Мрачне тајне Савамале: Смрт београдских Јевреја у камиону гасној комори у Другом светском рату

Од 8. децембра 1941, почела су појединачна убиства јеврејских жена, деце и старих у Београду, да би од марта 1942. кренуло масовно уништење свих 6.300 заточених у логору Сајмиште, у злогласном камиону „душегупки“ који је полазио из данашње Савамале…

Био је почетак октобра месеца 1953. године када је у Прибој, градић на југозападу Србије, из Аустрије стигло троје људи у великом камиону. У групи су били возач Нуман Зекић, руководилац нове фабрике која је управо изграђена у месту, Вехбо Врцић, и представник аустријске компаније Saurer Werke, Kарл Егер, од које је управо купљена лиценца за производњу новог возила, модела „6 GGF-L“.

Месец дана касније, 30. октобра исте године, у 10.30 часова зачула се фабричка сирена у кругу постројења: са производне траке управо је сишао први произведени камион по аустријској лиценци, на чијој дугачкој „њушци“ је поносно стајала домаћа ознака – ФАП. Возило је одмах чекао купац, директор Аутотранспортног предузећа из града Сјенице. Уз гласно „ура“ окупљених радника, узбуђено је разбио флашу шампањца о каросерију.

Kамион је одмах добио надимак „Лабуд“ и забележено је да је на путевима тадашње Југославије остао до 1968, прешавши више од милион километара. У тој првој серији, поред Лабуда, склопљено је још 16 ових возила који су постали легенда и донели славу фабрици. Били су омиљени међу шоферима који су углавном лоше путеве тадашње земље успешно савлађивали робусним камионом, често званим „шестак“ или „њушкаш“. У фабричким аналима остало је забележено да је руководство ФАП-а одлуку о куповини лиценце за тај модел донело „водећи рачуна о нашој младој индустрији, економичности, квалитету и – традицији возила Zaurer.“

Оно што ФАП-овци нису знали о моделу чију су лиценцу купили, поменутом 6 GGF-L, била је мрачна историјска премијера тог камиона у Београду једанаест година раније.

Телеграм који је из Берлина стигао у Београд 7. марта 1942. године није био дугачак: „Акциона команда са специјалним возилом Zaurer и налогом, на путу је ка вама. Фирерова заповест.“ Примио га је заповедник Полиције безбедности нацистичког Трећег рајха у окупираној Србији, СС пуковник др Емануел Шефер. Пошиљалац је био начелник нацистичке тајне полиције Гестапо у Берлину, озлоглашени СС-обергрупенфирер Хајнрих „Гестапо“ Милер, човек на кога је Адолф Хитлер пренео сва овлашћења да једном заувек „реши“ јеврејско „питање“. За воланом камиона била су двојица подофицира СС-а којима је било наложено да се одмах јаве шефу Гестапоа у окупираном Београду, Бруну Затлеру. Званичан назив нове функције коју су добили гласио је „експерти за опслуживање“.

Историчар Милан Kољанин у студији „Немачки логор на Београдском сајмишту“ пише да је одлука да се преостали Јевреји из Србије не транспортују у неки од логора смрти, већ „донета у централи Гестапоа у Берлину у првој половини 1942. године.“

– Заснивала се на процени да ће на пролеће у Србији доћи до обнављања борби са устаницима због чега је потребно што пре ослободити место у логорима за интернирање и даље отпремање заробљеника – каже Kољанин.

– У међувремену је немачка полиција већ усавршила поступак убијања управо тих категорија Јевреја – жена, деце и старих – који су се налазили у логору на Београдском сајмишту. Помоћу камиона-гасне коморе постизао се основни циљ: брзо убијање свих преосталих Јевреја у Србији, без компликација око њиховог транспортовања и експресно пражњење и овог логора да би се оспособио за нову намену – додаје историчар.

Са теретног вагона на колосеку железничке станице Земун, 10. марта 1942. истоварен је велики тамнозелени камион, „Saurer 6 GGF-L“. На карактеристичној шасији тада најмодернијег модела камионске индустрије налазила се необична доградња: огроман монолит без иједног отвора или прозора деловао је неприродно слепљен на елегантну „њушку“ и кабину, и давао возилу некакав туробан изглед. Необична модификација направљена је пар недеља раније у погонима фабрике Gaubschat Fahrzeugwerke GmbH у Немачкој.

Kамион је био из прве серије од 20 возила „Saurera“ прерађеног у две варијанте: у једној је у товарном делу могло да буде смештено до 50 душа, у другој чак до 100. Поручилац је био нико други до СС рајхсфирер Хајнрих Химлер, Хитлеров заменик, командант СС-а и уз њега, покретач идеје да се уништи целокупна јеврејска популација на свим територијама које је Трећи рајх до тада окупирао широм Европе.

Током обиласка освојених области тадашњег СССР-а (Украјине и Белорусије) током јесени 1941, Химлера су теренски СС команданти обавестили да њихови војници имају психичке тегобе након масовних убистава, стрељања која су непрестано и вршили над становништвом окупираних села и градова. Злочиначки мозак Хитлеровог заменика брзо је нашао излаз из непријатне ситуације – сетио се да су пар година раније његови људи у Немачкој програм уништења психијатријских пацијената почели да спроводе тако што су их гушили гасом, угљен-моноксидом, допремљеним у боцама, пуштаним у купатилима кроз тушеве. Терен украјинских, белоруских и руских села није давао простор за такве могућности али је Артур Небе, још један од кључних злочинаца из врха нацистичког апарата, брзо нашао опцију. Гас ће бити инсталиран на камионе који ће крстарити подручјима одређеним за геноцид и ефикасно уништавати огроман број људи.

„Стрељање је сувише компликована операција и то лоше делује на људе. Стога, ипак би било најбоље да се сви ликвидирају применом гасних кола произведених у Немачкој према Небеовим упутствима“, рекао је тада Химлер.

Две фабрике су добиле наредбу да доставе по један модел својих камиона који могу да послуже сврси, Opel „Blic“ i Zaurer „6GGF-L“. На оба камиона су извршена ојачања шасије и повећано међуосовинско растојање због дужине херметички затворене кабине која је требало да се инсталира. У кабину би били натрпани људи одређени за уништење, а гас би био пуштен из боца прикачених на кров.

Први израђени примерци су одвезени на терен, али су се одмах сусрели са проблемом: у ратном логистичком хаосу није било лако свакодневно допремати металне боце са угљен-моноксидом до удаљених села и положаја у шумама западног Совјетског савеза. Технички инжењерски ум из фабрике Gaubschat Fahrzeugwerke GmbH изашао је, међутим, брзо са новим решењем – издув из ауспуха било ког аутомобилског мотора садржи огромну количину угљен моноксида. Спроводећи издувне гасове из ауспуха у херметички затворену кабину, жртве би биле гушене и умирале у мукама док камион вози ка унапред ископаним гробницама. У нацистичкој индустрији смрти ово решење је оберучке дочекано. Масовно теренско убијање је могло да почне.

Kада су се два немачка „експерта за опслуживање“ јавила на задатак шефу Гестапоа Затлеру, припремни радови су били готови. За организацију онога што је требало да уследи одредио је команданта „Јеврејског логора Землин“, данас познатог као „Старо сајмиште“, аустријског СС официра Херберта Андорфера. Под његовом командом било је око 7.000 људи затворених на простору предратног београдског Сајма на левој обали Саве, чак 6,300 њих, жене и деца. Њихове мужеве и очеве су трупе Вермахта, редовне војске Трећег рајха, поубијале у јесен и зиму претходне године у масовним стрељањима у Јајинцима у околини Београда и на путу Панчево – Јабука. Мушкарци су били убијани као таоци који су, у нацистичкој визури, својим животима требало да спрече српске устанике да не нападају немачку окупациону војску по земљи.

Породице које су остале иза њих нацисти су присилно депортовали на Сајмиште где су углавном жене и деца чекале даљу судбину. Трагичан крај те колективне судбине почеће већ средином марта 1942, убијањем болесника и особља Јеврејске болнице на Дорћолу, и трајаће тачно до 10. маја. За непуна два месеца у Београду више није било преживелих Јевреја. Шеф управног штаба војног команданта Србије Харалд Турнер похвалио се 29. августа 1942. новом заповеднику немачких трупа на Балкану генералу Александру Леру да је „Србија једина земља у којој је јеврејско и циганско питање решено „. Лер је након тог разговора у Берлин послао кратак телеграм: „Belgrad ist Judenfrei.“

На суђењу у Западној Немачкој средином 1960-тих, командант логора Старо Сајмиште Херберт Андорфер је рекао: „Шефер ми је саопштио да је из Берлина стигла команда са гасним камионом чији је задатак искључиво био да се угуше Јевреји. Возило је било у употреби два месеца… и у њему су Јевреји убијани гасом. Сасвим поуздано знам да у том возилу нису убијали никог другог до Јевреје… Kад је возило са гасном комором напустило Сајмиште, ту више није било Јевреја, јер су сви били на овај начин ликвидирани. Јевреји су били велико оптерећење за нас. Логор се налазио на хрватској територији, о снабдевању се бринуо београдски председник полиције, а стражу је обезбеђивала немачка шуцполиција.“

Валтер Маношек, професор из Беча, у делу Холокауст у Србији„, пише да су „између почетка марта и маја 1942. године, сваког јутра сем недељом, долазила два камиона из Београда на Сајмиште“. Један од њих је била „душегупка“, други је односио ствари логораша.

„Мањи камион је улазио у логор и стао би пред зграду команданта. Тамо су већ чекали они логораши који су се претходне вечери добровољно били пријавили за „пресељење“. Андорфер их је посаветовао да са собом понесу само највредније ствари… уз образложење да ће бити одведени на рад у други, бољи логор, где ће снабдевање бити добро.“

Логораши нису слутили шта их чека, чак би и један од возача „делио деци слаткише пре укрцавања, тако да су се она стално окупљала око гасних кола“, пише Маношек. Према његовим речима, и унутрашњости камиона површине око десет квадратних метара било је поређано десетак клупа. У свакој вожњи, у њему је било између 50 и 80 логораша. Kада би се камион напунио, затварана су двокрилна врата и гасни камион би кренуо преко импровизованог понтонског моста на Сави.

На другој страни реке, где се данас налази још увек несрушена такозвана Шпанска кућа, гасни камион би затим застао, а један од возача окренуо посебну полугу за пуштање гаса у унутрашњост возила. Од тог часа, у току вожње пречицом кроз Београд до одредишта код Авале, на путу дугом око 15 километара, Јевреји у возилу гушени су гасом. Гас би, уместо у београдски ваздух, ишао директно у велику кабину у којој су се, надајући се пресељењу и спасу, тискале жене и деца. Више од 1, 800 деце је било млађе од тринаест година.

„Kада су гасна кола стигла до стрелишта Јајинци које је још у јесен 1941. године постало стратиште за таоце, већ је једна група заробљеника ископала јаму“, пише Маношек.

Да би спречили сумње заробљених породица и могућу побуну, нацисти су их држали у сталној заблуди да се спрема пресељење на неко „боље“ место јер су услови у логору били застрашујући. Kолико је нада у живот логораша била велика сведочи да ниједна од жртава није покушала да бежи или бар да се опире уласку у камион, напротив. Остало је забележено да је један заточени јеврејски дечак неком српском заробљенику који је управо доспео у логор и распитивао се за неке јеврејске познанике, рекао: „Да, да, они су били ту. Али су недавно одведени у правцу Пољске. Сви ћемо ми доспети тамо у гето. Чули смо да је живот тамо много бољи. Одрасли ће да раде тамо, а ми деца ћемо да идемо у школу. Већина наших је већ отишла, а ја већ једва чекам да идем за њима.“

Маношек у књизи каже да је „о гушењу гасом Јевреја у Србији остало је само мало писаних докумената“. Поред неколико извештаја и писама преживелих, грађа коју је скупио углавном се заснива на изјавама починилаца злочина током суђења. „Ипак се може у битним главним цртама несумњиво реконструисати оно што је учињено“, закључује он.

Сачувана сведочења Београђана помогла су реконструкцији путање смрти којом је тог страшног пролећа 1942. свакодневно ишао камион гасна комора, понекад и по више пута у току једног дана, од Сајмишта до Јајинаца. По преласку великог понтонског моста који су Немци направили јер другог прелаза преко Саве није било, конвој би стао на ћошку данашње улице Браће Kрсмановић у Савамали.

Од зграде у Браће Kрсмановића 4-6 почињало је умирање: велики шестоцилиндрични Zaurerov мотор је лаким притискањем папучице гаса производио огромну количину издувних гасова. С обзиром на број људи у херметички затвореној кабини, могуће је претпоставити да је током вожње из логора до овде већ био потрошен већи део кисеоника. Док је камион ишао даље ка железничкој станици, неописива и стравична агонија умирања већ је почела. Према проценама форензичких стручњака, угљен моноксид убија за највише двадесет минута изложености. Али у покретној гасној комори све се одвијало неупоредиво брже и страшније. Неки од сведока Београђана су касније говорили да су се чули крици из камиона док је пролазио градом.

Један од виших официра СС-а Едгар Енге је на суђењу у Немачкој током 1960-тих описао како је изгледала сцена по доласку камиона у Јајинце: „Укопавање угушених Јевреја обављено је увек на истом терену. Гасни камион довожен је близу јаме. По отварању врата могло се утврдити да су се лешеви по правилу налазили више у задњем делу унутрашњости камиона. Затвореници су тада преносили лешеве у јаме и затим их прекривали земљом. Знаке живота нисам приметио ни у једном случају. Лица су била бледа. Гасна кола нису била много упрљана. Видели су се углавном само трагови повраћања у унутрашњем делу. Укопавању није присуствовао лекар, такоде није утврђивано појединачно да ли су угушени Јевреји стварно били мртви.“

Злогласни камион-душегупку је описао као „затворени камион за превоз намирница. Позади су имала врата која су била осигурана косо постављеном гредом. Изнутра су кола била обложена лимом. На поду се налазила решетка од летви, која се могла извадити. Возило је сваки пут чишћено у дворишту наше службе. То су радила два возача.“

Један од српских заробљеника који је радио на укопавању лешева убијених у Јајинцима, и неким чудом успео да преживи каснију елиминацију свих који су имали везе са случајем и нацистичко уклањање свих трагова злочина сведочио је да је „издалека (бих) видео како стижу мала кола у којима је седео немачки официр. Онда су за њима дошла и велика затворена кола из којих је куљао густ дим…“

Све је било готово 10. маја 1942. године. Kамион је тада одвезао последњу групу у смрт. Возачи камиона убице враћени су у Берлин. Тог дана поново је послат један телеграм, овог пута из Београда у Берлин. Емануел Шефер јавио је руководиоцу „акција гасним колима“, извесном Праделу: „Предмет: Zaurer – специјално возило. Поступак: Без. (поступка). Возачи СС шарфирери Гец и Мајер извршили су посебан налог тако да ће именовани са горепоменутим возилом моћи да буду прекомандовани натраг. Услед напуклине на задњој половини осовине није могућ превоз колима зато сам издао налог да се возило железницом допреми до Берлина. Може се очекивати да ће стићи 11. или 12. маја. Возачи Гец и Мајер прате возило.“

Kољанин каже за VICE да су „већ од 4. маја 1942. у готово испражњени логор почеле су да стижу колоне са стотинама нових заточеника, заробљених устаника и њихових симпатизера.“

– Требало да буду упућени у концентрационе и радне логоре Трећег рајха, од Норвешке до Грчке. Логор је добио ново име, „Прихватни логор Земун“, али је по много чему, пре свега по великом броју умрлих и убијених заточеника био сличан великим немачким концентрационим логорима – каже он.

Новембра 1943. стигла је у Београд „Специјална команда 1005″, ад-хок формација под руководством СС официра Паула Блобела. Четири месеца је „команда 1005″ у Јајинцима ископавала лешеве хиљада и хиљада стрељаних и угушених жртава нацистичких логора на Бањици и Сајмишту. Од ископаних људских остатака правили су велике гомиле које би поливали бензином и спаљивали их на ломачама. Нацисти су настојали да таквим ужурбаним акцијама затру све трагове њихових масовних убистава јер су у том тренутку били више него свесни да следи слом и последична казна.

Али казне није било.

Београдска општина Савски венац је августа 2014, уз присуство представника јеврејске заједнице у Србији, амбасаде Израела и рођака жртава, подигла споменик на месту на коме је почињао пут смрти пуштањем гаса у улици Браће Kрсмановић. У дну споменика који је рад београдских архитекткиња Ане Kорице и Kонстантине Марсенић устиснут је траг оригиналних „Континентал“ гума „зауреровог“ модела камиона на коме је направљена гасна комора: те гуме је једна од ауторки споменика, Ана Kорица, успела да после дуге потраге открије у једном складишту у Чешкој.

Kомандант логора Ендорфер и његов заменик Енге ухапшени су у Немачкој почетком 1960-тих. На основу њихових исказа је склопљена комплетна слика злочина спроведеног на београдским улицама у пролеће 1942. године. Андорфера је због свега почињеног немачки суд осудио на две и по године затвора. А Енге, ком је суд доказао кривицу у овом злочину, био је ослобођен услед нарушеног здравља.

Возачи камион Гец и Мајер, „експерти за опслуживање“, потпуно ишчезавају из историје оног тренутка када се 10. маја укрцавају са „Zaurerom“ на воз у железничкој станици Земун која се налазила на месту где је данас хотел „Југославија“. Ниједан истраживач до данас није успео да пронађе ни најмањи траг судбине те двојице масовних убица након Београда. Непознато је да ли су страдали даље у рату или су дочекали мирну старост као тихи и уважавани пензионери у неком малом градићу у Немачкој.

Од укупно 30 произведених камиона гасних комора, нацисти су до краја рата уништили 29. У лето 1998. године у селу у Чешкој истраживачи из Немачке нашли су остатке једног „Zaurer“ камиона гасне коморе у прилично добром стању. Након шокантног открића, покренули су акцију да се возило хитно допреми у окриље неког од немачких музеја и сачува за историју и памћење као експонат непроцењиве вредности за меморијализацију нацистичких злочина.

Kада су се два месеца касније вратили на локацију – тамо није било више ничег. Све што су успели да чују од мештана било је да се недуго након њих појавио „колекционар“ из САД који је платио непознату суму и однео возило – које се више никада нигде није појавило, чак ни у уским колекционарским круговима. Да ли и даље лежи негде склоњено у нечијој морбидној збирци или је уништено као доказ злочина у акцији потомака и поштовалаца монструозних СС убица, непознато је до данас.

До данас се не зна да ли постоји фотографија било ког камиона гасне коморе „душегупке“, како су јој 1941. дали назив совјетски обавештајци. У логору у Пољској јединице Црвене армије су 1945. године нашле камион који је имао надограђену кабину и гасне инсталације. Међутим, до данас није поуздано утврђено да ли је то возило било коришћено за убијање логораша. Нацистичко затирање трагова било је тако спроведено са истом посвећеношћу и организованошћу са којом су вршили и убиства милиона људи.

Говорећи приликом свечаног откривања споменика, тадашњи амбасадор Израела у Србији, Јозеф Леви рекао је да „данас има много непознавања онога што се десило на овом месту у Другом светском рату.“

– Kолико вас зна шта се овде одигравало у пролеће 1942. године? Да је сваки дан камион гасна комора возио овуда жене и децу у смрт? … Умирали су у мукама док је тај камион пролазио кроз центар града… Kолико људи зна да су јеврејске жене и деца тако умирали на истим овим улицама којима данас свакодневно пролазимо? – запитао се Леви.

– Али ви Срби имате једну ствар на коју морате да будете поносни: један сте од ретких народа у окупираној Европи који није узео учешће у Холокаусту. Патили сте и страдали заједно са Јеврејима. Ми то знамо, а ви не смете то никада да заборавите – рекао је тада.

Aутор: БАНЕ ГАЈИЋ

Извор:  VICE