Nedelja kada smo podigli glavu

Oktobar je mesec za revolucije, a jedna je možda upravo počela. U sedam oktobarskih dana odigralo se više nesvakidašnjih događaja.

Počelo je otkrivanjem spomenika Stefanu Nemanji u Banjaluci, prvog kojeg su Srbi podigli osnivaču svoje države i nacije za ravno devet vekova od njegovog rođenja.

Dva dana nakon toga, Milorad Dodik je pobedio na izborima. Nastavilo se vojnom paradom kakva se nije odigrala tri decenije i zbog koje je u Beograd došao i Vladimir Putin. Sutradan je u srpskoj prestonici oživela De Golova ideja o osovini Pariz – Berlin – Moskva.

Najzad, dogodilo se i nešto ne samo neviđeno, već nadam se i neponovljivo: Albanci su postavili zastavu „velike Albanije“ usred Beograda.

Ove događaje povezuje i zajednička simbolika.

Stefan Nemanja je srpski arhetip državnika – čoveka koji državu razvija. Poslednjih decenija prevladao je arhetip koji državu razbija, te nije čudo da je Nemanja izbrisan sa kulturne mape na kojoj inače ima mesta za sve i svašta. Pošto uskoro očekujemo film „Spomenik Majklu Džeksonu”, treba dodati da bi „Spomenik Stefanu Nemanji”, snimljen po istinitom događaju, bio triler dostojan Holivuda.

Milorad Dodik se takođe ponaša kao državnik – baš to mu je upravo zamerio Pedi Ešdaun – jer čuva državnost Republike Srpske. Hrabrost sa kojom to radi često iznenađuje, koga prijatno, koga neprijatno. Građani Srpske se ipak ne dvoume. Uprkos međunarodnim pritiscima, obojenoj revoluciji, ujedinjenoj opoziciji i zasićenosti nakon dva mandata, građani su na izborima nagradili politiku hrabre državotvornosti. Svi srpski lideri treba da razmisle o tome.

Državnik je, malo je reći, i Vladimir Putin. Čovek koji je najveću državu na svetu sa dna vratio na vrh u Beogradu je dočekan ovacijama sto hiljada ljudi. Da li se oni nadaju sličnoj obnovi sopstvene države?

Velikoalbanski samolet im je upravo poručio da njen raspad još nije okončan. ”Kako se sve ovo dogodilo?” podnaslov je filma Nikite Mihalkova o raspadu carske Rusije, koji je svetsku premijeru, takođe ovog oktobra, imao u Beogradu. Odgovor daje oficir kojeg igra srpski glumac Miloš Biković: „Mi sami! Evo ovim rukama… Kakvu smo zemlju uništili!”.

I mi, kao Rusi iz jadikovke Bikovićevog lika, svoju državu volimo da grdimo. Rečenica „Ovo je Srbija”, od koje bi se očekivao ponos, najčešće odiše prezirom.

Svakako, država je delom odgovorna što nemamo poverenja u nju. Ali država – naročito nacionalna i demokratska – počinje i zavisi samo od nas. „Evo ovim rukama” – hoćemo li je razviti ili razbiti? Navikli smo se da državu prepuštamo drugima. U Beogradu se za paradu bore homoseksualci, za nacionalne simbole Albanci, a za nacionalne interese stranci.

Međutim, ovog oktobra, bar na kratko, nešto se promenilo. Dočekali smo svoju paradu ponosa, koja nas ujedinjuje umesto da nas deli, na kojoj lete naši avioni umesto stranih bombardera, pravi helikopter vijori pravu zastavu, a pravi borci slave pravu slobodu.

Nije to mala stvar. Bez jedne oktobarske parade davne 1796, pitanje je da li bi bilo ustanka 1804. Tada je u vojvodskoj odeždi projahao sam sveti Petar Cetinjski, a povorka je pronela glavu Mahmud-paše Bušatlije, silnika koji je pobeđivao sultana, ali srpskog kaluđera i njegove Crnogorce i Brđane nije pokorio. Narod robova postao je narod boraca za slobodu onog časa kada je prestao da gleda na svet pašinim očima. To je bio pravi ustanak, ostalo je samo spisak pobeda.

Sličnu promenu smo doživeli u ovih sedam dana. Dobili smo priliku da na sebe ne gledamo očima protivnika, već saveznika i državnika.

Hoćemo srpsku državu, vojsku, zastavu – složili smo se konačno. Hoćemo srpske partnere – poručili su sa Istoka i Zapada. Srpska bezbednost je bezbednost Balkana – uvideli su naši susedi.

Uporedili smo dva ugla gledanja i primetili da je svet lepši kada digneš glavu. A to je početak državotvorne revolucije.

Andrej Fajgelj, „Nedelja kada smo podigli glavu”, Večernje Novosti, 24. oktobar 2014, str 16.

Izvor: andrej.fajgelj.com