo Jovana Soldatovića – rečito svedoči o tri generacije njegovih žitelja: dedi – solunskom ratniku i kolonisti, ocu – takođe, borcu u Drugom svetskom ratu i kolonisti, sinu – kojem je na osnovu žrtava predaka, kao i njegovom podmlatku, navodno, trebala da se ukaže svetla budućnost.

Tokom poslednjih ratnih sukoba ovamo su, opet, kao u obećanu zemlju, pohrlile nepregledne izbegličke kolone iz BiH i Like, nakon čistki hrvatskih bojovnika u operacijama „Čagalj“, „Oluja“ i „Bljesak“… jer je svako od tih nesrećnika ovde već imao nekog svog ko je mogao da im pruži sigurno utočište.

– U jednom trenutku bilo je gotovo 500 pridošlih porodica. Samo neki, naslutivši kako će se sve okončati, a koji su pri tom imali i

(Foto: Spomenik u centru Stepanovićeva)
(Foto: Spomenik u centru Stepanovićeva)

nešto novca, odmah su kupili kuće i nešto okućnice, dok je većina u potrazi za boljim otišla dalje. To je prvi put da se odavde, gde se uvek samo dolazilo, u tako velikom broju odlazi – veli Pane Đukić, nekadašnji referent u MZ Stepanovićevo smatrajući kao grubu šalu glasine koje se pronose selom po kojima je sva razlika između onih što su ovde pustili korenje i onih koji se nisu „primili“ u tome što su prvi ovamo stigli kao oslobodioci i pobednici, a ovi drugi kao – prognanici.

Autor je predsjednik Društva novinara Vojvodine

Izvor: Slobodna Hercegovina

 

Vezane vijesti:

JE L’ SARAJEVO GDJE JE NEKAD BILO | Jadovno 1941.

VIDEO: Čas istorije – serijal Save Samardžića i Nemanje Devića


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top