Муке Рада Козомаре

Док су Милан Росић и остали коjи су успjели да се избаве из jаме Бикуше, тог 30. jула 1941. године у планини ишчекивали виjести из Челебића и надали се да ће неко од њихових успjети да се пробиjе кроз усташки обруч, стигли су гласници и казали да у Челебићу више нема живе српске душе.

„Тога дана пред вече и сутрадан — сjећао се Милан Росић — стиже неколико избеглица на положаj изнад села Врбице. Причаjу да су били скривени по кућама и поjатама и да су тога дана, на Огњену Мариjу, до подне усташе, уз помоћ сељака Хрвата, наших комшиjа, поклали све српске породице, жене и децу, до последњег. Казуjу да су наша имања запоседнута, да су нам комшиjе све опљачкале из домова и стоку претерале у своjе штале. Тврде да су све то своjим очима видели и да тамо сада више нема живог српског ува.

О покољу су посебно детаљно причали Раде Козомара — Кесић и Душан Вуjановић коjи су све изблиза видели. Раде jе био скривен у Кланцу изнад куће и одатле jе имао добар преглед и могао jасно видети све шта се у селу ради, док jе Душан био скривен у jедном жбуну поред куће, у непосредноj близини школе у коjоj су кољачи изводили своj крвави пир и клали недужну српску неjач.

Прича Рада Козомаре:

— Ја се био сакрио у поjати, у сену, али су ме усташе у пратњи комшиjа Пашалића, упорно тражиле, тероришући моjе укућане, jер су комшиjе знале да нисам одведен у школу са осталим људима претходног дана. Звали су ме и претили да ће запалити поjату ако се не jавим. Нисам се jавио, али ми jе пошло за руком да се неопажено у свануће извучем и пребацим у Кланац изнад моjе куће. Педесетак метара изнад мене на jедноj чуки, званоj Градина, била jе стража моjих наоружаних комшиjа Пашалића.

Са места где сам се сакрио имао сам добар преглед jедног дела села од превоjа брда Барjак и даље до цесте и поља испод цесте према Грахову.

Из школе су допирали jезиви крици и запомагање а с времена на време су се чули и пуцњи. Кад се боље разданило, од Бегових кућа кроз село поjави се маса жена и деце у пратњи усташа. Напред jе журила jедна група усташа и истерала жене и децу из кућа Росића, Тодора, Боже и Митра. Затим из куће Милутина, Вуjе, Миjе и Обрада, а потом и из моjе куће потераше сву фамилиjу. Скупише их у гомилу и заjедно потераше према школи.

Убрзо потом, низ Барjак, цестом се поjави неколико коњских кола. Прикључише им се и jедна од куће Пере Геле, мога комшиjе, и одоше према усташкоj станици. Цестом се затим поjави и маса женског света са неким алатом у рукама. Прикључи им се и jедна група жењскиња из мога комшилука (Пашалићи, Геле и Римци). Они коjи остадоше код кућа убрзо похрлише у куће Росића, Милутина и у моjу кућу и почеше да пљачкаjу и носе све што се понети може. Потераше и стоку и прикључише jе своjоj па чобани све заjедно одjавише мирно на пашу у поље.

Она маса хрватских женскића сjати се подно Барjака око оних рупа из коjих се вади шљунак. Од школе jе сада допирао много jачи лелек и запомагање, парали крици жена и деце измешани са плотунима из пушака и митраљеза.

Онда се од школе цестом поjави оних четвора коњских кола и свратише према рупама подно Барjака. Сад већ jасно видим како из кола нешто бацаjу у рупе а потом се кола враћаjу натраг истим путем пут школе, да би отуда поново дошла натоварена.

То се тако понављало све до подне, а схватио сам да се ради о зверском уништавању нашег народа и да колима од школе до Барjака превозе лешеве. За сво време од школе jе допирала страшна вриска жена и деце, да би на краjу, након неколико отегнутих рафала и гдекоjег поjединачног пуцња, све престало и завладао мук.

Кад су довезли и у рупе бацили последње лешеве, она маса женског света коjа jе непомично дотле стаjала поред рупа и посматрала шта се чини, кидисала jе да затрпава лешеве. При том се отуда чуо гласан смех и весели мушки и женски гласови као да се радило о жетви.

У поподневним часовима комшиjе су наставиле да пљачкаjу наше домове. Негде око четири сата настаде некеква стрка око Росића кућа. Мало затим видим како двоjица усташа изведоше на пут Митра Росића. Са њима jе био и Перо Гело, први комшиjа Росића. Митра воде кроз село и зверски га туку, а он запомаже, до неба се чуjе.

Не би за дуго, па двоjица усташа поново дотрчаше у кућу Тодора Росића. Задржаше се око пола сата. Гласнуше се негде унутра и два пуцња, али се вратише сами. Помислих да су тамо нашли некога од Росића, сакривеног, и убили га. Међутим, jедно два сата касниjе ето опет Перо Гело са патролом усташком уђе у кућу Тодора Росића. Мало потом изведоше Тодоровог млађег сина Момчила, четрнаестогодишњег дечака коjи се изгледа негде био прикрио и усташе га нису могле пронаћи док им комшиjа Перо Гело ниjе показао и помогао. Одведоше га према Гелиноj кући…

Кад jе пала ноћ нисам се више враћао у моjу кућу већ се провукао између стража на Градини и упутио се планином у правцу Гламоча…

Сво време док jе причао – сjећао се даље Милан Росић – Раде Козомара се гушио у сузама, скрхан болом за своjим наjмилиjим, а на краjу се просто заценуо када jе рекао да jе сада остао сам као дрво окресано. Кад смо му казали да су му три сина, наjстариjи Лазо, те Петар и наjмлађи Илиjа, ипак преживели, Раде jе почео jош више да плаче, сада и од жалости и од среће.

Таj страшни дан никада нећу заборавити. Све смо друго могли очекивати али на такву трагедиjу нико ниjе ни помишљао. Сви смо, чак и они ретки коjи нису никога изгубили, плакали као мала деца. Људи су просто ридали и гласно нарицали у великом болу коjи их jе тако изненада и немилосрдно задесио. Ту су, поред осталих, били поп Воjо Шешум и учитељ Жалица, као руководиоци устанка, али ни они, баш као ни маса осталих бораца и окупљеног народа, нису могли да нађу речи утехе за нас тако оjађене, већ су и они заjедно са нама плакали.

У тим тешким и наjтежим тренуцима у мом животу присетио сам се оне тужне слике када смо у строjу смрти кретали на губилиште, када су нас из школе потерали уз Кланац пут jаме. Дотрчале су жене и девоjке, наше маjке, сестре и супруге, дотрчао буљук уплакане деце, све живо што jе српско похрлило из кућа да нас испрати. Крвници им, наравно, нису дали да се примакну па су само издалека могли да нам довикну и махну руком. Како смо ми одмицали уз Кланац пут планине, они су се измицали низ дозрела а непокошена жита испод села, како би нас боље видели и што дуже пратили погледима. Тако све док нисмо замакли преко Кланца. За нама jе остала кукњава жена и писка деце коjа као да су слутила да ће нам то бити последње виђење. Наравно, ни ми ни они нисмо ни слутили да се и за све њих оштре усташке каме и да су и њима изброjани сати.

Тог злокобног 30. jула 1941. умрли су мученичком смрћу моjи наjмилиjи — отац Тодор, маjка Милица, сестре Божица, Љубица и Мариjа, брат Момчило као и породице два моjа брата од стрица Митар и Божа. Сем Митра, убиjени су његова супруга Аница, њихови син Раjко (10 година), ћерка Мариjа (5 година) и други син Јово (био jе стар само четири дана), док су уз Божа страдали његова супруга Душанка, син Милоjко (7 година), син Владимир (4 године) и кћи Драгиња (8 година). Такође jе убиjен и к моj стриц Антониjе коjи jе имао 68 година…

 За сjећање на шесторо наjближих, МИЛАН РОСИЋ jе у Челебићу подигао лиjеп споменик(занимљиво jе да у минулим ратним сукобима деведесетих година нико ниjе дирао оваj споменик, а и на циjелом српском гробљу у Челебићу оштећена су, кажу, само два споменика и то од граната коjе су ту случаjно завршиле)

 Тих крвавих jулских и августовских дана 1941. мученичка смрт jе у Челебићу стигла и петочлану породицу Љубе Бесаре, дванаесторо из братства Радоjа, деветоро Петровића, деведесет седморо Вуjановића, из братства Козомара 30, Милутина 37, Росића 16, Црногораца 50, Шуњка 38, Ерцега 58, Радића 30, двоjе Ненадића, троjе Киса , Коњикушића три, Вуjчића два и Бикића два. Побиjени су и по jедан Нинковић, Митровић, Видовић, Давидовић, Бошковић и Крндиjа…“

Милан Росић се с посебном тугом и згражањем сjећао повратка у Челебић и првог доласка у празну и оjађену кућу, стравичних трагова злочина коjе крвници ниjесу успjели избрисати, коjи се, у ствари, никада не могу ни избрисати:

„Оно мало Срба из Челебића коjи су некако преживели покоље, дуго нису смели да се врате на своjа огњишта. Тек кад су Италиjани успоставили власт и кад усташа више ниjе било у Челебићу, ми смо се вратили.

Моj друг Лазо Козомара и jа вратили смо се скупа и наjпре смо свратили у школу, просто као да jош нисмо веровали да се ту догодило све то што се догодило.

Запазили смо одмах да су зидови учионица у међувремену малтерисани и кречени – да су брисани трагови. Све jе било чисто и доведено у ред као да ту ниjе уништено толико недужних живота.

Сишли смо онда у подрум испод учитељевог стана и затекли стравичну слику. Тамо су и даље стаjале локве сасушене крви, jер су, како смо чули, зликовци ту силовали, а потом клали девоjке и млађе жене.

У школскоj дрварници на средини jе била згрнута велика хрпа иверjа и пиљевине. Кад смо то мало растурили имали смо шта и видети: све jе изнутра било слепљено сасушеном крвљу. Било jе ту пуно бобица и мрђела (перли) коjе су девоjке и жене у то време носиле око врата. И много, много женске косе, очито ишчупане у очаjничкоj борби са кољачима.

У зиду jе био jедан четвртасти отвор у коjи jе био углављен камен одговараjућег облика. Извадили смо камен а за њим jе испало више пари женских плетеница, скорелих од крви…

Све jе било jасно. Лазо и jа смо ћутали и немо плакали…

Одатле смо кренули кућама. Куће — пећине! Наjпре смо ушли у моjу. Све што jе било вредно — однето, све остало разбацано и поломљено. Отишли смо онда и у Лазину кућу и затекли исту слику. Тако jе било и у свим другим српским домовима, пустош, страшно да страшниjе бити не може…“

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

 Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци