arrow up

Подијелите вијест:

Немања Девић: Неће да може, уколико претендујемо на опстанак као народ и држава

Све се радом да исправити и променити, но мора да се засучу рукави и ради крвнички, без фолирања.
Др Немања Девић, историчар; ФОТ: Снимак екрана

Жртве геноцида над српским народом у НДХ у Другом светском рату, јединим истинским геноцидом на Балкану у 20. веку, ми нисмо пописали.

Не зато што су нам браниле Швабе, већ зато што ми то нисмо желели.

Имали смо преча посла.

И данас најгрлатији ср(е)б(р)ољуби ламентирају над кукавним српством угашеним, а да никад нису сели са старцима из свог села па да бар претресу шта им се у родном месту десило.

И 44 године после Тита наше владе и ми сами нисмо отворили досијеа и гробнице и ископали жртве комунизма које често оплакујемо крокодилским сузама.

У Братунцу ми нисмо изградили меморијални центар својим жртвама, а начелника општине који је започео да зида цркву сећања на жртве скинули су неки “наши”, уз муслиманске гласове.

И ми смо, само ми, одговорни што наша места страдања нису постала наша светилишта, и што најстрадалније српско село Пребиловци не посећују школске екскурзије пре него што се вину у бели свет.

Што се најзначајнија истраживања из историје штампају у тиражу од 500 примерака, јер нема ко да их чита.

Што у Доњој Градини, највећем стратишту Јасеновца, које се налази на територији Републике Српске, није настао српски Јад Вашем.

Што су нам једном у години, о годишњицама, пуна уста приче о невино проливеној српској крви, а што смо дозволили да једном од можда четири или пет младих српских стручњака који су проучили Јасеновац у музејској установи у којој је радио не продуже уговор, јер није пристао да буде партијски потрчко.

Кад саберете све то и видите такво одсуство самопоштовања, одсуство стратегије, па чак и одсуство основног морала, не треба да чуди да се дешава то да нас наши непријатељи тако лако осуде и жигошу.

Ми смо помислили да је довољно да правда буде на нашој страни, и све своје националне академије претворили у пуку естраду.

Неће да може, уколико претендујемо на опстанак као народ и држава.

Али у свему овоме има и нешто добро: што на крају ипак нешто и зависи од нас. Све се радом да исправити и променити, но мора да се засучу рукави и ради крвнички, без фолирања.

И што стварно може да нам буде боље ако једног дана случајно одлучимо да будемо одговорнији и бољи.

Извор: Немања Девић – Фејсбук страница


Од истог аутора:

Колумнисти – пријатељи / Немања Девић



НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Sadržaj

Autorica Zdenka Novak, rođena 26. novembra u Zagrebu u imućnoj jevrejskoj obitelji, istinitu

Izrael

“Što je u jednom imenu?”, kaže Julija kad čuje da je Romeo jedan

Zagreb

U Zagrebu nakon četiri godine! U početku sam osjećala samo umor i neku

S partizanima

Kad je početkom rujna Italija kapitulirala, na Sušaku je nastala prilična panika. Iako

Na Sušaku

Od lipnja 1941. pa do kapitulacije Italije u jesen 1943. godine živjela sam

Pad Jugoslavije

Početkom 1941. još se ništa nije bilo promijenilo u našem svakodnevnom životu. Ja

Udaja

Oženili smo se 2. rujna 1940. godine. Fritz je bio isto tako skroman

Rat

Krajem semestra u Pariz su došli moji roditelji i Mira. Tata je produžio

Pariz

Koliko god mi je bilo teško ostaviti Fritza, moram priznati da mi je

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

Донирате путем PayPal-a, кредитне
или дебитне картице​