Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Antićiriličko (zlo)delo Ivana Klajna

Datum objave: četvrtak, 10 marta, 2016
Veličina slova: A- A+

Dragoljub_Zbiljic_KlajnIvan Klajn i srpski lingvisti nisu moćni ni da spasu deo duše, jer kao predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika neprekidno manipulativno i cinično govori o pomoru srpske ćirilice, pa i odgovarajući na ovo nedavno pitanje novinarke „Blica“ Sonje Šulović: „Izjavili ste da ćirilica neće nestati, ali joj preti opasnost da postane arhaično pismo“, odgovara ovako:

„Ta opasnost preti odasvuda, i spolja i iznutra, a počela je odmah posle 1918. godine. Još tada, izdavači u Srbiji, naročito oni levičarski i internacionalistički usmereni, pomislili su: sad smo u zajedničkoj državi, hajde da štampamo latinicom, da nas čitaju i Hrvati, pa i Slovenci (koji imaju svoj jezik, ali su oduvek odlično razumeli srpskohrvatski). Niko nije razmišljao o tome da će nastati prvi i do danas jedini slučaj dvoazbučnosti u Evropi, da se upotreba dva oruđa za istu svrhu teško može održati, i da se tokom vremena, tek posle Drugog svetskog rata, latinica pokazala jačom, jer je bila poznata na znatno široj teritoriji nego srpska ćirilica. Sada nam jedino ostaje da ćirilicu branimo kao što se brane ugrožena kulturna dobra, a zna se da to nije nimalo lako, niti se ikome finansijski isplati”„

Nije istina da ćirilici preti opasnost spolja. Kad god je ranije dolazila odande, Srbi bi sticanjem slobode oslobodili i svoju ćirilicu. Tako je bilo i 1918. g. kad je slavna srpska vojska s ćiriličkim pukovskim zastavama isterala neprijateljsku vojsku iz Beograda, a srpska gradska vlast je isterala i neprijateljsku latinicu. Nije spoljašnji neprijatelj naudio ćirilici ni posle Drugog svetskog rata, nego domaći komunisti. Najveća opasnost ćirilici preti od SANU i Matice srpske, jer neobavešteni narod veruje da su one učinile sve ono za šta su zadužene i plaćene kako bi trajalo srpsko ime, ali da ćirilica ne može da izdrži u borbi sa perspektivnom latinicom.

Nije istina da se posle Drugog svetskog rata latinica pokazala jačom, „jer je bila poznata na znatno većoj teritoriji nego srpska ćirilica“. Latinica se koristila na znatno manjoj teritorijim a pokazala se jačom zato što su komunisti planirali i sprovodili zamenu srpske ćirilice kao simbola srpstva hrvatskom latinicom kao simbolom srbohrvatstva i jugoslovenstva. Oni su bili mnogo lukaviji od svih prethodnih neprijatelja srpstva, pa srpsko pismo nisu zabranili otvoreno u zakonskoj formi, nego zamenjujući srpsko ime jezika srpskohrvatskim i uvođenjem u njega i hrvatske latinice kao ravnopravnog pisma sa ćirilicom, dajući u startu latinskom pismu prvo mesto. Taj nalog komunista sprovela je institucionalno Matica srpska 1954. g. a to političko jezičko zajedništvo Srba i Hrvata nazvano je Novosadskim dogovorom. Njega apsolutno nikad ne spominju ni Klajn ni drugi jezički stručnjaci koji pečate sudbinu ćirilice, da bi sakrili svoju ondašnju i današnju izdaju ćirilice.

Nije istina da „niko nije ni razmišljao o tome da će nastati prvi i do danas jedini slučaj dvoazbučnosti u Evropi“. Upravo su lingvisti i književnici okupljeni u Matici srpskoj i SANU smislili to dvoazbučje kao prelazni period latiničenja Srba, ali nisu očekivali da će ćirilica preživeti svo nasilje koje su nad njom sprovodili državna vlast, jezička struka i izdavačka delatnost. Najteže nasilje je bilo povlačenje iz državne uprave ćiriličkih pisaćih mašina i prestanak njihove proizvodnje. Tako je posle Drugog svetskog rata davana silna snaga hrvatskoj latinici u srpskim zemljama.

A u ovo vreme konačan insitucionalni čin izdaje ćirilice učinili su Ivan Klajn i Mato Pižurica kao glavni recenzent i glavni redaktor poslednjeg izdanja Pravopisa srpskog jezika, u kome je, protivno Ustavu Srbije, napisano da je i latinica standardno pismo srpskog jezika.

Ivan_Klajn.jpg
Ivan Klajn

Novinarka Sonja Šulović napisala je da je Ivan Klajn institucija srpske kulture. Dok se on uzdizao na tu visinu, ćirilica je pala na najniže grane otkad su se Srbi njome opismenili. Zato su on i drugi lingvisti stručni i merodavni u pitanjima odbrane ćirilice u onoj meri u kojoj su je dosad sačuvali u javnom životu. Ali on i dalje priprema teren za njen konačan poraz. U tom smislu javno je rekao u TV kamere da je latinica već pobedila, da je ostala još samo kao režimsko pismo i da će se i Srbima dogoditi jednoazbučje. Ali ovoga puta u hrvatskoj latinici umesto u srpskoj ćirilici.

Pa i u ovom intervjuu on šalje signal narodu da je uzaludno braniti ćirilicu, „jer se zna da to nije nimalo lako, niti se ikome finansijski isplati“. SANU i Matica srpska još od 1945. g. rade upravo ono što im se finansijski isplati, odnosno zašta ih plaća vlast. Zato je prvi posleratni predsednik SANU mogao biti isti onaj Aleksandar Belić koji je opravdano javno podržao Milana Nedića, i koji će 1953. g. Rečniku srpskog književnog i narodnog jezika dati ime Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. To ime traje i danas, i njime se opravdava uvođenje hrvatskog pisma u srpski pravopis.

Matica srpska je mogla da sprovede naum komunista da se polatiniče Srbi, jer je njome od 1945. pa u narednih 55 godina upravljao Boško Petrović, koji se na svom kraju predstavio Hrvatom sahranjivanjem na katoličkom groblju u Petrovaradinu.

Zbog antićiriličkog (zlo)dela Ivana Klajna skupljeno je preko 5.000 potpisa kojima se traži njegova odgovornost za izdaju ćirilice uvođenjem u srpski pravopis i hrvatske latinice. Povodom 100 godina od prve okupacije Srpskih zemalja hrvatskom latinicom, o njegovoj odgovornosti pisano je u knjizi Nemanje Vidića i Dragoljuba Zbiljića SRPSKA ĆIRILICA zamenjena okupacionom hrvatskom latinicom po ideji Pavelića i Broza.

Latinica_Austrougarska

Ispod naslova je fotografija okupiranog Beograda iz 1916., na kojoj se vidi okupaciona vojska i njena latinica. Klajn je imao priliku da komentariše navode iz knjige, jer ju je spomenuo u svojoj kolumni u NIN-u. Rekao je samo toliko da je naslov podugačak i pomalo zastrašujući. Napisao je da knjigu još nije pročitao, ali je ipak naveo u njoj dat predlog da se rešenje izlaska iz trenutnog jezičkog haosa potraži na velikom širokom skupu jezičkih stručnjaka. Hteo je da kaže kako su daleko od realnosti oni koji bi takvim skupom mogli dovesti u pitanje instituciju zvanu Ivan Klajn. Jer je njegova institucija i izgrađena slabljenjem stvarnih institucija za te poslove, koje su nacionalne makar po svom imenu i zaslugama u prošlosti.

Lažna je ili uzaludna svaka briga o ćirilici ako se ne kaže da je samo ona srpsko pismo, jer joj se samo tako može povratiti karakter srpskog nacionalnog simbola i suverenitet u srpskom jeziku, koji su joj oduzeti uvođenjem i hrvatske latinice u srpski jezik.

Klajn govori o srps(l)koj ćirilici poluistine i time manipuliše i širi neznanje. Kao poznati lingvista sigurno zna da ne postoji nikakva „snaga“ latinice iznad ćirilice za jezik Srba ako se ona ne uvodi kao zamena ćirilici nasilno, smišljeno, po planu i nalogu. Lako je bilo latinici da bude „jača“ u NDH kada je to bila ustaška država koja je sve radila protiv Srba, pa zato i protiv ćirilice, lako je bilo latinici da bude „jača“ u Austrougarskoj i u okupaciji kada je ta država takođe u ratu zabranila ćirilicu i naredila latinicu i lako je bilo latinici da bude „jača“ kad su komunisti doneli nalog o zamenjivanju ćirilice posle 1954, i to bez zakona o zabrani ćirilice jer je njihova vlast bila apsolutna i niko im se nije ni mogao ni smeo suprotstaviti da bi odbranio ćirilicu. Glavnu s(nagu davali su latinici komunisti vršenjem državnog nasilja nad ćirilicom, kao što je bilo povlačenje svih ćiriličkih pisaćih mašina iz državne uprave, uz prestanak njihove proizvodnje u Jugoslaviji.

Latinica i bilo koje drugo pismo samo po sebi nema čime da bude „jače“ od ćirilice u jeziku Srba. To su dva pisma od kojigh je ćirilica objektzivno odavno izučena kao savršenije i podesnije pismo za prirodu srpskog jezika.

Akademik Klajn manipuliše kada kaže da „niko nije razmišljao o tome“. Još kako je razmišljao (ima o tome mnogo potvrda u literaturi, ima mnogo stradanja Srba zbog mišljenja o potrebi očuvanja ćirilice. Ima mnogo dokaza i danas da se branitelji ćirilice nazivaju „nacionalistima“ i „fašistima“ i slično. Svako nornmalan se bori da ne bude „fašista“ i zato se mnogi boje da zastupaju ćirilicu da ne bi bili označeni kao „fašisti“. Ne verujem da to Klajn ne zna, a samo on zna zašto o tome ne goviori. Verovatno zato što onda ne bi mogao da opravda svoje stavove o ćirilici kao „režimskom pismu“, kao „slabijem pismu od latinice“. Ne bi mogao da opravda svoju pozitivnu recenzuiju za poslednje izdanje Pravopisa srpskog jezika Matice srpske iz 2010. u kome je, protivno Ustavu i svetskoj praksi zadržano tuđe pismo iz „srpskohrvatskog jezika“ i za srpski jezik. Ne bi mogao da opravda svoje zalaganje da i dalje jedini Srbi u svetu ne mogu da opstanu u svom jeziku bez dva pisma, svojeg i tuđeg.

Naravno, Vasilije Kleftakis, na primer, ali i mnogi drugi dokazali su da je čak do 1954. ćirilica u Jugoslaviji bila većinska, a u Srbiji stopostotna sve dok nije počelo sprovođenje naloga komunista o zameni pisma u Srba. Srbi nisu imali političku moć da se latiničenju suprotstave jer su Srbi praktično živeli u tihoj okupacji pod Brozom. Danas su u okupaciji pod Amerikom i EU iako to nije formalna i zvanična okupacija, osim na Kosovu i Metohiji gde je okupacija očigledna, jer se Srbiji ne dopušta vladavina nad njenom teritorijom. Današnji srpski političari i državnici su otprillike kao Milan Nedić pod fašistima i moraju da rade šta im se nalaže. Oni su u poziciji kvislinga i ne smeju da urade za srpstvo ni ono (uvođenje samo ćirilice za Srbe) što im se možda ne bi osporavalo. Kvisling, praktično, ide po volji okupatora i on u svemu udovoljava okupatoru i sam čini, da se dodvori, i više nego što se od njega traži.

Dragoljub Zbiljić
Piše: Dragoljub Zbiljić

Posebno su Nemanja Vidić i Dragoljub Zbiljić u malopre spomenutoj knjizi „Ćirilice“ (2015) sasvim dovoljno kratko i precizno predočili ono na čemu su pali srpski lingvisti jer su oni direktno plaćeni da čuvaju srpski jezik i pismo, a oni čuvaju hrvatsko pismo u srpskom jeziku. A pošto je srpski narod odavno manipulativno i nasilno naviknut na hrvatsko pismo kao osnovno i primarno, tj. većinsko danas kod Srba manipulacijama (na dva pisma za svoj jezik smo jedini mi na svetu „bogatiji“), narod ne može da bude mudriji od svih stručnjaka i sve inteligencije i ne može sam da vrati svoje pismo i da sam sprovodi ustavnu odredbu o ćirilici u srpskom jeziku.

Narod nigde ne sprovodi Ustav i nauku. To čine institucije i plaćeni državnici, vlast i stručnjaci. Kad bi narod sve mogao sam da uradi bez plaćenih državnika i stručnjaka, zašto bi oni postojali i bili plaćeni novcem naroda!? Neko ima platu i obavezu da vaspitava i obrazuje narod preko škola posebno da bi sve bilo kako treba.

Zato je istinito ono staro pravilo: „narod nikada nije kriv“. Krivi su uvek plaćeni stručnjaci i.plaćeni državnici i plaćena inteligencija. Narod nije plaćen za sve poslove, nego su plaćeni pojedinci i stručnjaci da bi narodu bilo bolje i korisnije. Ali kada vladari i stručnjaci rade naopako, a imaju vlast i moć da odlučuju, narod ne može tada ništa. Jer narod nema moć da sprovede ono što plaćeni neće da urade. Narod nema direktnu vlast nad inspekcijama i policijom. Njih upotrebljavaju vladari, ministri i sve zavisi od toga kako ih upotrebljavaju. Da li to uvek čine u narodnu, opštu korist?

Klajn je samo dobar manipulator i cinik za tumačenje ćirilice među lingvistima. I mi smo to direktno opisali i u našoj poslednjoj rečenoj zajedničkoj knjizi Srpska ćirilica zamenjena okupacionom hrvatskom latinicom po ideji Pavelića i Broza. (Nisu, naravno, to u praksi radili Pavelić i Broz. To su radili oni koji su bili u njihovoj službi, u njihovoj vlasti.)

Srpski lingvisti se u istoriji nemaju čime oprati. Mogli bi jedino da ublaže svoje kurvinsko nedelo ako bi pitanje srpskog jezika i, naročito, pisma rešili kako smo mi predložili i kako se ta pitanja rešavaju u celom svetu.. Time bi spasli dušu i delimično bi se iskupuili, ali se sasvim oprati nikada ne mogu. Mogli bi, dakle, samo da spasu deo duše, ali su oni i za to i dalje nespremni.

Izvor: Srbin.info

Vezane vijesti:

Klajn: Srbi i Hrvati govore istim jezikom | Jadovno 1941.

Dragoljub Zbiljić: Sto godina od prve okupacije ćirilice u

KLAJN: „BOSANSKI JEZIK“ NE POSTOJI | Jadovno 1941.

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top