Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Рехабилитација Милана Недића, или, претварање слуге окупатора у српску мајку.
Оно што највише недостаје расправама типа „за“ и „против“ је шира слика, односно сагледавање са свих страна и са што више елемената. Изгледа да је синтагма „са свих страна“ код овог питања – кључ решења.
Замислите једну државу у Европи, која није Србија, рецимо Шведску. И сад наставите да замишљате како околни Данци, Финци, Норвежани крећу на Шведе са само једном идејом – да их све побију… Исто то, само много горе и више, догађа се у распалој Југославији 1941. Тешко је и набројати све те „ентитетске хорде“ које су кренуле тада на Србе, али, покушаћу: маџарске, фолксдојчерске, бугарске, шиптарске, муслиманске, хрватске… После овог, непотпуног списка, вермахт изгледа као вишак.
Упоређивање ђенерала Недића са Квислингом је неморално. Јер Данци нису уз помоћ и под патронатом Немаца отварали концентрационе логоре за Норвежане, нити су их бацали у фјордове. И нису од шведског маља и каме бежали Норвежани Квислингу.
А управо то се догађало Србима, у тој преосталој Србији. Размишљајући о том времену, оно што највише збуњује да је таква никаква Србија уопште и постојала. Односно, зашто је остављена да постоји? Да ли су за тако нешто у питању неки фирерови лични разлози…? Уосталом, многе његове одлуке немају рационално објашњење.
Швабе су узеле од тзв. Недићеве Србије оно што им треба: бакар, олово, транзит и, као у Великом рату, храну.
Имао сам једну колегиницу, она је умрла, давно. Стално је за Милана Недића говорила издајник, све најгоре. После сам сазнао да је као дете донета из Херцеговине у Србију, истом том Недићу, погодићете зашто.
Дух времена даје многе одговоре. Тако се у титовско доба морао блатити ђенерал да би се градило братство и јединство и знак једнакости. „Они“ су имали поглавника а „ми“ ђенерала… Али… С једном „малом“ разликом – „они“ су имали логоре за нас, па су чак превазилазивши себе, направили логоре, једини у свету, за децу. Поглавито српску! „Ми“ нисмо имали логоре за њих. Постоји ли неко ко би питао – а зашто?
Псеудоисторици, квази интелектуалци и даље покушавају да дају трансфузију том знаку једнакости. Један од трагикомичних покушаја је подметање приче о Недићу и Старом сајмишту, заборављајући или незнајући да је данашњи Нови Београд у Срему. А Срем је у подели распале Краљевине додељен усташама.
Ако се осврнемо у блиску прошлост од пре само двеста година, по данашњим „стандардима“ Милош Обреновић био би произведен у већег сарадника окупатора од Милана Недића. Попут ђенералове, и Милошева Србијица беше препуна турске војске по градовима, данас би рекли – војним базама. И таква никаква ипак је била уточиште избеглим Србима углавном са југа.
Пажљиво, врло пажљиво треба користите изразе, поготову оне који доносе лоше значење: издајник, сарадник окупатора… Јер шира слика тражи и шири приступ. Кад се све то стави на вагу обично претегне на једну страну, добру или лошу. Дијана Будисављевић је с немачком дозволом долазила и улазила код усташа у Јасеновац, Јастребарско… да избавља хиљаде деце од сигурне и грозне смрти. Да ли је она сарадник немачких окупатора? Да, то је врло клизав терен. А знамо ли данас уопште колико је деце пребачено преко Саве, Дрине, Дунава… у Недићеву Србију? Сто, двеста… хиљада?!
Радославу Грујићу су после рата одузета грађанска права и једва је претекао. А зашто? Искористио је приватно познанство с немачким официром и уз његову помоћ изнео светиње и мошти наших светаца из фрушкогорских манастира, да их усташе не оскрнаве и униште. Да ли је и он издајник? Сарадник? Један од доказа да се Срби полако дозивају памети је недавно називање београдске улице по професору Грујићу.
Дежурни ловци на нацисте београдске чаршије махнито убацују нове и нове „аргументе“. Један од новијих аргумената је и Недићево велико богатство, које после рехабилитације треба да добију наследници. О том богатству не знам ништа, али знам да су му сестра, као болничарка, и брат официр, погинули у Великом рату. То ипак говори из какве породице долази и шта је заиста могао да мисли о окупаторима које је у претходном рату и сам гледао преко ништана.
Српска мејнстрим историографија још увек живи у ватиканско-коминтерновском розаријуму, она не зна за договор комуниста, усташа и нациста… Па, за почетак нек се обавесте где је особа, позната и као Јосип Броз, била 25. маја 1944. године, јер у Дрвару није!
Радован ДАМЈАНОВИЋ – Фонд Стратешке Културе
One Response
У потпуности се слажем са аутором. За заједничко дело, Др Животија Ђорђевића и моје маленкости, под радним насловом: Јединственост циљева левице у Србији и усташког покрета, из прикупљеног материјала без двоумљења смо закључили да је ђенерал Недић постављен на том маленом простору српске земље само из неке неидентификоване потребе окупатора. Гледајући како су Срби прошли на другим својим стаништима, можда је то било чак и из неке уврнуте самилости. И још нешто, може се научно релевантно закључити да је у тим годинама институционално било више заступљено српско становиште него по оканчању рата. Одатле не чуди пример који наводи аутор да су српска деца са простора тоталног геноцида, Лике, Западне Херцеговине или Косова друштвено научена (страшни реинжењеринг душе) да за несрећу својих предака оптуже спасиоца. То је у осталом од 1903. била улога левице у Србији, да у самом семеништу заметне клицу раздора и самоуништења.