Горан Комар: Неколико цртица из историје српских школа у Далмацији и Боки

 Концем фебруара 1812. у Савини је боравио епископ далматински Венедикт (Краљевић) и том приликом издао је један указ упућен калуђеру Јосифу Троповићу о зачињању једне „школе просвјешченија“ за српску дјецу у старом епископском сједишту у Топлој.

Видјећемо касније, овдје је и прије јеромонаха Симеона школу држао свештеник Ћоћа, а још пуно раније овдје је постојала школа коју су држали учитељ Теодор и други учитељи. Јосиф је био родом из кућанскога села Пресјека и овај је род дао неколико свештеника Српске Православне Цркве. Недавно смо показали документа у којима се помиње и отац  Симеон  Тро(по)вић као старјешина савински на почетку 18. вијека. Биће ови подаци значајни и због тога што су родитељи јеромонаха Јосифа у часу када је рођен становали у селу Савина, уз савински манастир. Отац Јосиф је изгледа имао намјеру да у Топлој оснује манастир, јер владика Венедикт у своме писму изричито казује да се не одобрава пресељење и заснивање манастира, aли, казује епископ, да се о томе неће радити најмање пет година.

Владика Венедикт је из Савине 28. фебруара 1812. писао оцу Јосифу као пароху Саборне новске цркве Светог Вазнесења Христова. Владика, на питање јеромонаха Јосифа, казује дословно сљедеће: “По взисканију њужди, и жељанију всјем благословенијем христијаном, допуштајемо и заповједамо теби преподобному во јеромонасјах оцу Јосифу Троповићу, да у напредак имадеш стати у келију церковну у Топлу, и тако биће лакше теби одавати благочестивијем христијаном всјакоје духовно препитаније, не за пресељеније олити устављеније м(о)н(ас)тира твојего, за вријеме, и то најмање за пјат љет“.

Ријечи пресељење или установљење манастира заиста привлаче пажњу, јер није јасно како би се могао преселити манастир, па тако, вјероватно, владика мисли на пресељење оца Јосифа у Топлу. Он му одређује да тамо заснује школу: „ …отворити и школу просвјешченија ради дјеци христијанској, ми пак јесмо благоуфани да хр(ис)тијани имају задовољити тебе, у сваку нужду, и д(у)ховноје ујужденије, за које препоручићемо њима и писмено, у устмено да держе тебе како су и обећали пред нами. Имаћеш за помошчника твојего у всјако духовно дјело попа Леонтија Вучковића, котороме заповједићемо да имаде познавати тебе за старијега, тако пак и ти њега за својего помошчника мањејша, но обаче треба да смотрите, и да промислите да сте с(вје)шченици свјет, и сол, /јаште сол обујајет, чим осолитсја.“ У то вријеме на челу општинске управе стајао је начелник Никола Живковић са Савине.

Помоћник, дакле, оцу Јосифу, био је јеромонах Леонтије из рода крушевичких Ћеклића који се помињу у историји манастира Добрићево. Наиме, 1649. године Турци су, послије губитка Рисна, оштетили или разорили Добрићево. Један од калуђера, Ћеклић, избјегао је од погибије свога братства у Крушевице код Ерцегновога. Када је доста касније отац Леонтије (Нинковић) сачињавао историју манастира, казао је о налазу старог печата овог манастира у Крушевицама у Ћеклића. Оци Максим и Леонтије служили су заиста у Ћелији „Под Зиринама“, сјеверно од новске Саборне цркве у другој половини 18, односно почетку 19. вијека. Ова Ћелија је припадала Добрићеву, скупа са маслинатом, а њене се рушевине и данас виде.

Узгред, отац Јосиф Троповић је на Топлој само обновио школу која је уз Саборну цркву Светог Спаса постојала, видимо то из књига инвентара и рачуна још и прије 1788. године. Види се то из ставке: „Кључа од Ћелије и три браве, а на сколи четверти и на камири о(д) сколе брава и кључ и на ђелици горњој брава и кључ“.

Свети Петар Цетињски је као архијереј прихваћен од све српске православне Боке, којој је правилна епископска власт ускраћена 1719-1722. одлуком млетачког Сената, морао знати за школу на Топлој у којој је учитељевао учитељ Теодор (постојао је у другој половини 18. вијека савински калуђер Теодор!), калуђер Глигорије и католички калуђер Монти који је дјецу могао учити страном језику и поклонити повјерење за образовање свога синовца и узорном учитељу и јеромонаху Јосифу, и традицији једне озбиљне основне школе. Не само на Топлој, него и у другим новским насељима, отваране су основне школе. До 1817. године, у Новом народну основну школу отворио је поп Томо Накићеновић у Кутима (при цркви Св. Андрије), а поп Лука Раповац у Сасовићима (Св. Архиђакона Стефана). Касније, радиће и школа у Покривенику у Баошићима.

Новско свештенство у том осјетљивом и неизвјесном часу почетка аустријске владавине чинили су архим. Никанор Богетић, јером. Јосиф Троповић, јером. Макарије Грушић, јером. Никодим Лазаревић, јером. Софроније Ђучић парох у Новоме, отац Симеон Злоковић, а мало раније и сасовићки и пођански парох Гаврило Мијатовић.

У 19. вијек, дакле доба након слома Млетачке републике, далматински Срби су ушли са обезбјеђеним главним механизмима за стварање каквог-таквог школског система. Занимљиво је да је тај захтјев јадранских Срба Млетачка република упорно пренебрегавала. Велика је заслуга владике далматинског Јосифа Рајачића за заснивање православне богословије у Шибенику као мјесту епископске резиденције.

Због важности овога корака задржаћемо се на њему нешто детаљније и то онако како о овој школи обавјештава Српско–далматински магазин: „Школа клерикална, или православна семинарија у Епархији Далматинској, завела се и отворила се лицем на светог Стефана 27. децембра, год. 1833. под бившим онда Епископом Далматинским, а садашњим Патријархом Србским, господином Јосифом Рајачићем, при срећној влади императора аустријанског Франца I.

Та свечаност догодила се у граду Шибенику, но како се доцније 1841. столица православнога епископа из Шибеника премјестила у Задар, тако су и ове школе из првога у друго мјесто премјештене исте године, јер Епископ је по праву директор ове духовне семинарије, наравно је дакле, да она за својим директором иде и пренаша се. Школа ова раздијељена је на пет класа, и свака мора се за једну годину свршити. У свакој класи има по један професор. Повторавање ни једне класе не трпи се.

Сваки учебни предмет класифицира се на посе, дакле ако би један клирик из које му драго науке, или из моралног владања другу класу на великом испиту добио, тај мора из школе одпуштен бити. Класификације сваке године шаљу се министарству просвјете, као и наименовање професора зависи од истога министарства. Учебни предмети по класам раздјељени, јесу сљедећи:

У првој класи: наука христијанска, славенска граматика, читање псалтира с граматичким толковањем, грчка граматика, земљописаније и аритметика. У другој класи: историја црковна, логика, риторика, антропологија, психологија, грчка и италијанска граматика. У трећој класи: догматика, историја црковна, риторика, метафизика, физика, хронологија, италијански језик. У четвртој класи: догматика, метафизика, физика, ерменевтика, толковање евангелија, катихетика, економија. У петој класи: богословија морална, богословија пастирска, право каноническо, омилитика, литургика, методика. Њемачки језик и црковно пјеније предава се клирицима такође редовно…“

У четвртој класи предавао је драговићки архимандрит, касније бококоторски владика Герасим Петрановић, брат чувеног српског културног и научног дјелатника др Божидара Петрановића.

У чланку којим се обиљежава јубилеј двадесетпетогодишњице од оснивања клерикалне српске школе у Задру, штампаном 27. децембра 1858, „Двадесет–пет–годишња успомена постанка завединија клерикалног православног у Далмацији“, даје се и оцјена укупних домета ове установе: „Да је ова клерикална школа на корист православним христијанима у Далмацији, не треба се много мучити доказивати. Сви готово данашњи млади свештеници далматински, и једнога и другога чина, питомци су ове клерикалне школе.

Многи учитељи по Босни, по Херцеговини и у Црној Гори, њеки чиновници у Србији, професори, архимандрити, и сами данашњи митрополит црногорски у овој су семинарији своје воспитавање имали. – Закључујем с том скромном жељом, да ово заведеније и другу четврт полувјека дочека, да из њега за то вријеме много више знатнијих и важнијих људи изиђе, који ће своме народу на дику, а својој Цркви на корист и на славу служити. Да Бог да!“

Српска црква је видјела потребу да се у Боки которској формира монашка школа, а избор је пао на новски манастир Савину. У дијелу Далмације, школа је планирана у знаменитом манастиру Крка. У манастиру Савина је током 1856. године планирана монашка школа која је, судећи по сачуваноме распореду предавања издатоме у Задру 27. септембра те године, а потписаноме од владике Стефана Кнежевића, планирана веома озбиљно. Још у септембру стигло је писмо владике Стефана као и готов, уредно сложен распоред или ред наставних предмета у првој класи будуће школе: „Частњејши архимандрит нам љубезни!

Од дана кад смо по милости Божијој и благоутробију његовог величества милостивјејшег нашег монарха прављеније богоспасајеме епархије ове примили, нијесмо пропуштили особито наше вниманије на епархијалне наше м(о)н(а)стире као једине столпове православија и забрала церковна обратити и особито попеченије о благостојанију истије као и о уздержању и умноженију у истима благодјејанија церковног носити и у цјелости сохранити ове задужбине и аманет наши праотаца.

У худом совјету нашем нашли смо да постојеће клирикално заведеније благоутабитише даровано у виду имјаше изображеније само парохијалног с(ве)штенства, које изображеније искуством показало се да није сходно чину и животу монашеском, зато постарали смо се изнаћи начин којим би могао чин монашески своју цјел постигнути и оскудјевајушту дополнити да подпуно одговорити може светињи свог званија и особеном свом состојанију.

За постигнути ово наше намјереније које се јединственно к благу м(о)н(а)стира наших и вообште церкве клони као и умноженију свештеног монастирожитеља, којих је број сад посве оскудан, и за дати им изображеније и воспитаније сходно чину и званију монашеском требаше мислити на средство к достижењу цјели најудобнија. Да постојеће клерикално заведеније није концу сходно излишно је доказивати кад се помисли на преловуто главно његово установљеније снабдјеније сирјеч народа способним душепопечитељима.

Извјестно је, јербо је искуством многи стољетија доказано, да за имати добре калуђере, треба их од дјетињства настављати смиреномудрију подвигу монашеском навикавати и другим особенним дужностима монаху надлежајшима лежаштима, које кад би у другим заведенијама почерпавали, није се надати, во обште говорећи да би прави дух и наклоност светом и отличном чину овом показали. Из реченог јавствује да су м(о)н(а)стири најисходнија мјеста за воспитаније и изображеније калуђера. За доскочити овој потреби и за воспоставити монашеско чиноправљеније, нијесмо пропустили представљеније наше у смотренију том високом ц(есаро). к(раљевском).

Министарству за просвјету и богочестије средством Ви(соког). ц(есаро). к(раљевског). намјестничества овог сатворити, које високо надлежатељство уваживши наше представљеније благоизволило је препочит(ајемим): декретом својим от 26. авгу(ста). Но. 9786/221. сообштенним нам препочитаје(мим): декретом намјестническим от 13. септ(ембра). р. № 16599/4398. одобрити сљедујуште предложеније наше: Да се заведу двије школе богословске од којих једна у м(о)н(а)стиру С(вето)архангелском Крки за настављеније јуносја трију м(о)н(а)стира далматински: Крке, Крупе и Драговића, а друга у С(вето)успенском м(о)н(а)стиру Саввини за настављеније јуности осам м(о)н(а)стира находећи се у окружју которском. Да се за сваку ову школу установи петољетно печеније у којима да се исти предмети, који су у клирикалном заведенију задарском опредјељени, предавати имају.

Будући да ће број ученика мали бити, сљедује, да број учитеља да сваку школу ограничен буде, који ће лако одговорити моћи својим дужностима. Учитељи ови биће бирани и опредјељени од еп(ис)копа између они јеромонака који за то буду најспособнији. Управа пак и надзираније повјерава се касајуштим се настојатељима двају реченог м(о)н(а)стира, у којима ће бити словуте школе. Примаће се у ове школе м(о)н(а)стирске сви они младићи који буду савершили четернасту годину возраста, и који буду са свидјетељствима доказати да су с добрим успјехом совершили три классе елементарне.

За наученије и припитаније ученика и за награду учитељима прочи м(о)н(а)стири у дужности биће давати м(о)н(а)стирима који су опредјељени за словута заведенија, по мјери прихода, једну сумму новаца која нема превосходити фј(орина). 150, нити мање од 30. концем сваког полугодишњег теченија држаће се обични испит по правил(и)ма за клирикално заведеније прописанима под предсједатељством еп(ис)копа, или кога он мјесто себе опредјели.

Разумјева се да оним јуношма у чин монашески ступити желећим, који би жељу и вољу имали дарованија своја боље изобразити, за моћи у чину на веће степене тежити, остаје свободно походити овдашње клирикално заведеније, будући да је наше намјереније добре само калуђере воспитати. На основу дакле овог милостивог одобренија, и за м(о)н(а)стире наше спасоносног расположенија одма у дјејствије привести с почетком грјадуште школске године 185 6/7  преподавања започети.

– За учитеље пак словути школа именујемо: Јеромонаха Јустина Трескавицу и Лукијана Миљковића за м(о)н(а)стир Крку, а за м(о)н(а)стир Саввину јеромонаха Теофила Петрановића и Висариона Љубишу премда исти имају дотичну квоту од м(о)н(а)стира или парохија, ничим мање за изванредни труд ког у настављенију реченом полагати имају, находимо опредјелити као што опредјељујемо сваком награду од годишњи педесет фјоринти. И будући да два за обучавање опредјељени м(о)н(а)стира Крка и Саввина имаће изванредни трошак на препитаније и обитавање како учитеља тако и ученика, то нашли смо сљедујушти разред учинити: м(о)н(а)стир Крупа даваће годишње фј(орина) 120. мјесечно дакле фј(орина) 10. м(о)н(а)стир Драговић годишње 96, а мјесечно фј(орина). 8. – м(о)н(а)стир Прасквица с филијалима годишње фј(орина). 120. мјесечно фј(орина). 10. Од сумме за м(о)н(а) стир  Крку  опредјељенне даваће се учитељима опредјељена награда од 50. фј(орина). сваког м(јесе)ца уредно а заоставша сумма у гј(орина). 116. состојећа обратиће се на м(о)н(а)стир  за обезштетјеније препитанија и други трошкова на учитеље и ученике која се у рачун м(о)н(а)стирски ставити има. То исто и за м(о)н(а)стир Саввину, ког настојатељ издаваће мјесечно награду учитељима, а заоставшу сумму состојаће се у фј(орина). 140. обратиће на корист м(о)н(а)стира обешт(е)тјеније трошка стављајући у чете прихода и расхода.

Разумије се да трошак на одјејаније клирика пада на теготу њиова родитеља, као и учитеља на своју собственну. Учитељи и ученици держаће се строго у свему правила за клирикално заведеније прописани, као и приложеног часовника и реда у предавању предмета набљудавати се имајућег.

Примити се имајући у речене школе ученици имају нам предваритељно поднијети средством настојатеља монастирски као дотични управитеља и надзиратеља школски сва свидјетељства за примање у ово заведеније клирикално задарско прописана.

У пуној надежди да ће ова расположенија од неоцјењајеме користи за м(о)н(а)стире наше бити и да ће сваки кому благо монастира на срдцу лежи драговољно и безропотно опредјељенни разрез као удова лепту на олтар просвјештенија и умноженија монастирског давати, налажемо настојатељима свију м(о)н(а)стира да точно сваког мје(сеца) опредјељену таксу м(о)н(а)стирима  за школе одређенним издају и к принудитељним средствима повода не дају, које би Архипастирском нашем срдцу печално било. У Задру 27. септем(бра). 1856.

/подпишан/  Стефан

Преподобному настојатељу саввинскому!

управљенија ради

Котор 15. октом(бра). (1)856.

Иринеј Попович

Архим(андрит) и провикар

  За калуђерску школу у манастиру Савина начињен је распоред наставе који је одлично сачуван и који је 27. септембра 1856. потписао владика Стефан.

И поред снажне жеље владике Стефана изражене у његовом писму, упућеном у јесен 1856. године, манастирска калуђерска школа није заживјела све до конца године. О томе свједочи писмо настојатеља Теофила Петрановића од 16. децембра исте године бококоторском провикару Иринеју Поповићу у којем отац Теофил наводи сметње за започињање школе. Он помиње недостатак ученика који испуњавају прописане услове, као и недостатак услова и средстава. Исто тако, отац Теофил је навео да му од високе политичке власти никакво упутство није стизало.

У јесен 1858. године, отац Теофил Петрановић је владици Стефану поднио оставку на дужност администратора манастира Савина. То је писмо сачувано у манастирској архиви:

„Ваше високопрепс(ве)штенство, милостивјејши Архипастиру! У погледну представљене ми парохије и у погледу молостивјејшег обећања вашег високопреос(ве)штенства, за услуге до сад цркви и м(о)н(а)стиру учињене, ради јавне црквене награде, с најчувствитељнијом благодарности и синовњим страхопочитањем, с овим подносим оставку вашем високопреос(ве)штенству на досадашњу управу  Светоуспенским м(о)н(а)стира Саввине, оснивајући се у свему на неисцрпиму милост вашег високопреос(ве)штенства.

У м(о)н(а)стиру Саввини 30 септемврија 1858. Нижајши раб вашег високопреос(ве)штенства Теофил Петрановић настојатељ“

Новски Срби су ипак гледали да заснују поморску школу у граду.  19/31. јануара 1858. одржана је у Новоме свечаност приликом отварања нове поморске школе у Србини до које су овдашњи Срби тешко дошли, залагањем и легатима троје мјештана. Новски начелник Александар Лесо Павковић је 1855. одлазио на највишу државну власт и молио да се одобри оснивање школе. Постигао је да се изради министарско допуштење за израду Правилника. Наведенога дана, сви главари општине са начелником Стефаном Милашиновићем и претором, оду у Саборну цркву на Топлој гдје је служена литургија и парастос дароваоцима, послије чега је парох топаљски Христифор Ломбардић одржао говор. Касније, свечаност је настављена у згради школе у Србини.

Од манастирских калуђера из Савине у школи је предавао отац Јеротеј Ђордан. До школе се дошло залагањем Јована Бошковића са Топле који је умро у Смирни 1831. године, а на темељу опоруке исписане 1826. којом је даривао топаљску цркву и манастир Савину; Ђура (Георгија) Ђуровића који умрије у Трсту 1838. и остави за школу двије куће у Трсту; Јевросиме Лакетић која умрије 1847. године и остави кућу и баштину. На тај начин православни Новљани остварили су, у првом тренутку када су се јавили законски и политички услови, давнашња хтијења њихових старих који су живјели под Венецијом. С једне стране патриоти из Новога, с друге стране манастир, који бијаше мјесто окупљања и чувања традиције. Овај је манастир увијек био на гласу по своме уређеном монашком животу и правилу, али и по богатству његове ризнице.

У половини 19. вијека, далматински и бокешки Срби остварили су још једну велику народну и просвјетну побједу. У вријеме када је у Савини сједио архимандрит Инокентије Павловић, топаљски парох бијаше Христофор Ломбардић, онај свештеник који ће учествовати у снажној политичкој акцији посланика Стефана Љубише и његове групе за успостављање бококоторске епископије.

Из неких сачуваних писама оца Христофора веома је видљиво да је то био изразито писмени свештеник о којем би се могло докучити и да је носио неки знатнији степен ширег образовања и особне културе. „Пречестњејшој православ(ној). Конзисторији у Задар. Будући да је  овдашњи правос(лавни). народ пун радости и задовољства што је Намјестнишество далматинско благоизволило устројити и дати помоћ у свакој скоро парохији за школе колико су радостни и задовољни они парохијани код којих је већ поменута школа опредјељена, толико су парохијани м(ана)стира Саввине незадовољни.

С овим средством низуписаног умољавају и вруће желе, да би благоизволило високославно Намјестничество  и њима дати једну помоћ от 150 фл(орина). на годину. Но будући да речени парохијани у тјесном стању находе се не могу никакову помоћ за школу дати као други парохијани. Зато покорни писатељ овај обвезује се да ће м(ана)стир саввински дати једно пристојно мјесто за школу с потребним снабдјевено. У овој парохији има  около 20. мушке дјеце која би могла школу походити, а такођер и женске 10 – 12.

При овој парохији причиславам и Мељине њека част парохије пођанске који су много удаљени от свију до сад заведени школа као и парохија саввинска. Покорни писатељ находи за нуждно да би се школа у м(ана)стиру као у средини речене парохије започела, зато што су удаљени от свију до сада започети школа, и зато што због сиротиње не би у стању били на другом мјесту своју дјецу шиљати. У прочем остајем у надежди да ће пречестњејша Конзисторија вруће Намјестничеству препоручити за изложену школу. Називајући се пречестњејшој Конзисторији у м(анастиру). Савв(ини). 18. фев(руара). покор(ни). слуга 1865.

/на полеђини:/ Пречестњејшој православној Конзисторији у Задар, Прошеније архимандрита саввинског от 18. фев(руара). 1865. бр. 9 с којим проси да би по жељи народа школа у м(анастиру). саввинском започела, и да би Намјестничество далматинско једног учитеља плаћало“.

Аутор: ГОРАН КОМАР

Извор: СРПСКО УДРУЖЕЊЕ ЋИРИЛИЦА ТРЕБИЊЕ