Ни правде, ни помирења

Никога Хашки трибунал није могао да помири, јер није ни основан с тим циљем, већ на идеји да оптужи један народ

Правда је задовољена, изјавио је Серж Брамерц, главни тужилац Хашког трибунала, непосредно након објављивања пресуде Радовану Караџићу. Није, господине Брамерц. У Хагу правда није задовољена већ је погажена, обесмишљена као појам. У Хагу су оптужени и осуђени (неке је смрт „спасла“) сви политички лидери (председници држава и влада), те војне и полицијске старешине српског народа; из Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине. Сви. Из редова других народа – ниједан. Изетбеговић, Туђман, Силајџић, Ганић, Делић, Тус, Червенко, Сеферовић, Бобетко, Шушак, Месић, Стипетић… нико. Неупућен, потпуно необавештен човек, коме би предочили ове податке, могао би да закључи само једно; Срби су убијали кога су стигли, Србе није убијао нико.

Ако није тако, а сви знамо да није, шта је то за све ове године говорио и на крају закључио Хашки трибунал, основан као специјални суд за ратне злочине од 1991. године на простору бивше Југославије. Опет је могућ само један закључак: Срби нису народ достојан правде, Срби су народ ниже врсте, њихове жртве нису вредне ни спомена.

У Сарајеву је за време рата убијено више од осам хиљада Срба. Објављена су и њихова имена. Нико није одговарао. Алија је убице лично награђивао.

Хрватска је протерала 450.000 Срба, почев од 1990. закључно с „Олујом“. Да ли је неко за то одговарао? Није. Радован Караџић је осуђен по основи „командне одговорности“. Зашто нико од Хрвата није у Хагу осуђен по основи командне одговорности? Туђман, Шушак и Бобетко нису ни оптужени, а Готовина, Маркач и Чермак ослобођени су и поред чињенице да су у „Олуји“ имали буквалну командну одговорност, на терену, у униформи, међу убијеним Србима и њиховим запаљеним кућама. Али, то су само Срби, они се не рачунају. За Хаг и део међународне заједнице Срби нису достојни правде.

Хаг је ослободио Насера Орића и Рамуша Харадинаја иако је неспорно утврђено да су лично убијали. То се у Хагу не рачуна пошто су ова двојица убијали Србе. Харадинаја је из Хага у Приштину довезао авион немачке владе. Ваљда и то нешто говори. У Сиску је 1991. године убијено више од 500 Срба. Тај податак први је објавио Стипе Шувар. За овај злочин нико није одговарао. У току је суђење једном локалном сисачком полицајцу. У Сиску је те године, као „драговољац“, боравио и Иван Врдољак, доскора министар у влади Зорана Милановића, за који дан наследник Весне Пусић, на челу Хрватске народне странке. Све говори да га је боравак у Сиску препоручио за високе функције. Оваквих и сличних примера, где Хашки трибунал није показао ни зрно интересовања, пошто су жртве Срби, могу да наведем стотине.

Хашки трибунал није допринео помирењу народа бивше Југославије, напротив, додатно их је закрвио. Зашто? Зато што није основан да би мирио народе, већ да би један народ оптужио.

Ратко Дмитровић, Вечерње Новости