Na Tekerišu, 100 godina kasnije

Datum objave: ponedeljak, 18 avgusta, 2014
Objavljeno u Prvi svjetski rat
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/tekeris1.jpg„Moramo prvo biti potomci, da bi bili preci.“

Dolazili su stranci, Nemci, Francuzi, Austrijanci, dolazili su čas i Hrvati da snime prilog. Naši retko svrate.

Ove reči je, onako uzgred, bez imalo oporosti jer je to valjda već
odavno postalo sasvim uobičajeno, izgovorio prota Miroslav Jakovljević.
Razgovarao je sa nama u prelepoj, savršenoj sređenoj porti hrava Sv.
Ilije u Mačvanskom Prnjavoru.

Na samo nekoliko metara od dugačkog stola ispod razgranate lipe
stajale su biste dr Arčibalda Rajsa i kralja Aleksandra Karađorđevića.
Ispod jedne od njih video se osušen venac na čijoj je lenti, izbledeloj
od kiše, pisalo da ga je tu položio načelnik Generalštaba general
Diković. Dobro je, bar se neko seti da dođe.

Razlog našeg dolaska u Prnjavor, lepo mačvansko selo sa skoro 4000
stanovnika, bila je poseta spomen-kosturnici, Ćele-kuli Zapadne Srbije, u
kojoj već skoro čitav vek leže kosti oko 700 stanovnika ovog mesta.
Austorougarski vojnici, besni nakon poraza na Ceru, umorili su ih na
najmonstruoznije načine 1914. godine.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/tekeris2.jpg

Ispred spomen-kosturnice u Prnjavoru, sa našim domaćinima

Prota Miroslav i njegova porodica su nas ugostili kao najrođenije.
Ispričao nam je istoriju hrama i mučnu priču o stradanju Prnjavora, koji
je postao simbol stradanja Mačve i Pocerine u danima Cerske bitke. Preko
2500 hiljade Srba ubijeno je tada na načine neobično sličnim onim koji su
četvrt veka kasnije, u Jasenovcu, zauvek upisani u kolektivno sećanje
srpskog naroda. Nimalo slučajno, jer su mnogi jasenovački dželati bili
potomci onih o čijem krvavom piru svedoči ova kosturnica.

Razgovarajući tada, na kraju našeg putovanja, svi smo isticali kako
nam je srce puno zbog mesta koje smo posetili i osećaja da smo bar malo
namirli dug prema precima setivši se da ih pomenemo i obiđemo poprište
njihove borbe i smrti. Lep dan i divni, predusretljivi ljudi koje smo
sreli, učinili su da našem putovanju ne nađemo nijednu manu. Ipak, iako
neizgovoreno, razočaranje je svima ležalo na srcu.

Toga dana, naš autobus, u kome je bilo pedesetak prijatelja: porodica
sa decom, studenata, radoznalih istoričara, bio je jedini autobus koji
je došao na Tekeriš, selo na planini Cer gde je od 17. do 19. avgusta
vođena odsudna borba u Cerskoj bici. Srbija je tada sa 16 000 duša
platila cenu slobode i odnela herojsku pobedu. Narod je ponet
oduševljenjem spevao pesmu:

Dođi Švabo da vidiš gde je Tekeriš,

a što ću ga gledati kada moram begati.

Tačno 100 godina kasnije, 17. avgusta 2014. godine, da vide gde je
Tekeriš je došlo oko 2000 potomaka onih koji su ovu pesmu spevali. U
svojoj režiji, od svojih para. Među njima nije bilo nijednog finkcionera
države za čiji opstanak su se borili heroji Cera.

Da odaju počast precima na Tekeriš su, pored ljudi iz našeg autobusa,
došli još i pripadnici nekoliko planinarskih društava i 1350 učesnika
„Cerskog marša“, pretežno mladi, koji su toga dana iz Šapca prepešačili
38 kilometara. I to je sve.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/tekeris3.jpg

Okupljeni narod na Tekerišu, u nedelju 17. avgusta 2014.

 

Danima pre nego što smo došli na Cer raspitivali smo se kada će biti
organizovano znanično obeležavanje 100 godina od Cerske bitke. Pokušavali
smo da dobijemo informaciju u nadležnom ministarstvu, Opštini Loznica,
preko medija. Nikave informacije nije bilo. Ogorčeni, ali nažalost ne i
iznenađeni, odlučili smo da sami dođemo i poklonimo se senima predaka.
Tek 13. avgusta pojavila se informacija da će u utorak, 19. avgusta,
značino biti obeležena godišnjica bitke, „uz učešće visokih državnih,
vojnih i crkvenih, zvaničnika Republike Srbije“. Oragizatori su Društvo
srpskih domaćina, Opština Loznica i eparhija Šabačka. Od države Srbije –
ni dinara.

Kome je u interesu da obeležavanje ovako važne godišnjice prođe u
tišini, kao da ga se stude, teško je shvatiti. Odluka da se zvanično
obeležavanje održi u utorak, radni dan kada većina ljudi nije u prilici da
dođe, takođe je veoma neobična. Da li je u pitanju u Srbiji već odavno
prisutni duh samoporicanja, želja za „promenom svesti“, ili strah
nadležnih da se pojave na mestu borbe onih čije žrtve nisu dostojni,
prosudite sami.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/tekeris4.jpg

100 godina kasnije na Tekerišu

 

Nama ostaje osećaj zadovoljstva jer smo bar mali deo svoga duga prema
precima izmirili. Posetili smo Tekeriš i Prnjavor, dva simbola Cerske
bitke, razgovarali smo o istoriji, pričali o poukama koje donosi i
ispunjenog srca i duše završili svoje putovanje ispod lipe kraj kosturnice
u Prnjavoru.

Duboko u srcu zaista je bilo razočarenja. Ali, posle svega što smo
videli, bila je tu i nada, da će umesto jednog autobusa sledeći put
možda biti dva, da će svi oni koji su punog srca marširali ka Tekerišu
možda na Mačkov kamen povesti po još jednog prijatelja, da će do neke
pozitivne promene doći. Ne sa vrha, tome se odavno niko ne nada, već iz
jedinog istinskog srca Srbije, iz nas samih.

 

Piše: Petar Ristanović

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

Vezane vijesti:

ZVERSKO NAREĐENjE AUSTROUGARSKOG GENERALA – Ubijali, vešali, nabadali na bajonete i žive spaljivali žene, starce i decu po Srbiji

STOGODIŠNjICA CERSKE BITKE

OŽIVLjAVATI SJEĆANjE NA STRADALE OD AUSTROGARSKE VLASTI




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top