НЕ ЗАБОРАВИТИ ЗЛОЧИН У „СИЛОСУ“!

“Ми, преживjели логораши (данас настањени у Аустралиjи) концентрационог логора ‘Силос’ поздрављамо то хапшење и надамо се да jе риjеч само о диjелу ратног ансамбла коjи jе наступао и свирао по злочиначким нотама од 11. маjа 1992. године до 27. jануара 1996. године. Обавеза нам jе да окупимо све одговорне из тог зликовачког ансамбла и да их изведемо пред лице правде“, поручили су српски логораши из Аустралиjе у писму коjе jе достављено Срни.

У Аустралиjи данас живи стотињак преживjелих логораша из концентрационог логора „Силос“, коjи су у своjе име и у име преминулих колега наjавили да ће ускоро покренути тужбу против БиХ за надокнаду материjалне и нематериjалне штете.

“Надамо се да ћемо успjети и да нећемо поновити грешку наших родитеља и дjедова коjи су ћутали о злочинима над нашим народом почињеним током Другог свjетског рата, кад се истина ниjе смjела говорити“, истиче се у писму, у коме позиваjу све логораше, добронамjерне људе и надлежна лица у правном систему БиХ да “у свакоj конверзациjи, кад се говори о затвору у Тарчину, обавезно користе израз “концентрациони логор Силос-Тарчин“, jер jе, по дефинициjи, концентрациони или сабирни логор “врста затвора за политичке противнике, припаднике поjединих етничких или религиjских група цивила из критичног воjног подручjа или било коjе групе људи“.

Српски логораши из Аустралиjе истичу да се управо њима десило да су били затворени у рату и да нису имали поjединачне судске процесе. “Наивно вjеровасмо комшиjама коjи су нас убjеђивали у суживот, лажно гарантовали да нам ни длака неће фалити с главе… Али биjасмо криви што политички не подржасмо Алиjину исламску Босну, што остадосмо Срби, што нам преци за вечеру не промиjенише вjеру, што се крстимо са три прста и што непоколебљиво слиjедимо наше православље“, наводи се у писму.

Предсjедништво огранка СЛРС НСВ-Аустралиjа подсjећа да jе у концентрациони логор „Силос“ било одведено око 600 Срба, од 15 до 86 година старости, уљкучуjући и 12 жена. Они су тамо били изложени нељудским тортурама батињања, засиjецања тиjела ножевима, поливањем мокраћом и другим jезивим методама мучења и понижавања.

Исцрпљени, престрашени и полумртви, без хране и воде, српски логораши у „Силосу“ морали су сваки дан и да “клањаjу, моле се Алаху и наглас вичу ‘Алаху екбер“, али права мора jе почела када су наjслабиjи међу њима почели да умиру у наjгорим мукама.

“Свакодневном глађу и исцрпљеношћу ментално поражени, почели смо и да халуцинирамо. У канцелариjи управника, тражећи комад хљеба, умро jе Богдан Вуjевић, док jе у ћелиjи броj 3, дозиваjући супругу и тражећи jоj кувани купус, у своjоj 86-тоj години умро Васо Шаренац. У ћелиjи броj 5 умро jе Петко Крстић, коjи jе имао 33 године…“ – с тугом се присjећаjу преживjели логораши.

Они истичу да jе концентрациони логор „Силос“ био у надлежности 9. брдске бригаде Армиjе БиХ, а командант jоj jе био Незир Казић из оближњег села Смуцка, резервни воjни официр, склон алкохолу и приjе и током рата.

Према њиховим риjечима, Казић jе имао jаку подршку муслиманског руководства БиХ и Алиjе Изетбеговића лично, због чега сматраjу потребним да се испита његова улога, али и улога његовог брата Алиjе Казића, коjи jе био високопозиционирани полицаjац у ратном Сараjеву.

За Казића, коjи ниjе имао одговараjућу школску спрему, говори се да jе своjу оданост Изетбеговићу покушавао доказати лажима и злодjелима над заробљеним Србима.

Српски логораши коjи сада живе у Аустралиjи подсjећаjу да су краjем 1992. године 143 затвореника из „Силоса“ пребачена у затвор “Крупа“ с намjером да буду сакривени од Међународног комитета Црвеног крста и да буду послати на прве борбене линиjе на воjно-инжињериjске радове. То се и десило када су логораши из „Силоса“ били упућени на радове на Игман и Ормањ, те у Храсницу, Соколовић колониjу и Бутмир.

Они додаjу да jе Незир Казић одговоран и за упућивање 30 српских логораша из „Силоса“ на ратиште око Сараjева, 1995. године, када су морали да копаjу траншеjе са лисицама на рукама кроз коjе jе била провучена челична саjла, да би био сприjечен њихов евентуални биjег.

У тоj групи погинуо jе Дане Чича, а рањено jе 26 српских логораша, од коjих су двоjица траjно осакаћена, а остали носе ожиљке и гелере експлозивних средстава.

“На уређењу саобраћаjница, заштитиних прстенова и тунела испод аеродромске писте на Бутмиру, коjи jе служио и за таjне изласке Алиjе Изетбеговића из Сараjева, погинуло jе на десетине храсничких затвореника и храсничких Срба из цивилног радног вода“, стоjи у писму српских логораша из Аустралиjе.

Они наводе да jе приликом тих радова погинуло и шест српских логораша из „Силоса“.

Горан Андрић jе погинуо од деjства артиљериjске ватре; Славиша Капетина, Ранко Варагић и Милан Крстић стриjељани су као опомена осталим након бjекства двоjице логораша, док су под сумњивим околностима, кратким рафалима са муслиманских положаjа погинули Воjо Шуваило и Слободан – Мишо Крстић.

По налогу тужиоца Посебног одjељења за ратне злочине Тужилаштва БиХ 22. новембра ухапшени су Мустафа Ђелиловић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Незир Казић, Бећир Хуjић, Халид Човић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер, због основане сумње да су починили злочин против цивилног становништва и ратних заробљеника српске и хрватске националности коjи су држани у противправном заточеништву у логору „Силос“ у Тарчину, те у просториjама Основне школе „9. маj“ у Пазарићу, као и логору у магацинима касарне „Крупа“.

Суд БиХ одредио им jе jедномjесечни притвор.

Припремио: Огњен БЕГОВИЋ

Извор: