(Не)подобне жртве

Нема сврхе да се питате да ли jе у Приштини могућа изложба о злочинима Албанаца над Србима. Питање jе ко Културном центру Београда даjе снагу да жртве разврстава на подобне и неподобне

Тако нешто у коначноj изведби увек доживи
пораз. Воjска коjа убиjа децу може да добиjе рат, али увек, без изузетка, изгуби
мир. Пре или касниjе.

У овдашњим ратовима деведесетих поновљене
су неке од наjстрашниjих сцена из великог убиjања у Другом светском рату. У овом
случаjу реч jе о Косову. Међу онима коjи су на том простору починили злочине било
jе и Срба. И ту нема оправдања. Онаj ко, са српском тробоjком на капи, може да повуче
обарач и саспе десет метака у тело жене или детета нема ништа са Милошем, Степом,
Путником, Мишићем… Он jе њихова негациjа, он jе срамота Србиjе и Срба. Србиjа
се таквих одрекла у тужилаштвима и судовима, у jавности и у медиjима. Јесу ли други
на оваj начин „сахранили“ своjе злочинце?

Београд jе, пре неко вече, отворио jедну
од своjих културних институциjа – Културни центар Београда – и ту, у срцу града,
инсталирао реплику дневне собе албанске породице Богуjевци, са Косова и Метохиjе,
страдале од стране српске паравоjне групе „Шкорпиони“, марта 1999. године. Језив
злочин. Преживело jе троjе малишана. Данас су то одрасли људи, држављани Велике
Британиjе. Њих троjе су аутори изложбе; затражили су и добили могућност да Србима,
у њиховом главном граду, представе породичну трагедиjу. За таj злочин српска држава
осудила jе извршиоце. Ено их у затвору и на потерницама. Изложбу jе отворио Ивица
Дачић. Снажна порука присуством, велики простор за тумачење. Већи део српске jавности
држи да jе ова изложба, уз све поштовање за мртве, ипак провокациjа, указивање на
Србе као jедине злочинце. Изложба jе, поновићу, постављена у Културном центру Београда.
На страну питање шта оваква поставка има са културом.

Машински инжењер Драган Церовић био jе,
до бомбардовања Србиjе од стране НАТО, у систему Електропривреде Србиjе, са радним
местом на Косову. Свестан да Срби заборављаjу брже него што памте, 2001. године,
заjедно са Драганом Пешићем, наjпре jе направио публикациjу, а онда и изложбу фотографиjа
са темом страдања радника електропривредних предузећа на Косову и Метохиjи. Убиjено
их jе 50, киднаповано 27, у огромноj већини Срба, али и Албанаца и Муслимана коjи
су Србиjу доживљавали као своjу државу.

Драган jе изложбу, можда нећете веровати,
наjпре понудио Културном центру Београда. Одбили су након неколико минута разговора,
нису хтели ни да га саслушаjу.

Овогодишњи Октобарски салон отворен jе
дебатом „Живи логор смрти“, заснованом на идеjи да се у исту раван ставе немачки
концентрациони логор на Саjмишту, у време Другог светског рата, и логор у Омарскоj
код Приjедора, из рата насталог распадом Југославиjе. Први су држали нацисти, други
Срби, у првом jе убиjено (укључуjући околне локациjе) 32.000 Срба и 8.000 Јевреjа.
Како се то стратиште може довести у исту раван са Омарском знаjу, изгледа, само
ови из Културног центра Београда. Наиме, они су организатори и Октобарског салона.

Нема сврхе да се питате да ли jе у Приштини могућа изложба о злочинима
Албанаца над Србима. Право питање jе ко Културном центру Београда даjе снагу да
жртве у рату на Косову разврстава на подобне и неподобне. И како се зове таква работа?

Пише: Ратко Дмитровић 

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

Везане виjести:

JEDAN PROPALI POKUŠAJ REVIZIJE ISTORIJE: ČIJI JE OKTOBARSKI SALON A ČIJE STARO SAJMIŠTE