Неосноване оптужбе повјесничара Марија Јареба

У Хрватском институту за повиjест /историjу/ одржан jе 10-11. децембра 2009. године научни скуп под називом: „Др Фрањо Туђман у оквиру хрватске хисториографиjе“. Радови /учесника/ са тог скупа обjављени су, /тек/ 2011, у повећем истоименом зборнику на 580 страница, у Загребу; у тиражу од 400 примерака. Ту се, међу двадесетак /других/ излагача, налази и подужи /стр. 279-312/ реферат-предавање др сц Мариjа Јареба, са тог /истог/ института: „Независна држава Хрватска и жртве Другога свjетског рата у повиjесним истраживањима Фрање Туђмана“. О овом симпозиjуму, зборнику, међутим, колико знам, /jош/ нико ништа ниjе /jавно/ рекао, обjавио, осврнуо се у мас-медиjима, стручноj и другоj jавности, у Србиjи.

У поменутом стручном раду г. Марио Јареб, за мене – узгред и укратко – на страни 303, у фусноти 69 /испод главног текста/, сасвим нетачно каже: „Били су то разговори – због коjих jе Туђман, у марту 1981, /о/суђен! – коjе jе водио с новинаром шведске телевизиjе Бенгтом Горансоном поткраj 1977, с београдским новинаром /и по своj прилици сурадником jугославенске Службе државне сигурности/ Владимиром Марковићем 1980…“ Ову своjу – /прилично/ „априорну“ и изричито изречену – тврдњу др Јареб, штавише, /апсолутно/ ничим не образлаже, а камоли доказуjе. Додуше, било каквих „доказа“ у прилог jедне овакве /потпуне/ неистине, по природи ствари, не може ни да буде.

Због тог истог разговора-интервjуа са др Фрањом Туђманом, обављеног марта, а обjављеног /у иностранству/ августа 1978. године, jа сам – широко jе познато – /и сам/ дуго и тешко робиjао; од 23. маjа 1979. до 2. априла 1982. године. И то на временски неодређеноj /неограниченоj!/ „мери безбедности“ обавезног /присилног!/ психиjатриjског лечења и чувања у затвореноj здравственоj установи /члан 63. КЗ СФРЈ/; као жртва злоупотребе психиjатриjе у политичке сврхе. И то баш у „озлоглашеноj“ београдскоj затворскоj болници, на /њеном/ неуропсихиjатриjском „А“ одељењу. У – за све „пациjенте“ – поприлично оскудним и тегобним условима, у сваком погледу. А само „моjе“ суђење, под оптужбом, и пресудом, за „ширење лажних вести“ /члан 218. КЗ СР Србиjе/, одржано jе пред Другим општинским судом у Београду; од новембра 1978. до фебруара 1979. године. Дакле, прилично „експресан“ судски процес: од подизања оптужнице, преко /траjања/ самог суђења, доношења /првостепене/ пресуде, одбиjања жалбе, па до затварања. Уз то, све у вези мог интервjуа и процесуирања за исти, „одрађено“ jе /“jош/ 1978, и током прва два месеца наредне /1979/ године. Баш ништа ниjе у вези са 1980. годином. Изузев, наравно, самог робиjања.

Напросто не могу веровати да /и/ Мариjу Јаребу, и од овога, барем оно наjосновниjе, ниjе било /већ/ познато. А поготову сама

Чињеница да сам /и jа/ робиjао; и то, штавише, jош дуже од Туђмана! Ако баш ништа друго, /и/ то jе напросто морао прочитати, и уочити, наравно, у књизи Дарка Худелиста „Туђман-Биографиjа“, штампаноj у Загребу, 2004. Исту сам „уводи“ у списак своjе-коришћене литературе, при дну 293. странице. Али то о мени, ипак, ето, ниjе навео; свакако, само зато да не би тиме сам себе дезавуисао. Оно, пак, са „назначавањем“ 1980. /уместо 1978/ године, као „времена догађања“ интервjуа; `аjде да узмемо као чисто нехотичну /хронолошку/ омашку.

Још од самог почетка /тj. 1978/, такође сасвим неосновано, jугословенска-српска /комунистичка/ полициjа била jе чврсто уверена да иза /обjављивања/ мог разговора са др Фрањом Туђманом стоjи – хрватска политичка емиграциjа. Наравно, „у спрези“ са „унутрашњим /антиjугословенским/ неприjатељем“ у самоj Хрватскоj. Годинама су чинили /буквално/ све, у земљи, а /свакако/ и по иностранству, да то што темељниjе испитаjу, односно – по сваку цену – потврде, „раскринкаjу“, докажу. И, наравно, увек и сасвим, без икаквог успеха! Како „/раз/открити“ нешто што, у ствари, уопште не /по/ стоjи?! А Марио Јареб, ето, сада тврди /за мене/ сасвим супротно; али подjеднако нетачно. А све то, jасно, логички, политички, свакако… узаjамно се сасвим искључуjе.

Да сам стварно био „агент /провокатор/, односно сарадник jугославенске Службе државне сигурности /СДБ/“, о томе би – мислим – ма где, унутар те службе – пре свега, морали постоjати неки писмени-званични-материjални-недвосмислени трагови, односно докази. Познато jе да jе, све до 1990-91. године, /и/ у врховима jугословенске /савезне/, и „таjне политичке“ и „обичне“ /криминалистичке/, полициjе у Београду, радило и подоста Хрвата. При слому СФР Југославиjе скоро сви су „пребегли Туђману“ у Загреб. И махом наставили да раде – неретко и надаље на /при/ руководећим дужностима! – у служби безбедности новостворене /самосталне/ хрватске државе. Са собом су, зна се, многи од њих, понели и разне – претходно дуготраjно и пажљиво сакупљане – важне jугословенске полициjске и државне таjне.

Барем /по/неко од тих људи засигурно би пронашао и „покупио“ и неку „таjну о мени“, онакве или сличне врсте, како вели Марио Јареб; само кад би /да jе/ постоjала… Ма колико иста, „у Београду“, евентуално /траjно/ била „помно скривана“ и „добро чувана“. Неко би онда то, врло вероватно, пре или касниjе „негде /исто/ тамо“ и обjавио, обелоданио. Чак, рекао бих, „са /посебним/ апетитом“. Овако нешто се међутим, све до данас, нигде ниjе догодило.

Као доктор /историjских/ наука г. Марио Јареб би, тим пре, морао знати да се свака наука-научно истраживање, тврдња, неизоставно мораjу заснивати на конкретним, недвосмисленим, опипљивим, материjалним доказима. Он, нажалост, то у вези мене уопште ниjе испоштовао. Плашим се, и многи добронамерни, али неупућени у Хрватскоj могли би поверовати, ипак, /и/ наведеноj неистини. Искључиво захваљуjући ауторовоj високоj научноj титули и репутациjи. Дакле, просто, „на поверење“. А, наравно, и благодарећи ауторитету еминентне /научне/ установе, загребачког Хрватског института за повиjест. Коjи jе издавач Зборника; а где jе г. Јареб редовно и стално запослен.

Владимир Марковић

(Аутор jе независни новинар из Београда)

Извор: НСПМ