Muke Rada Kozomare

Dok su Milan Rosić i ostali koji su uspjeli da se izbave iz jame Bikuše, tog 30. jula 1941. godine u planini iščekivali vijesti iz Čelebića i nadali se da će neko od njihovih uspjeti da se probije kroz ustaški obruč, stigli su glasnici i kazali da u Čelebiću više nema žive srpske duše.

„Toga dana pred veče i sutradan — sjećao se Milan Rosić — stiže nekoliko izbeglica na položaj iznad sela Vrbice. Pričaju da su bili skriveni po kućama i pojatama i da su toga dana, na Ognjenu Mariju, do podne ustaše, uz pomoć seljaka Hrvata, naših komšija, poklali sve srpske porodice, žene i decu, do poslednjeg. Kazuju da su naša imanja zaposednuta, da su nam komšije sve opljačkale iz domova i stoku preterale u svoje štale. Tvrde da su sve to svojim očima videli i da tamo sada više nema živog srpskog uva.

O pokolju su posebno detaljno pričali Rade Kozomara — Kesić i Dušan Vujanović koji su sve izbliza videli. Rade je bio skriven u Klancu iznad kuće i odatle je imao dobar pregled i mogao jasno videti sve šta se u selu radi, dok je Dušan bio skriven u jednom žbunu pored kuće, u neposrednoj blizini škole u kojoj su koljači izvodili svoj krvavi pir i klali nedužnu srpsku nejač.

Priča Rada Kozomare:

— Ja se bio sakrio u pojati, u senu, ali su me ustaše u pratnji komšija Pašalića, uporno tražile, terorišući moje ukućane, jer su komšije znale da nisam odveden u školu sa ostalim ljudima prethodnog dana. Zvali su me i pretili da će zapaliti pojatu ako se ne javim. Nisam se javio, ali mi je pošlo za rukom da se neopaženo u svanuće izvučem i prebacim u Klanac iznad moje kuće. Pedesetak metara iznad mene na jednoj čuki, zvanoj Gradina, bila je straža mojih naoružanih komšija Pašalića.

Sa mesta gde sam se sakrio imao sam dobar pregled jednog dela sela od prevoja brda Barjak i dalje do ceste i polja ispod ceste prema Grahovu.

Iz škole su dopirali jezivi krici i zapomaganje a s vremena na vreme su se čuli i pucnji. Kad se bolje razdanilo, od Begovih kuća kroz selo pojavi se masa žena i dece u pratnji ustaša. Napred je žurila jedna grupa ustaša i isterala žene i decu iz kuća Rosića, Todora, Bože i Mitra. Zatim iz kuće Milutina, Vuje, Mije i Obrada, a potom i iz moje kuće poteraše svu familiju. Skupiše ih u gomilu i zajedno poteraše prema školi.

Ubrzo potom, niz Barjak, cestom se pojavi nekoliko konjskih kola. Priključiše im se i jedna od kuće Pere Gele, moga komšije, i odoše prema ustaškoj stanici. Cestom se zatim pojavi i masa ženskog sveta sa nekim alatom u rukama. Priključi im se i jedna grupa ženjskinja iz moga komšiluka (Pašalići, Gele i Rimci). Oni koji ostadoše kod kuća ubrzo pohrliše u kuće Rosića, Milutina i u moju kuću i počeše da pljačkaju i nose sve što se poneti može. Poteraše i stoku i priključiše je svojoj pa čobani sve zajedno odjaviše mirno na pašu u polje.

Ona masa hrvatskih ženskića sjati se podno Barjaka oko onih rupa iz kojih se vadi šljunak. Od škole je sada dopirao mnogo jači lelek i zapomaganje, parali krici žena i dece izmešani sa plotunima iz pušaka i mitraljeza.

Onda se od škole cestom pojavi onih četvora konjskih kola i svratiše prema rupama podno Barjaka. Sad već jasno vidim kako iz kola nešto bacaju u rupe a potom se kola vraćaju natrag istim putem put škole, da bi otuda ponovo došla natovarena.

To se tako ponavljalo sve do podne, a shvatio sam da se radi o zverskom uništavanju našeg naroda i da kolima od škole do Barjaka prevoze leševe. Za svo vreme od škole je dopirala strašna vriska žena i dece, da bi na kraju, nakon nekoliko otegnutih rafala i gdekojeg pojedinačnog pucnja, sve prestalo i zavladao muk.

Kad su dovezli i u rupe bacili poslednje leševe, ona masa ženskog sveta koja je nepomično dotle stajala pored rupa i posmatrala šta se čini, kidisala je da zatrpava leševe. Pri tom se otuda čuo glasan smeh i veseli muški i ženski glasovi kao da se radilo o žetvi.

U popodnevnim časovima komšije su nastavile da pljačkaju naše domove. Negde oko četiri sata nastade nekekva strka oko Rosića kuća. Malo zatim vidim kako dvojica ustaša izvedoše na put Mitra Rosića. Sa njima je bio i Pero Gelo, prvi komšija Rosića. Mitra vode kroz selo i zverski ga tuku, a on zapomaže, do neba se čuje.

Ne bi za dugo, pa dvojica ustaša ponovo dotrčaše u kuću Todora Rosića. Zadržaše se oko pola sata. Glasnuše se negde unutra i dva pucnja, ali se vratiše sami. Pomislih da su tamo našli nekoga od Rosića, sakrivenog, i ubili ga. Međutim, jedno dva sata kasnije eto opet Pero Gelo sa patrolom ustaškom uđe u kuću Todora Rosića. Malo potom izvedoše Todorovog mlađeg sina Momčila, četrnaestogodišnjeg dečaka koji se izgleda negde bio prikrio i ustaše ga nisu mogle pronaći dok im komšija Pero Gelo nije pokazao i pomogao. Odvedoše ga prema Gelinoj kući…

Kad je pala noć nisam se više vraćao u moju kuću već se provukao između straža na Gradini i uputio se planinom u pravcu Glamoča…

Svo vreme dok je pričao – sjećao se dalje Milan Rosić – Rade Kozomara se gušio u suzama, skrhan bolom za svojim najmilijim, a na kraju se prosto zacenuo kada je rekao da je sada ostao sam kao drvo okresano. Kad smo mu kazali da su mu tri sina, najstariji Lazo, te Petar i najmlađi Ilija, ipak preživeli, Rade je počeo još više da plače, sada i od žalosti i od sreće.

Taj strašni dan nikada neću zaboraviti. Sve smo drugo mogli očekivati ali na takvu tragediju niko nije ni pomišljao. Svi smo, čak i oni retki koji nisu nikoga izgubili, plakali kao mala deca. Ljudi su prosto ridali i glasno naricali u velikom bolu koji ih je tako iznenada i nemilosrdno zadesio. Tu su, pored ostalih, bili pop Vojo Šešum i učitelj Žalica, kao rukovodioci ustanka, ali ni oni, baš kao ni masa ostalih boraca i okupljenog naroda, nisu mogli da nađu reči utehe za nas tako ojađene, već su i oni zajedno sa nama plakali.

U tim teškim i najtežim trenucima u mom životu prisetio sam se one tužne slike kada smo u stroju smrti kretali na gubilište, kada su nas iz škole poterali uz Klanac put jame. Dotrčale su žene i devojke, naše majke, sestre i supruge, dotrčao buljuk uplakane dece, sve živo što je srpsko pohrlilo iz kuća da nas isprati. Krvnici im, naravno, nisu dali da se primaknu pa su samo izdaleka mogli da nam doviknu i mahnu rukom. Kako smo mi odmicali uz Klanac put planine, oni su se izmicali niz dozrela a nepokošena žita ispod sela, kako bi nas bolje videli i što duže pratili pogledima. Tako sve dok nismo zamakli preko Klanca. Za nama je ostala kuknjava žena i piska dece koja kao da su slutila da će nam to biti poslednje viđenje. Naravno, ni mi ni oni nismo ni slutili da se i za sve njih oštre ustaške kame i da su i njima izbrojani sati.

Tog zlokobnog 30. jula 1941. umrli su mučeničkom smrću moji najmiliji — otac Todor, majka Milica, sestre Božica, Ljubica i Marija, brat Momčilo kao i porodice dva moja brata od strica Mitar i Boža. Sem Mitra, ubijeni su njegova supruga Anica, njihovi sin Rajko (10 godina), ćerka Marija (5 godina) i drugi sin Jovo (bio je star samo četiri dana), dok su uz Boža stradali njegova supruga Dušanka, sin Milojko (7 godina), sin Vladimir (4 godine) i kći Draginja (8 godina). Takođe je ubijen i k moj stric Antonije koji je imao 68 godina…

 Za sjećanje na šestoro najbližih, MILAN ROSIĆ je u Čelebiću podigao lijep spomenik(zanimljivo je da u minulim ratnim sukobima devedesetih godina niko nije dirao ovaj spomenik, a i na cijelom srpskom groblju u Čelebiću oštećena su, kažu, samo dva spomenika i to od granata koje su tu slučajno završile)

 Tih krvavih julskih i avgustovskih dana 1941. mučenička smrt je u Čelebiću stigla i petočlanu porodicu Ljube Besare, dvanaestoro iz bratstva Radoja, devetoro Petrovića, devedeset sedmoro Vujanovića, iz bratstva Kozomara 30, Milutina 37, Rosića 16, Crnogoraca 50, Šunjka 38, Ercega 58, Radića 30, dvoje Nenadića, troje Kisa , Konjikušića tri, Vujčića dva i Bikića dva. Pobijeni su i po jedan Ninković, Mitrović, Vidović, Davidović, Bošković i Krndija…“

Milan Rosić se s posebnom tugom i zgražanjem sjećao povratka u Čelebić i prvog dolaska u praznu i ojađenu kuću, stravičnih tragova zločina koje krvnici nijesu uspjeli izbrisati, koji se, u stvari, nikada ne mogu ni izbrisati:

„Ono malo Srba iz Čelebića koji su nekako preživeli pokolje, dugo nisu smeli da se vrate na svoja ognjišta. Tek kad su Italijani uspostavili vlast i kad ustaša više nije bilo u Čelebiću, mi smo se vratili.

Moj drug Lazo Kozomara i ja vratili smo se skupa i najpre smo svratili u školu, prosto kao da još nismo verovali da se tu dogodilo sve to što se dogodilo.

Zapazili smo odmah da su zidovi učionica u međuvremenu malterisani i krečeni – da su brisani tragovi. Sve je bilo čisto i dovedeno u red kao da tu nije uništeno toliko nedužnih života.

Sišli smo onda u podrum ispod učiteljevog stana i zatekli stravičnu sliku. Tamo su i dalje stajale lokve sasušene krvi, jer su, kako smo čuli, zlikovci tu silovali, a potom klali devojke i mlađe žene.

U školskoj drvarnici na sredini je bila zgrnuta velika hrpa iverja i piljevine. Kad smo to malo rasturili imali smo šta i videti: sve je iznutra bilo slepljeno sasušenom krvlju. Bilo je tu puno bobica i mrđela (perli) koje su devojke i žene u to vreme nosile oko vrata. I mnogo, mnogo ženske kose, očito iščupane u očajničkoj borbi sa koljačima.

U zidu je bio jedan četvrtasti otvor u koji je bio uglavljen kamen odgovarajućeg oblika. Izvadili smo kamen a za njim je ispalo više pari ženskih pletenica, skorelih od krvi…

Sve je bilo jasno. Lazo i ja smo ćutali i nemo plakali…

Odatle smo krenuli kućama. Kuće — pećine! Najpre smo ušli u moju. Sve što je bilo vredno — odneto, sve ostalo razbacano i polomljeno. Otišli smo onda i u Lazinu kuću i zatekli istu sliku. Tako je bilo i u svim drugim srpskim domovima, pustoš, strašno da strašnije biti ne može…“

Zahvaljujući dobroti autora, preneseno iz knjige:
Budo Simonović: „Ognjena Marija Livanjska“

 Knjiga je posvećena ustaškim pokoljima nad Srbima u Livnu i okolini, odnosno u selima na rubu Livanjskog polja, počinjenim u proljeće i ljeto 1941. godine, a ponovljenim i u najnovijim ratnim sukobima na tom području, posebno tokom 1992. i 1993. godine. To je priča o 1587 žrtava, pretežno djece i nejači, mučenih i na najzverskiji način pobijenih na gubilištima u okolini Livna. O tome govore preživjeli sa tih gubilišta, posebno preživjeli iz nekoliko jama, čije je kazivanje svojevremeno inspirisalo i Ivana Gorana Kovačića da napiše svoju glasovitu poemu „Jama“. O tome govore ne samo Srbi, žrtve ustaškog genocida, nego i brojni inovjerci – Hrvati i Muslimani, časni i čestiti ljudi koji u tim ljutim vremenima, kako 1941. tako i devedesetih godina prošlog vijeka, nisu gledali ko se kako krsti i šta je kome na glavi. Knjiga je stoga strašno svjedočanstvo o zlu, optužba za sva vremena, ali i trajni dokument o veličajnim primjerima dobrotvorstva i žrtvovanja čovjeka za čovjeka. Izdavač knjige „Ognjena Marija Livanjska“ (četvrto dopunjeno i prošireno izdanje) je kompanija „Nidda Verlag GmbH“, odnosno „Vesti“, najtiražnija dnevna novina u dijaspori.
Biografski podaci o autoru:

Rođen u selu  Osreci – Manastir Morača, 15. oktobra 1945. godine. Završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Tri godine potom radio kao profesor u gimnaziji „Slobodan Princip – Seljo u Sokocu na Romaniji, a onda se posvetio novinarstvu (počeo u sarajevskom „Oslobođenju“, zatim u TANJUG-u, „Politici Ekspres“, „Ilustrovanoj Politici“, „Politici“ i sada u Frankfurtskim „Vestima“).
Do sada objavljene knjige:
– „MIJAT I MOJSIJE“ (1988).
– „DO SMRTI I NATRAG“ (1988),
– „OGNjENA MARIJA LIVANjSKA“ (tri izdanja od 1991. do 1997),
– „NEDOHODU U POHODE“ (1994),
– „ZEKO MALI“ (tri izdanja od 1997. do 2001),
– „ŽIVOT NA SEDAM ŽICA“  (1998),
– „NIKAD KRAJA TAMNICAMA“ (2002),
– „ZADUŽBINA PATRIJARHA I VEZIRA“ (2006),
– „RIJEČ SKUPLjA OD ŽIVOTA“ (2006).
Priredio i zbornik „125 GODINA NOVINARSTVA I 50 GODINA UDRUŽENjA NOVINARA CRNE GORE“ (1996. godine).

Vezane vijesti:

Promocija knjige „Ognjena Marija Livanjska“ u Hramu Svetog Trifuna u Beogradu

RTRS – PEČAT – 20. oktobar 2011. – Reportaža o stradanju Srba 1941. u jami Ravni Dolac, Livanjsko polje

SLUŽEN PARASTOS SRBIMA BAČENIM U JAMU RAVNI DOLAC

Promocija knjige „OGNjENA MARIJA LIVANjSKA“ u Svetosavskom kulturnom klubu u Banja Luci