Најстрашнији филм о Холокаусту – премијера после 70 година

Екипа британских филмаџиjа, коjе jе надгледао Алфред Хичкок, 1945. године отишла jе у Немачку да сними ужасе концентрационих логора. Иако jе филм у своjе време називан ремек-делом, никада ниjе приказан. Након неколико децениjа у бункеру, документарац “Нигхт Wилл Фалл” коначно ће доживети премиjеру.

“У пролеће ’45…” чуjемо глас наратора испод слике идиличног немачког краjолика у пролеће “…савезници су напредовали у Немачкоj све до Барген-Балзена. Уредни воћњаци и сређене фарме моментално су оставили позитиван утисак на британске воjнике. Све док нису осетили смрад…”

Тако почиње британски филм о Холокаусту коjи jе чамио на полици целих 70 година, пре свега из политичких разлога. Смрад jе долазио од изгорелих лешева и од логораша коjи су били затворени у концентрационом логору Барген-Балзен, тик поред оних уредних воћњака.

Док су савезници ослобађали jедан по jедан концентрациони логор, британски министар информисања Сидни Бернштаjн (коjи jе касниjе основао телевизиjу Гранада) изабран jе да сними филм коjи ће документовати доказе о нацистичким злочинима.

Бернштаjн jе формирао импозантан тим, састављен од будућег лабуристичког шефа кабинета Ричарда Кросмана (коjи jе написао поетичан сценарио) и Алфреда Хичкока, коjи jе допутовао из Холивуда да би саветовао Бернштаjна о структури филма. Радни назив jе био “Герман Цонцентратион Цампс Фацтуал Сурвеy”.

Током рада на филму константно им jе стизао материjал са терена. Британске, америчке и совjетске трупе су им слале снимке и фотографиjе из 11 концентрационих логора укључуjући Аушвиц, Бухенвалд, Дахау и Берген-Белзен. Ти документи су приказивали мртве, осакаћене, болесне, али и такве горозоте као што су остаци људских тела у пећима.

У jедном снимку из концентрационог логора Маjданек видимо велике џакове пуне људске косе. Коса jе одсечена са лешева, пажљиво jе сортирана и измерена. “Ништа се ниjе бацало”, чуjемо наратора. “Чак су им и зуби вађени из вилица.” Бернштаjнов филм у jедном тренутку приказуjе гомилу наочара. “Ако jедан од 10 људи носи наочаре”, каже наратор, “ шта мислите, колико њих jе убиjено да би се направила ова гомила?”

Седамдесет година након што jе све ово снимљено, режисер и антрополог Андре Сингер jе направио документарац “Нигхт Wилл Фалл” коjи ће краjем jануара бити приказан на телевизиjи ББЦ.

Сингер jе интервjуисао преживеле затворенике, коjи су се поjављивали у оригиналном, Бернштаjновом филму. Једна од њих jе Анита Ласкер-Валфиш (данас има 89 година), коjа се сећа дана када су британски воjници ушли у Балзен-Берген.

“То jе био невероватан тренутак. Одjедном, чули сте упозорења на енглеском jезику: “Останите мирни, не напуштаjте логор, помоћ само што ниjе стигла”. Нисмо могли да веруjемо шта чуjемо.”

Ласкер-Валфишова и њена сестра Рената су у Балзен-Берген дошле из Аушвица, након што су нацисти почели да се повлаче пред Црвеном армиjом. У Аушвицу, Анита jе била чланица логорашког оркестра и свирала jе виолончело свако jутро док су затвореници одлазили да раде, као и када су се враћали у логор. Такође jе свирала и концерт за СС трупе.

“То jе jако тешко описати”, говори Анита Ласкер-Валфиш о дану када jе осетила слободу. “Проведеш године спремаjући се да умреш и онда схватиш – jош увек си ту. Имала сам 19 година тад. Сваки британски воjник нам jе изгледао као бог лично. Нисмо очекивали да ћемо доживети и преживети логор, али jесмо. Били смо ту и дисали смо.”

После рата, сестре су се преселиле у Енглеску, а Анита jе постала истакнути члан Британског камерног оркестра у коме jе свирала, наравно, виолончело.

“Судбина сестара Ласкер-Валфиш jе више изузетак него правило”, прича Андре Сингер. “Многи логораши су остаjали тамо и до пет-шест година након ослобођења. Они наjчешће нису имали где да иду – посебно не у Британиjу или Америку. Нисмо их желели.”

Сингер jе интервjуисао jош jедног заробљеника из Балзен-Бергена, Хрвата Бранка Лустига. У тренутку када су савезници дошли да ослободе логор Бранко jе био толико болестан да када jе чуо звуке и буку по доласку воjника, помислио jе да jе у раjу и да слуша оркестар анђела коjи свира трубе. У реалности, то су биле гаjде коjе су свирали шкотски воjници.

Много година касниjе, Стивен Спилберг jе изабрао Лустига (коjи се тада бавио филмом), да буде продуцент филма “Шиндлерова листа”. Лустиг има теориjу зашто британске власти нису биле расположене да се прикаже Бернштаjнов документарац.

“У то време, Британци су имали довољно своjих проблема са Јевреjима”, каже он. Под тим Лустиг мисли на агитовање циониста за то да Јевреjи добиjу своjу земљу, а све то док jе Велика Британиjа имала протекторат над Палестином. Британске власти су страховале да ће оваj филм само распалити то осетљиво питање.

Сингер каже да jе већ добио оштре критике зато што jе уврстио Лустигову опаску у своj филм.

“Нема некаквих чврстих докумената зашто филм ниjе толико дуго приказан. Међутим, мислим да jе Бранко ипак у праву.”

Сингер додаjе да jе 1945. секретар за иностране послове долазеће лабуристичке владе Ернест Бевин био антициониста и да ниjе благонаклоно гледао на стварање jевреjске државе. Међутим, за то не постоjе чврсти докази.

Једини званични документ коjи имамо на ту тему, jесте писмо министартва иностраних послова у ком се каже “да приказивање таквог филма ниjе добра идеjа”.

Било како било, филм коjи они коjи су га видели називаjу ремек-делом британске документарне филмске историjе, чекао jе 70 година на полици. Бернштаjн jе преминуо 1993. и Сингер каже да jе до краjа живота жалио што ниjе комплетирао оваj документарац.

Снимци из Бернштаjновог незавршеног филма доказуjу кривицу команданата коjи су водили концентрационе логоре, а коjи су касниjе осуђени у Нирнбергу и Линебругу. Анита Ласкер-Валфиш се сећа колико jе била преплашена док jе у Линебургу сведочила против команданта логора Берген-Балзен Јозефа Крамера, коjи jе имао надимак Звер из Балзена. Њено сведочење су потврдили снимци из филма, коjи су били потпуно супротстављени аргументима Крамерове одбране.

“Крамер jе рекао да ниjе имао храну, да ниjе имао чиме да храни затворенике и да jе то jедини разлог зашто су они у тако лошем стању. На снимцима из филма се jасно види да то нема везе са истином”, каже Сингер. Крамер jе осуђен на смрт вешањем 1945.

Кросманов сценарио се завршава следећим речима: “Ако свет не научи лекциjу коjом нас ове страховите слике уче, пашће ноћ. Али ми, коjи смо, уз божjу милост, преживели, сигурно ћемо научити.” Да ли jе Сингер сагласан с овом опаском?

“Волео бих да jе Кросман био у праву, али нажалост после 1945. десило се много геноцида, коjе нису спречила сазнања из Другог светског рата.”

Упркос томе, Сингер мисли да ове дубоко узнемируjуће слике, коjе на тренутке изгледаjу jезивиjе од наjгорег филма страве и ужаса, треба да се погледаjу.

“Ја сам рођен 9. маjа 1945, тако да припадам генерациjи коjа jе знала о тим догађаjима, али моj одрасли синови, на пример, знаjу врло мало. Требаjу нам овакви снимци да би нове генерациjе биле упознате са историjом.”

Да ли Сингер мисли да ће се “Нигхт Wилл Фалл” приказивати у школама?

“Мислим да хоће, иако постоjи велико противљење, jер jе филм заиста узнемируjући. То jе истина, али мислим да ако филм сагледамо у правом контексту, он нам само може помоћи да боље сагледамо шта се десило. Све страве и ужасе рата можемо разумети само ако видимо овакве слике и снимке”, закључуjе Сингер.

Извор: B92

Везане виjести:

предавања о односу према жртвама холокауста и геноцида

Рафаел Израели: Југословенски Јевреjи, Рон Арад и Холокауст …

Др Јаков Данон, Верица М. Стошић: МЕМОАРИ НА ХОЛОКАУСТ …