Некажњени злочини на Кордуну

Деветеро, а можда и више становника опћине Бариловић недалеко Дуге Ресе, коjи су остали за вриjеме “Олуjе” у своjим домовима, у селима Доњи Скрад, Мали и Велики Козинац те у Косиjерском Селу,
у њима су били убиjени. Премда све надлежне државне институциjе знаjу за те случаjеве, досад ништа ниjе учињено – жртве нису ексхумиране, идентифициране и достоjно сахрањене,
нити су починитељи идентифицирани, ухапшени и санкционирани.

Колико jе познато, то jе подручjе било зона одговорности jедне дугорешке jединице ХВ-а, па би се, уз мало добре воље, таj злочин врло лако могао риjешити. На 373. страници књиге “Основни
извjештаj о кршењу људских права у Републици Хрватскоj у 1996. години”, што jу jе
1997. издао Хрватски хелсиншки одбор за људска права, пише: “Извансудско смакнуће
цивилних особа у селу Доњи Скрад, Карловац (истрага): Након уласка ХВ у село Доњи
Скрад припадници ХВ (наjмање шест особа) ликвидирали су шесторо цивила коjи су остали
у селу. Тога 5. коловоза 1995. група воjника ухватила jе, односно примиjетила у
шипражjу недалеко jедне обитељске куће неколико особа. Позвали су их риjечима:
‘Аjде излазите ван, ми смо Хрватска воjска, нисмо српска па да кољемо и убиjамо.’”

Рађено у таjности

По том извjештаjу, воjници су ухватили Станку
Кончаловић (1905),
Доњи Скрад 64; Зорку Газибара (1910), Доњи Скрад 46; Кату
Дмитровић (1914),
Доњи Скрад 26; Николу Дмитровића (1931), Доњи Скрад 27; Даницу
Дмитровић(1931) и Смиљану Кончаловић (1942), Доњи Скрад 64, иначе снаху Станке
Кончаловић. Док су вођени према кући у коjоj су убиjени, Смиљана Кончаловић успjела
jе побjећи. Међутим, ухваћена jе сутрадан, наjприjе силована, а потом, око девет
сати, полужива бачена у бунар. Првих петеро убиjених сахрањени су 14. коловоза изван
гробља, док jе тиjело Смиљане Кончаловић извађено из бунара тек у просинцу
1995. године. Сахрањена jе на косиjерском гробљу, стоjи у извjештаjу теренских екипа
ХХО-а.

ХХО jе 2001. публицирао извjештаj под
насловом “Воjна операциjа ‘Олуjа’ и послиjе”, у коjем се поред шестеро наведених
жртава jош спомињу и Јован Грубjешић (1948, Кестенак 7), коjи jе остао у кући
у коjу су припадници ХВ-а бацили бомбу и пред коjом jе пронађен мртав, те Љубомир
Кончаловић (1933,
Доњи Скрад), коjи jе навратио до сестрине куће у коjоj jе већ био ХВ, а убиjен jе
у оближњем кукурузишту када jе покушао побjећи.Стево Смољановић (1929, Велики Козинац) убиjен jе, пак,
када jе из куће своjе нећакиње кренуо своjоj, да пусти овце из штале. Несретници
су покопани на разним мjестима: на гробљу у Косиjерском Селу, у воћњаку куће у коjоj
jе убиjено првих шестеро жртава и на гробљу у Доњем Скраду.

Погребник из Карловца пронашао jе неколико тиjела у распаднутом стању у подруму jедне куће у Великом Козинцу. Те су жртве, наводно, сахрањене на мjесном гробљу у Косиjерском Селу; погребник jе послиjе пронашао и на истом гробљу сахранио jош три, а можда и више жртава. То jе, наводно, рађено у таjности и по задатку заповjедника jединице коjа jе дjеловала
на том подручjу.

Једна од жртава jе и Милош
Вучковић из Малог Козинца, коjи jе за “Олуjе” препливао Корану и предао се хрватским снагама, коjе су га малтретирале, а потом убиле. То jе убоjство jавна таjна у опћини Бариловић,
наводно се знаjу и починитељи, али против њих нитко не жели свjедочити.

Тешко до информациjа

Подаци ХХО-а из 1997. и 2001, као и они Виjећа српске националне мањине Бариловића, разликуjу се у неким диjеловима, понаjприjе стога што су надопуњивани. Наиме, до директних jе свjедока тешко доћи, неки су у међувремену умрли, а неки се jош боjе рећи под коjим jе околностима страдао нетко њима близак. Зато ће до сазнавања пуне истине протећи jош времена.
Несумњиво, држава jе досад морала нешто учинити на расвjетљавању тих злочина, макар
на темељу података ХХО-а. Ратни злочин, истина, не застариjева, но правда на коjу
се толико дуго чека поновни jе злочин, оваj пут над члановима породица жртава. Злочини
ХВ-а почињени за “Олуjе” у опћини Бариловић чуде и стога што су се становници мjеста
уз Корану – од српске Перjасице и хрватских Лучице, Сиче, Лукетића и Бариловића
с лиjеве обале, до српских села с десне обале – међусобно познавали, а многи су
били и родбински повезани.

По свему судећи, ВСНМ Бариловића
чека голем посао. На терену jе врло тешко доћи до релевантних информациjа; jедни
наводе мjеста хумака с НН крстовима, но на гробљима их данас нема, премда се виде
удубљења неприродних облика, по коjима се може закључити да jе ту било искапања.
Информациjе су ишле од уста до уста, па не чуде погрешке и неспоразуми. Неки од
свjедока тврде да им jе полициjа наjприjе забрањивала приватне ексхумациjе, а када
им jе то било допуштено, сами су платили багере коjима су ископани костури животињског
пориjекла, па се намеће закључак да jе било премjештања остатака. Индикативно jе
и то што полициjа у посљедње вриjеме учестало обилази прве повратнике, желећи од
њих дознати што су видjели на поjединим гробљима и изван њих.

Извор: НОВОССТИ