Писмо Нади

Вељко Чубриловић jе у ноћи пре него што jе погубљен написао писмо породици чиjе речи мораjу бити запaмћене.

Вељко Чубриловић, рођен 1886, био jе jедан од  младобосанаца коjи су учествовали у атентату на Франца Фердинанда. Заjедно са Принципом и осталима друговима ухапшен jе и подвргнути испитивању и мучењу. Међу ухапшенима jе био и његов млађи брат, касниjе познати историчар и академик, Васо Чубриловић. Аустроугарски закон ниjе предвиђао смртну казну за оне коjи су били малолетни, али њу Вељко, као наjстариjи међу атентаторима, ниjе могао да избегне. Трећег фебруара 1915. године, над њим jе извршена смртна казна вешањем. Ноћ пред смрт Вељко jе написао писмо породици. Оригинал jе спаљен, по наредби суда, али се тамничар сажалио пре него што jе запалио писмо и преписао га. Потресне речи човека пред чиjим очима jе већ била смрт сведоче о вери да жртва ниjе узалудна, и да ће свима, па и његовоj Нади коjа jе тада имала само 8 година, у будућности огреjати слобода.

Када примиш ово писмо, моj дух лебдеће над Тобом и нашим чедом, милом Надом.

Твоj Вељко оставиће ову „долину суза“, а ништа нема да остави Теби, мила моjа, и нашем детету, него своjу неизмерну љубав према Вама.

Душо, последња моjа мисао биће упућена Вама, моjим наjмилиjима.

Не тугуj много, не жалости се. Тако jе морало бити.

Предамном на столу леже слике Твоjе и Надине, jа Вас љубим, а неки унутрашњи глас ми шапће, да ће Вас после моjе трагедиjе пратити срећа и благослов Божjи.

Будите сретни, а вриjеме ће излечити и ову тешку рану.

Мила моjа, jа познаjем живот и предвиђам да ћеш ти храбро корачати кроз њега и крчити трновите стазе коjима ћете ступати.

Али душо, ако би пут био исувише трновит да не би достаjало Твоjе снаге да га крчиш, потражи друга коjи ће Те разумjети, као што сам Те jа разумjевао, па с њиме удружи своj живот.

Од мене, нека Ти jе просто. Ти си заслужила да будеш сретна.

Када наша Нада одрасте и могне разумjети, испричаj jоj све о њеном оцу. Држим да ће ме разумjети и опростити своме оцу што jе осиротила.

Да, jа тражим и молим њен опроштаj, jер нисам према њоj извршио родитељске дужности.

Ти ћеш рећи милом чеду:

«Твоj тата jе тебе волио више него своj живот, љубио те и носио када си била мала, о теби jе мислио и дан и ноћ».

Неизмjерно вас воли и љуби ваш тата.

Нека вас Господ благослови.

Молите се њему, да ми буде милостив.

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести:

Миладин Суботић: Неговање сећања на Први … – Jadovno 1941.

РАДОШ ЉУШИЋ: Мухамед, Мустафа и Махмуд – три Србина из …

Др Милош Ковић / историчар / – Славимо Термопиле, а одричемо …