Nedić ili vatikansko-kominternovski rozarijum mejnstrim istoriografije

Rehabilitacija Milana Nedića, ili, pretvaranje sluge okupatora u srpsku majku.

Ono što najviše nedostaje raspravama tipa „za“ i „protiv“ je šira slika, odnosno sagledavanje sa svih strana i sa što više elemenata. Izgleda da je sintagma „sa svih strana“ kod ovog pitanja – ključ rešenja.

Zamislite jednu državu u Evropi, koja nije Srbija, recimo Švedsku. I sad nastavite da zamišljate kako okolni Danci, Finci, Norvežani kreću na Švede sa samo jednom idejom – da ih sve pobiju… Isto to, samo mnogo gore i više, događa se u raspaloj Jugoslaviji 1941. Teško je i nabrojati sve te „entitetske horde“ koje su krenule tada na Srbe, ali, pokušaću: madžarske, folksdojčerske, bugarske, šiptarske, muslimanske, hrvatske… Posle ovog, nepotpunog spiska, vermaht izgleda kao višak.

Upoređivanje đenerala Nedića sa Kvislingom je nemoralno. Jer Danci nisu uz pomoć i pod patronatom Nemaca otvarali koncentracione logore za Norvežane, niti su ih bacali u fjordove. I nisu od švedskog malja i kame bežali Norvežani Kvislingu.

A upravo to se događalo Srbima, u toj preostaloj Srbiji. Razmišljajući o tom vremenu, ono što najviše zbunjuje  da je takva nikakva Srbija uopšte i postojala. Odnosno, zašto je ostavljena da postoji? Da li su za tako nešto u pitanju neki firerovi lični razlozi…? Uostalom, mnoge njegove odluke nemaju racionalno objašnjenje.

Švabe su uzele od tzv. Nedićeve Srbije ono što im treba: bakar, olovo, tranzit i, kao u Velikom ratu, hranu.

Imao sam jednu koleginicu, ona je umrla, davno. Stalno je za Milana Nedića govorila izdajnik, sve najgore. Posle sam saznao da je kao dete doneta iz Hercegovine u Srbiju, istom tom Nediću, pogodićete zašto.

Duh vremena daje mnoge odgovore. Tako se u titovsko doba morao blatiti đeneral da bi se gradilo bratstvo i jedinstvo i znak jednakosti. „Oni“ su imali poglavnika a „mi“ đenerala… Ali… S jednom „malom“ razlikom – „oni“ su imali logore za nas, pa su čak prevazilazivši sebe, napravili logore, jedini u svetu, za decu. Poglavito srpsku! „Mi“ nismo imali logore za njih. Postoji li neko ko bi pitao – a zašto?

Pseudoistorici, kvazi intelektualci i dalje pokušavaju da daju transfuziju tom znaku jednakosti. Jedan od tragikomičnih pokušaja je podmetanje priče o Nediću i Starom sajmištu, zaboravljajući ili neznajući da je današnji Novi Beograd u Sremu. A Srem je u podeli raspale Kraljevine dodeljen ustašama.

Ako se osvrnemo u blisku prošlost od pre samo dvesta godina, po današnjim „standardima“ Miloš Obrenović bio bi proizveden u većeg saradnika okupatora od Milana Nedića. Poput đeneralove, i Miloševa Srbijica beše prepuna turske vojske po gradovima, danas bi rekli – vojnim bazama. I takva nikakva ipak je bila utočište izbeglim Srbima uglavnom sa juga.

Pažljivo, vrlo pažljivo treba koristite izraze, pogotovu one koji donose loše značenje: izdajnik, saradnik okupatora… Jer šira slika traži i širi pristup. Kad se sve to stavi na vagu obično pretegne na jednu stranu, dobru ili lošu. Dijana Budisavljević je s nemačkom dozvolom dolazila i ulazila kod ustaša u Jasenovac, Jastrebarsko… da izbavlja hiljade dece od sigurne i grozne smrti. Da li je ona saradnik nemačkih okupatora? Da, to je vrlo klizav teren. A znamo li danas uopšte koliko je dece prebačeno preko Save, Drine, Dunava… u Nedićevu Srbiju? Sto, dvesta… hiljada?!

Radoslavu Grujiću su posle rata oduzeta građanska prava i jedva je pretekao. A zašto? Iskoristio je privatno poznanstvo s nemačkim oficirom i uz njegovu pomoć izneo svetinje i mošti naših svetaca iz fruškogorskih manastira, da ih ustaše ne oskrnave i unište. Da li je i on izdajnik? Saradnik? Jedan od dokaza da se Srbi polako dozivaju pameti je nedavno nazivanje beogradske ulice po profesoru Grujiću.

Dežurni lovci na naciste beogradske čaršije mahnito ubacuju nove i nove „argumente“. Jedan od novijih argumenata je i Nedićevo veliko bogatstvo, koje posle rehabilitacije treba da dobiju naslednici. O tom bogatstvu ne znam ništa, ali znam da su mu sestra, kao bolničarka, i brat oficir, poginuli u Velikom ratu. To ipak govori iz kakve porodice dolazi i šta je zaista mogao da misli o okupatorima koje je u prethodnom ratu i sam gledao preko ništana.

Srpska mejnstrim istoriografija još uvek živi u vatikansko-kominternovskom rozarijumu, ona ne zna za dogovor komunista, ustaša i nacista… Pa, za početak nek se obaveste gde je osoba, poznata i kao Josip Broz, bila 25. maja  1944. godine, jer u Drvaru nije!

Radovan DAMJANOVIĆ – Fond Strateške Kulture