(Ne)sveti zločinac

Datum objave: utorak, 9 maja, 2017
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

Na 72. godišnjicu oslobođenja nekolicine logoraša iz Jasenovca, u organizaciji Istraživačkog instituta Jasenovca iz Njujorka, u Memorijalnom parku Holokausta u Bruklinu održan je 16-godišnji svečani pomen obeležavanja Dana Jasenovca pod nazivom „Stepinac, istorijski revizionizam i odricanje Holokausta – opasnost od neofašizma u Hrvatskoj“.Prenosimo izvode iz izlaganja „Pečatovog“ saradnika Jovana Pejina, koje je pročitano na ovom skupu.

Stepinac sa ustašama i fašistima
Stepinac sa ustašama i fašistima

Piše Jovan Pejin

Afera Stepinac svetac pokazuje da savremena hrvatska elita i narod ne znaju kako da se odnose prema kroatonacizmu i genocidu nad Srbima. Izabrali su da ga ignorišu, kao da se nije desio. Ovo stanje je posledica neizvršene denacifikacije u hrvatskom društvu posle 1945. godine

Hrvatski prelati i kardinali u Vatikanu, na čelu sa papom Vojtilom, sporazumeli su se sa vrhom Crkve u Hrvata da dr Alojzija Stepinca, nadbiskupa Zagreba a potom kardinala, proglase za sveca, a sticajem okolnosti su svoju nameru ostavili narednim svetim ocima da je sprovedu u delo. Posle najave proglašenja novog sveca, patrijarh srpski Irinej obratio se pismom papi Francisku i ukazao na činjenice koje dovode u sumnju njegovo svetaštvo. Dao je papi Francisku, u pismu, i obrazloženje zašto dr Alojzije Stepinac ne može da bude svetac, i proces proglašenja je zaustavljen.

Naslednik pape Vojtile, papa Racinger, ostavio je novom papi Francisku da se suoči sa nepobitnim činjenicama o zločinu genocida nad srpskim narodom u ratnoj državi Hrvata 1941–1945. Suočen sa nepobitnim činjenicama, papa je odlučio da zaustavi proces beatifikacije i predložio da se utvrdi stvarna delatnost visokog sveštenoslužitelja Crkve u Hrvata tokom rata 1941–1945. Predložio je da jedna komisija, sastavljena od najkompetentijih ljudi SPC i Crkve u Hrvata, utvrdi pravo stanje stvari!

ČISTA KATOLIČKA AKCIJA

Koren svega je u rukama Crkve u Hrvata koja je vodila tradicionalnu prozelitsku politiku protiv pravoslavnih Srba i Srba rimokatolika i Jugoslovena i Jugoslavije pre nego što je ova država stvorena 1918. godine. Negodovanje rimokatoličkog klera prema Jugoslaviji pokazivalo se sve vreme trajanja ove države. Podršku negodovanju Crkve u Hrvata pružala je pastva. Krunu separatističkih radnji predstavio je sam dr Alojzije Stepinac na Uskrs 1936, kada je organizaciju „Katolička akcija“, osnovanu 1922. sa ciljem širenja uticaja Rimske crkve koju je vodio, ujedinio sa sličnim organizacijama „Domagoj“ i „Križari“ u „Čistu katoličku akciju“. Kroz aktivnosti „Katoličke akcije“, a potom „Čiste katoličke akcije“ na čelu sa dr Alojzijem Stepincem sproveden je dvostruki cilj: obnovljena je antisrpska propaganda iz vremena ka-und-ka monarhije pre 1914, a sa njom paralelno učvršćen je i obnovljen austrougarski antisemitizam. Na ovim osnovama pojačan je uticaj Rimske crkve na rimokatolike u zemlji, na sve društvene slojeve stanovništva i različite etničke grupe u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji i Bosni i Hercegovini uključene u hrvatski nacionalni korpus, ili smatrane da su njegov deo.

Nova ujedinjena organizacija usvojila je politički program Čiste stranke prava. Ovim postupkom dr Alojzije Stepinac je organizaciju koju vodi potpuno poistovetio sa hrvatskim ustaškim pokretom koji vodi pravaš dr Ante Pavelić, „dobar katolik“, kako ga je prihvatio nadbiskup posle susreta sa njim u Zagrebu 16. aprila 1941, dan pre kapitulacije jugoslovenske vojske a šest dana posle proglašenja Nezavisne Države Hrvatske 10. aprila 1941. Zajedničkim programom ove dve organizacije, klerikalne i političke, Stepinac se uključio u pripreme za genocid nad Srbima i Jevrejima.

Njegovu posetu ustaškim prvacima u Zagrebu 11, 12. i 16. aprila 1941. na terenu je pratila oružana akcija sveštenika i redovnika koji su vodili razularene hrvatske gomile na jugoslovensku vojsku u rasulu. Srbi koji žive na tim prostorima, iznenađeni, nisu shvatali šta se desilo sa njihovim susedima Hrvatima.

Hitler i Pavelić

KORENI SRBOFOBIJE

Teroristički napadi Hrvata pravaša i klerikalaca, agresora na Jugoslaviju pridruženih vojskama Osovine, u divljoj pomami govorili su Srbima, koje su terorisali, da se svete za sve patnje pod Jugoslavijom.

Za Hrvate, Jugoslavija je bila politička tvorevina „šibicara, službenika crkve i funkcionera hrvatskih političkih stranaka“. Ova pravaška i klerikalna antisrpska ideologija proširena je propagandom sveštenika, redovnika i članova katoličkih organizacija na široke slojeve hrvatskog naroda. Klerikalna organizacija „Čista katolička akcija“ sa frankovačkim programom, koju je vodio dr Alojzije Stepinac sa poverenicima sveštenicima, redovnicima i laicima klerikalcima, presekla je i sprečila prodor ideje jugoslovenstva u hrvatske narodne mase.

Korene postojeće srbofobije utvrdio je zagrebački nadbiskup dr Antun Bauer, austro-Hrvat koji je podržao agresiju Monarhije na Srbiju 1914, i blagosiljajući hrvatske pukove poručivao vojnicima pre odlaska na srpski front da budu što brutalniji prema Srbima i osvete smrt prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Njegov poziv dao je rezultat propraćen genocidnim progonom Srba u anektiranoj Bosni i Hercegovini a potom u jezivim pokoljima mirnog stanovništva na prostoru, tada, severozapadne Srbije.

SVETA GODINA 1941

Delo austro-Hrvata dr Antuna Bauera nastavio je koadjutor kojeg je, ne bez razloga odabrao sa pravom nasleđa, dr Alojzije Stepinac.

Zahvaljujući klerikalizmu i širenju srbofobije aprila 1941, u vreme agresije Osovine, bio je najmoćniji čovek u Hrvatskoj i među Hrvatima. Nadmašio je u moći Slavka Kvaternika, pukovnika bivšeg austrougarskog Vermahta koji je 10. aprila proglasio NDH, i dr Antu Pavelića, ustaškog poglavnika koji je, dok je rat Osovine protiv Kraljevine Jugoslavije trajao a država se raspadala, nemoćno „čučao“ u Gornjem Karlovcu čekajući dogovor Hitlera i Musolinija da bi sa emigrantima ustašama povratnicima ušao u Zagreb. Svoju moć Stepinac je potvrdio 28. maja 1941, poslanicom pastvi i pozivom na lojalnost NDH. Poslanicom je pokrenuo „Križare“ kojih je bilo oko 30.000 i oko 19.000 ženskih članova, i članstvo ove organizacije krenulo je u akciju protiv Srba, u neraskidivoj vezi sa ustašama.

NASILjE HRVATA

Poziv pastvi opako je rezultirao radom župnika i redovnika među pastvom – pokoljem i katoličenjem Srba izvedenim u znaku Svete godine – Anno sancti – tokom letnjih meseci 1941. Zbog oružanog otpora Srba i stvorenih brojnih jedinica srpske teritorijalne odbrane koje su organizovali kraljevski oficiri, došlo je do zastoja. Nešto kasnije pojavile su se i oružane formacije KPJ, partizanski odredi.

O nasilju Hrvata kao naroda koje je izazvalo spontani ustanak Srba još dok je rat trajao između Osovine i Kraljevine Jugoslavije rečeno je: „Ali na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske počelo se dešavati nešto nezapamćeno i nezabeleženo u istoriji, pljačka i masovna ubistva srpskog naroda. Dok su Srbi 1918. godine stavili u službu jugoslovenske misli i hrvatskog naroda svoju pobedu i svoj ugled, dotle su Hrvati, pošto su se posle 800 godina našli prvi put u jednoj slobodnoj državi, učinili su svoj prvi gest prema Srbima i pobili ih više od 700.000: ovaj kolektivni zločin bio je izvršen s čudovišnom namerom da se tako konačno učvrsti hrvatska premoć u oblastima naseljenim Srbima. Istorija sveta nema ravnog primera istrebljenja jednog naroda, ni po upornosti kojom ga je neprijatelj uništavao, ni po dužini trajanja kojim ga je vršio, ni po svireposti kako ga je izvodio. Podaci koji su prikupljeni sa raznih strana poklapaju se u proceni broja pobijenih Srba i dostižu cifru od 700.000. Sa hrvatske strane ti događaji ne posmatraju se sa potpunom ozbiljnošću. Oni se pripisuju višoj sili, nekoj vrsti sudbine. Prosto se kaže: ’Krivi su Pavelić i njegove ustaše.’ Zaboravlja se da nisu Srbi ubijali sami sebe, da ih je neko ubijao, da je neko naređivao te pokolje, da ih je neko izvršavao, da ih niko nije sprečavao ili se bar bunio protiv njih. U svim selima i gradovima našlo se stotine, čak hiljade Hrvata koji su učestvovali u ovim pokoljima nad Srbima. To su bili aktivni izvršioci. Ali pasivnost hrvatskog naroda je isto toliko žalosna kao i sam zločin.“

Za vreme vršenja zločina države sa svojim aparatom uz učešće sveštenika, redovnika i klerikalaca članova katoličkih organizacija Crkve u Hrvata, nadbiskup zagrebački dr Alojzije Stepinac je ćutao! Lično nije nikog ubio, ali je ćutao dok su njegovi sveštenici, redovnici, ni redovnice nisu bile izuzetak, sprovodili krvavu orgiju nad Srbima. Utvrđeno je da je oko 1.700 sveštenih lica vršilo zločin. Šta je sa članovima „Čiste katoličke akcije“? Pred kraj rata, uoči ulaska jugoslovenske armije u Zagreb, Stepinac je uništio spiskove članova ove organizacije!

Ustaše kolju srpskog mladića i ritualno skupljaju njegovu krv.

KOMUNISTI I NDH

Još uvek je nerazjašnjen proces predaje vlasti „prelazne vlade“ NDH 1945, od strane episkopata Crkve u Hrvata kroatokomunistima Vladimiru Bakariću, Andriji Hebrangu i pesniku Vladimiru Nazoru kao predstavnicima vlade federalne Hrvatske. Ovom željom hteo je da se ogradi od nove države i da odbrani kontinuitet NDH. Vladimir Bakarić uvažavao je nadbiskupa i izvodio ga pred Zagrepčane i javnost Hrvatske, ogorčenu padom NDH, da bi im simbolično predočio kontinuitet državotvorne politike Hrvata.

Pojavljivanje na paradama i svečanostima nadbiskupa dr Alojzija Stepinca bila je pokrivka kroatokomunista radi relativizovanja pada NDH i pokazatelj da država nastavlja da traje kao federalna jedinice Jugoslavije. Sama pojava dr A. Stepinca u javnosti bio je uspeh za kroatokomuniste Andriju Hebranga i Vladimira Bakarića koji su, nekoliko dana po proglašenju NDH, vodili neuspešne pregovore o legalizaciji KPH u ustaškoj državi 17. aprila 1941!

Njegove propovedi i poslanice pastvi dovoljno su jasne današnjem čitaocu da shvate svu njegovu monstruoznost i osnovu njegove teze o odnosu sa Srbima, rimokatoličanstvu, i ciljevima kao nadbiskupa grada Zagreba i predsednika Biskupske konferencije Crkve u Hrvata. Prihvatio je sve antisrpske i antijevrejske zakone donete krajem aprila 1941, i kao najmoćniji čovek Crkve u Hrvata i član Odbora trojice za pokatoličenje Srba od novembra iste godine kao najveći crkveni autoritet stao je na čelo akcije dehumanizacije Srba, čak je zabeleženo da je viđen kao krstitelj srpske dece kojima je kum na krštenju preko predstavnika bio sam poglavnik dr Ante Pavelić.

U odbrani neodbranjivog zločina genocida savremena politička elita Hrvata otišla je toliko daleko da su poslanici u Saboru Hrvatske, mimo svake sudske procedure, ukinuli presudu Vrhovnog suda Hrvatske a potom, pošto je odluka Sabora 1992, u pravnom smislu, nevažeća, Županijski sud u Zagrebu doneo je 2016. novu, ovoga puta sudsku, odluku o ukidanju presude iz 1946. Obe odluke, politička u Saboru i nacistoidna u Županijskom sudu u Zagrebu, pravno-politički su neozbiljne, ali savremenoj kroatonacističkoj pravnoj eliti, javnosti i Crkvi u Hrvata u Hrvatskoj sasvim prihvatljive i punovažne. Ovim odlukama potvrđeno je načelo dr Ante Pavelića: „Sve ako i propadnu moja država i ja, ostaje čist etnički teritorij koji sam zaveštao hrvatskom narodu.“

MEMORANDUM PAPI

Crkva u Hrvata, njeni visoki prelati i sveštenstvo sa redovnicima na terenu brane ime i delo dr Alojzija Stepinca koje je identično sa izrečenim stavom dr Ante Pavelića, ponudom palete dokumenata i fotografija o njegovoj karitativnoj delatnosti za vreme rata.

Međutim, gde su rezultati njegove karitativne brige? Odgovor je vidljiv: Srba i Jevreja danas u Hrvatskoj ima samo u tragovima!

Tvrdnjama o karitativnoj misiji Stepinčeve apologete u crkvi i svetovnoj javnosti žele da skrenu pažnju sa njegovih, u suštini, huškačkih propovedi kojima je otvoreno podržao okrutni ustaški režim i podstrekivao zločin.

Cinično, predstavnici Crkve u Hrvata tvrde da je tumačenje ovih poruka nadbiskupa u ratnom vremenu pitanje njihove savremene interpretacije!?

Šta, onda, reći o pismu, izveštaju ili, kako neki kažu, memorandumu papi od maja 1943. godine u kojem se obara na Srbe kao na glavne krivce za stanje na Balkanu. Pismo ili memorandum od 18. maja 1943. je, kao dokazni materijal o njegovom zločinu kao nadbiskupa Zagreba, predsednika Biskupske konferencije i pokrovitelja moćne klerikalne organizacije „Čista katolička akcija“ i ustaškog vikara, i zločinima pastve Crkve u Hrvata, na samom procesu 1946. pročitao javni tužilac Hrvatske Jakov Blažević. Nadbiskup je u pismu papi Piju XII naveo da ne postoji nasilje države nad Srbima, a u uvodnom delu naveo je i događaje za koje je smatrao da mogu da izazovu neraspoloženje pape prema pravoslavnim Srbima, balkanske ratove 1912. i atentat na Franca Ferdinanda 1914, događaje koji su potresli najkatoličkiju monarhiju u Evropi i doveli do njenog kraha. To je imalo za cilj da ukaže na ugroženost hrvatskih katolika, i katolika uopšte, da bi time potvrdio ispravnost „apostolske misije“ koju vode njegovi biskupi sa pastvom i klerikalnim organizacijama u NDH, koja je pravo rešenje za Balkan. Treba se rešiti pravoslavnih Srba koji su nepopravljivi, necivilizovani i rade na uništenju rimokatolicizma i islama.

Govoreći o muslimanima, on bezočno laže papu tvrdeći da je u Sandžaku, oblasti koja nema nikakve veze sa Hrvatskom ni etnički ni u državotvornom smislu, ubijeno 200.000 pripadnika islama kojih ukupno na tom prostoru, zajedno sa pravoslavnim Srbima, tada nije bilo toliko. Nastavlja dalje da laže o stradanju rimokatolika u Bosni i Hercegovini i Dalmaciji i tvrdi da partizani ubijaju intelektualce i viđenije pojedince dok četnici sve redom, na hiljade. Otpor Srba smrti i nasilnom katoličenju prikazao je kao katastrofu Hrvatske i kao zločin. Srbi nemaju pravo da brane svoje živote, živote svojih najmilijih i imovinu. Oni čine zločine samim tim što su organizovali teritorijalnu odbranu kao četnici i vojnici JVuO tada još uvek jedine legalne vojske ili partizana kao NOVJ, tada još uvek paravojske.

Pored toga što Srbima pripisuje etničko čišćenje rimokatolika i muslimana i prilaže odabrane isečke dokumenata radi potvrde svojih navoda, primetio je da Srbi hoće da posednu delove mađarskih, bugarskih, albanskih i talijanskih i „veći dio hrvatskih krajeva“. Cilj je Velika Srbija.

Nijednom reči u memorandumu papi dr Alojzije Stepinac ne govori o uzrocima odmazde pravoslavnih Srba nad Hrvatima, muslimanima i drugim rimokatolicima. Ni reči nema o Jasenovcu. Slučajno, Stepinac nema drugi izvor, pominje kao letak, četnički list „Krik iz jame“ koji sadrži podatke o zločinima ustaša. Papi ne saopštava čiji je „krik iz jame“, niti koje su to jame bezdanice i ko je i kako je bacan u njih. U svojoj bezosećajnosti i bezočnosti on saopštava papi samo imena surovo ubijenih, za odmazdu, rimokatoličkih sveštenika. A navodi da su izmišljotine „da su katolički svećenici blagosiljali ubistva“ iako je vrlo dobro znao da isti ne samo što su blagosiljali ubice nego su i lično, za primer, učestvovali u zločinima nožem, sekirom i vatrenim oružjem.

Papa Vojtila

OSVETA SRBA

Sveštenici čija imena su navedena u izveštaju ubijeni su od osvetnika Srba kojima su ubijeni najmiliji. Ubijeni su na isti način kako su oni inspirisali ustaške zločince ili sami izvršili zločin po biblijskom načelu: „Oko za oko, zub za zub.“

Za Stepinca je župnik Božidar Bralo iz Sarajeva, koji je naredio da se ubije 180 Srba pa potom, kao ljudožder, besomučno igrao kolo oko leševa, nevini stradalnik!? Sledi opis surove smrti don Jakova Barišića, župnika u Gradačcu, koji je drao ljudima kožu i vadio oči a potom ih spaljivao. Ubijen je na isti način. Naveden je i don Vido Putica, župnik odlikovan od ustaške vlasti, ubijen na isti način kako je preporučivao da se ubijaju Srbi i kako je lično činio – „ispečen je živ na tihoj vatri“. Takođe, opisao je odmazdu nad donom Krešimirom Barišićem koji je takođe ubijen kao što je on izvršavao ubistva. Na kraju izveštaja, vapi za pomoć Svetog oca da NDH opstane! Poziva se na katoličku tradiciju i spremnost na žrtvovanje katoličkih vernika i sveštenika da spasu katolicizam od uništenja, čak i onih ukupno „240.000 prelazaka sa srpskog pravoslavlja“. U odbrani i pravdanju zločina ostaje dosledan. Pomenom „240.000 prelazaka“, vernika Gornjokarlovačke eparhije Srpske pravoslavne crkve, odnosno nasilno pokatoličenih Srba kojima je osporen ne samo konfesionalno-civilizacijski nego i nacionalni identitet, potvrđuje sopstveno učešće u zločinu kao predsednik Odbora trojice. Od 460.000 pravoslavnih Srba Gornjokarlovačke eparhije Karlovačke mitropolije Srpske pravoslavne crkve, 50.000 je pobeglo u šumu, oko 240.000 je nasilno pokatoličeno, dok je ostatak pobijen!

DENACIFIKACIJA

Čitava afera Stepinac svetac pokazuje da savremena hrvatska elita i narod ne znaju kako da se odnose prema kroatonacizmu i genocidu nad Srbima. Izabrali su da ga ignorišu, kao da se nije desio. Ovo stanje je posledica neizvršene denacifikacije u hrvatskom društvu posle 1945. godine.

Crkva u Hrvata 1945. nije se suočila sa ubicama iz svojih redova, sveštenicima, redovnicima i čak redovnicama! One koji su kažnjeni zbog učešća u pokoljima ili sadističkim pečenju i spaljivanju živih ljudi, sveštenici i redovnici Crkve u Hrvata smatrali su kažnjenim od – antihrista komunista! Među sobom su intimno žalili kažnjene kao stradale heroje i divili se njihovim junačkim delima kao mučenicima za veru. Zato gledaju na nadbiskupa, potonjeg kardinala dr Alojzij Stepinca kao heroja i takođe mučenika za veru. Oni su u glavama i dalje nosili i nose ideje kroatonacizma i neguju ustašku ideju o istrebljenju Srba, a posle 1991, kada je papa Jovan Pavle II 15. januara priznao nezavisnost Republike Hrvatske, ostali su nezadovoljni pošto nova NDH nije „celokupna“ na celom zamišljenom prostoru na koji Hrvati polaže „državno pravo“.

Stvorene su nakon 1945. nove generacije kroatonacista kroz delatnost Crkve u Hrvata, ali i KPH/SKH. Naročito je politička organizacija KPH/SKH bila značajna posle 1948, kada je komunistička partija bila očišćena od integralnih Jugoslovena i uopšte ljudi sklonih slovenskoj solidarnosti. Posle ovog čišćenja preživele ustaše i ustašoidi u jednopartijskom državnom aparatu revolucionarne države dobili su šira ovlašćenja i uticaj. Oni su ćutke radili na rehabilitaciji kroatonacizma boreći se „principijelno“ protiv velikosrpskog nacionalizma i velikodržavlja.

Ovim „principijelnim“ stavom KPH/SKH i kroatokomunističkog vrha samo je produžen život svesti zagađenoj kroatonacizmom. Zato se i danas dr Alojzije Stepinac, koji je Hrvatsku video kao jedinstvenu i jednonacionalnu rimokatoličku državu na osnovu vizionarske predaje psihotičnog dr Ante Starčevića, doživljava kao mučenik i svetac.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Svetozar Livada: Dogovor ekumenista da Stepinac bude svetac …

Zašto Stepinac nikada ne može postati svetac | Jadovno 1941.

Podmukli potez katoličke crkve: Hrvati čiste teren da …

Komisija: Stepinac znao za pokrštavanje, nastavak razgovora u …

Paradigma Stepinac | Jadovno 1941.

SPC spremila dokaze da je Stepinac podržavao genocid …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top