Немачке пацке малом незахвалном штићенику

За велику и моћну Немачку ништа у досадашњем понашању самосталне хрватске државе није било спорно, ни то што је протерала нешто мање од пола милиона Срба, а онда је ових дана Загребу из Берлина припрећено санкцијама због неизручења једног бившег удбаша

Малој држави и малим народима дозвољено је да на свом терену, према својим грађанима, раде шта им је воља, само ако имају моћног заштитника или више њих. Хрватска од почетка југословенске кризе иза леђа има богату и моћну Немачку. Без те и такве Немачке, коју су у кључним моментима представљали Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер, југословенска драма сигурно не би била онако крвава, нити би Срби у тој драми имали губитничку улогу какву су имали. Стари анимозитети, освета, ненаплаћени рачуни, лична сатисфакција за пораз у Хитлеровој униформи, све је то 1990. године испливало на површину у облику ултимативног залагања уједињене и моћне Немачке да Словенија и Хрватска буду признате као независне државе, да се Југославија расточи по шавовима комунистичког шнајдераја. Хрватска је у првој половини деведесетих година протерала око 450.000 Срба и уместо да буде кажњена на било који начин – макар укором, јавном опоменом – та држава је награђена. Чланством у Европској унији. Без Немачке то не би било могуће. Нема човека коме то данас није јасно.

Двадесетак година касније Загреб је суочен са опасношћу да по иницијативи Немачке ипак дође под удар санкција Европске уније, али не због скоро пола милиона протераних Срба. Разлог – један човек. Зове се Јосип Перковић. Тај је за Немачку вреднији од неколико стотина хиљада Срба.

КРВАВЕ ИГРЕ „ЦРВЕНЕ БУРЖОАЗИЈЕ“

Да би објаснили о чему се ради, а случај је врло интересантан, враћамо се у прилично далеку 1982. годину. После Титове смрти његови најближи сарадници, остарели, свесни да могу чак и умрети, крећу у лов од којег су окретали главу док је Броз био жив; лов на новац. Неко директно, неко преко деце коју су углавном постављали на руководећа, врло просперитетна места у великим, моћним и богатим привредним системима. На челу таквих стајали су београдски „Генекс“ и загребачка ИНА (Индустрија нафте).

Мика Шпиља је имао сина Вању, не баш претерано вредног, али веома амбициозног сина. За њега се нашло руководеће место у ИНА-и, он не губи време, креће са новчаним махинацијама, трансакцијама преко иностраних углавном фиктивних фирми, а ту његову работу разоткрива Стјепан Ђурековић, економиста са дипломом Београдског универзитета, рођен 1926. године, недалеко од Петроварадина, у то време један од директора ИНА-е. У Ђурековићевој биографији пише да је као седамнаестогодишњак избегао регрутацију у оружане снаге Независне Државе Хрватске и самостално пришао партизанском покрету на простору Фрушке горе. Моћни отац, Шпиљак, прави неколико прстенова заштите око несташног сина, полицијску истрагу неутралише и зауставља, а прикупљене доказе депонује и на крају уништава. Креће у противнапад и режира  аферу у чијем је центру Ђурековић, сада као криминалац који је у ИНА-и проневерио огроман новац. Све то догађа се 1982. године. Ђурековић се брани, истовремено не одустаје од оптужби на рачун Шпиљака, инсистира на расветљавању целог случаја, али тада стари Шпиљак издаје налог за његово хапшење и он бежи у Немачку.

Ту није крај приче; Ђурековић се у Немачкој придружује екстремним, проусташким круговима хрватске емиграције, пише брошуре и књиге у којима критикује државни систем у Југославији, са нагласком на експлоатацију природних ресурса Хрватске. Наступа са крајње националистичких позиција, јавно прича да пуно зна о Шпиљаку, његовом сину и још неким људима из све ширег слоја југословенске „црвене буржоазије“. Мика Шпиљак залаже сав свој утицај и моћне везе, преко Станета Доланца покреће механизам Удбе и у лето 1983. године, у једној гаражи, у месту недалеко од Минхена, пронађено је унакажено тело Стјепана Ђурековића. Убијен је са пет метака из пиштоља, а оверен секиром у главу. Четири године касније у Канади је убијен и његов син Дамир.

БОЉЕГ НИСУ ИМАЛИ

Годинама се спекулисало ко је извршио налог за ликвидацију, наравно, оптуживани су и Срби, али све што је у међувремену откривено, рачунајући пресуду немачког суда, говори да је операцију извео хрватски огранак Удбе; од организације до егзекуције. На челу хрватске Удбе, све до осамостаљења Хрватске, био је Јосип Перковић. Нестанком Југославије Перковић није остао без посла, прихватио је позив Фрање Туђмана да постави темеље тајне полиције нове хрватске државе, без обзира на то што су многи, укључујући Туђмана, знали да иза неколико десетина убистава хрватских емиграната по Европи и целом свету, стоји Јосип Перковић. Бољег од њега нису имали.

Туђман се те 1991. године ослања на старе партизанске и комунистичке кадрове; на место министра унутрашњих послова именовао је Јосипа Бољковца, после одласка Стјепана Месића у Београд, уместо опозваног Стипе Шувара, Владу Хрватске водио је Јосип Манолић, стари комунистички обавештајац, послератни први човек Удбе у Славонији; оружаним снагама новостворене државе командовао је сисачки партизан Јанко Бобетко. У таквој констелацији односа није било места за аматере и волунтаристе, Гојко Шушак, херцеговачки емигрант у Канади, необразовани домољуб, добио је високу функцију (министар одбране) у Туђмановом систему иако се није уклапао у споменути вредносно-идеолошки систем, што се објашњава Туђмановом захвалношћу Шушку који  је у Канади и Америци, уочи првих вишестраначких избора у Хрватској, сакупио око десет милиона долара и донео их Туђману на сто. Он је своју функцију купио.

Немачка је одмах по ликвидацији Ђурековића отворила тај процес и обавештајно-дипломатским каналима затражила од Београда све релевантне информације, нудећи сарадњу. Хрватски кадрови у централи Удбе, у Београду, оснажени подршком Мике Шпиљака и Станета Доланца, одбацују могућност заједничког решавања случаја или некаквог „пребијања дугова“, што Немце мотивише да сами крену у расветљавање околности под којима је организовано и реализовано то убиство.

Да не дужимо; правоснажном судском пресудом кривима за убиство Стјепана Ђурековића проглашени  су  Крунослав Пратес, Винко Синдичић, Јосип Перковић и Здравко Мустач. Први је био сарадник Удбе, остала тројица врло високи функционери тајне полиције бивше Југославије. Сви су по националности Хрвати, што у овој причи има наглашено значење, с обзиром на чињеницу да су хрватски емигрантски и остали медији деценијама за то убиство окривљавали српско подземље, спомињући Аркана, Ранка Рубежића, Гишку… Немачка расписује потерницу за Перковиће, а Хрватска, само неколико дана пре уласка у Европску унију и прихватања свих међународних обавеза које из тог чланства проистичу, укључујући ону о изручењу својих грађана по основи пресуде и захтева за изручење било које државе, чланице ЕУ, доноси закон који спречава изручење Перковића Немачкој.

ВИСОК СТЕПЕН НЕЗАХВАЛНОСТИ

Имајући у виду све елементе и околности у којима је тај закон донет, нема сумње да је његов циљ био заштита Перковића, и стога су га у Хрватској назвали Леx Перковић. Немачка је то схватила као увреду, висок степен незахвалности, и тражи од Хрватске да поништи закон или ће уследити  санкције.

Премијер Зоран Миланковић већ данима изјављује како му не пада на памет да мења закон само зато што се некоме у иностранству чини да је донет наменски, а није, каже Милановић. Хрватску нико неће вући за нос, казао је. Опозиција, на челу са вођом ХДЗ-а, Карамарком, тврди да Перковић уцењује политички врх Хрватске, да располаже документима који би могли да компромитују неке врло важне људе у Хрватској. Истина, то није искључено, али је велико питање на кога Перковић циља, прецизније; ко је уцењен. Милановић никада није био члан Комунистичке партије. Његов отац јесте, али се из тог периода ништа не појављује као спорно за жестоке хрватске националисте. Са Јосиповићем је ситуација нешто другачија; његов отац је био врло високо позициониран у партијској и обавештајној структури некадашње Југославије, а у последњој председничкој кампањи Јосиповићеви опоненти тврдили су да је стари Јосиповић одговоран за одређене партизанске злочине. Најближа истини је претпоставка да Перковић има документа која доказују да су неки, сада високо уздигнути Хрвати, својевремено сарађивали са тајном југословенском полицијом.

Колико год се бусао у суверена прса Милановић ће морати да попусти и дигне руке од Перковића, јер Хрватска више нема ни „с“ од суверености. Разуме се да не би требало очекивати жестоко батинање непослушног и незахвалног детета, да Немачка према Загребу буде превише оштра, то је искључено, али да је све ово показало како службени Берлин цени људе и народе на Балкану, посебно на простору бивше Југославије, ту нема дилеме. Перковић је Немцима важнији од 450.000 Срба протераних из Хрватске.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: ПЕЧАТ