fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

(НЕ)заборавни Бакир Изетбеговић

Бакир Изетбеговић
Бакир Изетбеговић

Бошњачки члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић у писму предсједнику Републике Српске Милораду Додику упозорава да „ниједан народ, па ни Срби, нема право одлучивати о властитој судбини, игноришући права других народа“, чему се не би заиста могло ништа приговорити у овако сложеној БиХ да ова изјава нема (само) једну, али суштинску ману – лицемјерна је.

Није ли управо СДА, странка којој припада господин Бакир Изетбеговић, прије 20 година поступила супротно од ове категоричке изјаве у писму предсједнику Додику? Није ли расписан референдум, мада су се Срби као конститутиван народ томе противили? Није ли прекршен устав тадашње СР БиХ да би био донесен закон који је омогућио тај рефендум, јер устав није предвидио једнострано отцјепљење, чак ни по принципу „један човјек – један глас?“

Није ли тадашњи лидер СДА Алија Изетбеговић, који је обављао и функцију предсједавајућег Предсједништава БиХ, пред парламентом СР БиХ гласно и јасно рекао: „Жрвтвоваћу мир за независну БиХ“? Није ли тада други човјек по снази у СДА Харис Силајџић, уједно и министар вањских послова, непосредно прије одржавања референдума поручио из Аустрије: „Референдум ће бити одржан са или без Срба“.

Гдје је тада био аутор овог писма који данас обавља високе функције у СДА и Предсједништву БиХ? Гдје је била његова данашња странка?

Зато је на почетку цитирана изјава закаснила скоро 20 година. Закаснила је скоро за сто хиљада мртвих. Закаснила је за стотине хиљада уништених добара и милионе унесрећених судбина и живота. А све то у крвавом рату који је започет баш зато што није поштовано ово што је Бакир Изетбеговић изволио написати Додику.

Цинично је то што је баш данашња Изетбеговићева странка – СДА била најжешћи заговорник и извођач „радова“ који су земљу увели у крвави национални рат.

Још једна императивна изјава Бакира Изетбеговића заслужује посебну пажњу:

„Резултат истраживања, на које се позивате (Додик), према којему наводно 88 посто Срба не жели да Република Српска остане у БиХ на једностран начин може бити доведен и до 99 одсто. Али, то свима мора бити јасно – било какав покушај угрожавања цјеловитости земље наићи ће на отпор сто посто патриота који су у сваком тренутку спремни бранити БиХ“.

Треба ли подсјетити (не)заборавног аутора писма и ове изјаве да је његова странка оштро осуђивала све сличне изјаве које су давали српски представници прије двадесет година, када су упозоравали да имају иста права и да не желе да буду на силу изведени из Југославије?

Цитирајмо поново изјаву Бакрира Изетбеговића и умјесто БиХ ставимо Југославију, а умјесто бх. патриота ставимо у то доба, рецимо, „југословенске патриоте“, тј. оне који нису жељели распад те земље:

„Резултат истраживања, на које се позивате, према којему наводно 88 посто грађана БиХ не жели да остане у Југославији на једностран начин може бити доведен и до 99 посто. Али, то свима мора бити јасно – било какав покушај угрожавања цјеловитости земље наићи ће на отпор сто посто патриота који су у сваком тренутку спремни бранити Југославију“… Занимљиво, зар не?

Такве изјаве у то доба сматране су ратнохушкачим, великоспрским, људи су оптуживани да желе да доминирају над другим народима и упозоравани да тадашње анкете показују да већина грађана жели независност од Југославије. Није ту било никаквог слуха за националну равноправност. Ко је стајао иза те политике? Наравно, исте политичке структуре у чије име данас слушамо „праведне“ захтјеве.

Шта још пише господин Бакир Изетбеговић, који се понаша као да нема појма шта се дешавало ни прије рата, ни у рату? Заправо, читајући ово отворено писмо човјек би помислио да је Изетбеговић у то доба био на раду у иностранству или да је био довољно мали да се бави аутићима, а не политком.

„Бошњаци, као и Срби и Хрвати, имају право на сваку стопу БиХ, а нарочито у оним мјестима и дијеловима гдје су били жртве прогона, насиља и геноцида. То право даје им њихова хисторијска укоријењеност и гарантује Устав БиХ, а не воља и хирови пролазних политичких лидера…. Никада Сребреница, Братунац, Козарац, Брчко, Вишеград, Фоча, Требиње и сва остала мјеста страдања Бошњака неће бити ван територије БиХ“….. Тако пише Изетбеговић.

Са људске и националне тачке гледано, ово се још и може схватити. Али, не почиње историја БиХ 1992. године. (Мада Изетбеговић не помиње жртве других у овом рату, као да их није ни било).

Шта ћемо са геноцидом над Србима (не само локалним већ свеобухватним) у НДХ, у чијем је саставу била територија тадашње БиХ? Шта ћемо са расним законима, концентарционим логорима у којима су хиљаде српске дјеце убијане? Зашто су све те територије измјешене из Југославије која је у било ком облику Србима (а показаће се у ратним приликама и другим националним групама у БиХ) једина гарантовала сигурност? Уосталом, било је претходно и доба Аустро-Угарске, о турском вакту да и не говоримо.

Зато позивање на жртве једног народа (ма колико биле вриједне људског жаљења) не пије воду. Јер, не могу се користити двоструки аршини по приципу: кад ми нешто не одговара – не може, а када ми одговара – може. Историја ипак није трговинска радња нити локални бифе, па да се цјенкамо.
Прије него што је написао ово отворено писмо господин Бакир Изетбеговић могао се сјетити народне пословице: „Не чини другом оно што не желиш да он учини теби“. Али, ово тло није баш богато мудрим политичарима. Поготово када траже за себе права која су ускратили другима.

Што се тиче пребацивљања одговорности на Републику Српску за незадовољство хрватских представника стањем у Федераци БиХ, Изетбеговић би се могао сјетити шта је обећано Хрватима да изађу 1992. године на рефередум и гласају за отцјепљење. Обећани су им – кантони. Наравно, не „економски“. Превара је, уз све остале тадашње преваре, довела и до муслиманско-хрватског рата са свим ужасним посљедицама.

Данас и међународни фактори јавно кажу да је Федерација БиХ слабији дио БиХ, да се мора реформисати. Али, у отвореном писму Изетбеговић сугерише да из Српске – тј. Додик – савјетују или хушкају Хравате да траже другачија рјешења. Као да су хрватски политички представници – незрела дјеца, па имају „лош утицај старијих колега“! А ко онда „брифунгује“ међународне дипломате када говоре о проблемима Федерације БиХ?

Двоструки аршини, лицемјерство, тражење права за себе које нисте понудили другима…Све то је много опасније за било какав суживот у БиХ (који је ионако већ годинама само формалан) од плашења патриотама који су спремни да бране земљу?

Лицемјерје и неискреност као солна киселина нагризају лице политике која је прокламована у отвореном писму Бакира Изетбеговића и много су опаснији по било какву њену будућност од једнонационалних „патриота“ који ће да нас бране од нас?!

Референдум се једном већ десио и послије њега више ништа није исто. Да ли ће до њега доћи у Републици Српској – то је питање будућности. Али, његово одржавање неће бити условљено оваквим ставовима једног од актуелних бошњачких лидера већ сваковрсним интерсима народа у Републици Српској.

Једно је сигирно: ако до референдума дође – биће законитији од онога који је 1992. године провела странка Бакира Изетбеговића. Уосталом, ко зна, можда ће, као демократски политичар, баш господин Изетбеговић бити један од акредитованих посматрача?

Пише: Ненад ТАДИЋ

Извор: срна

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: