Може ли СПЦ да спречи да Степинац постане светац

Поглавник НДХ Анте Павелић и надбискуп Алоjзиjе Степинац

Хрватска страна jе уверена да jе комисиjа за разговоре између католичке и православне цркве основана са jедином намером да се смире тензиjе после канонизациjе.

Када о кардиналу Алоjзиjу Степинцу, загребачком надбискупу у време Другог светског рата у Независноj Држави Хрватскоj (НДХ), проговоре српска и хрватска стручна и црквена jавност, као да описуjу два потпуно различита човека. „Надбискуп Степинац jе био добро обавештен о масовним злочинима над Србима и Јевреjима, али његова подршка држави коjа jе те злочине чинила до краjа рата ниjе била озбиљниjе доведена у питање”, каже српски историчар др Милан Кољанин, научни сарадник Института за савремену историjу. „Тешко ћете наћи црквеног прелата у целоj Европи коjи се jасниjе и отворениjе успротивио фашизму и помагао прогоњенима током рата”, каже хрватски историчар Мирослав Акмаџа, ванредни професор на Хрватским студиjама Универзитета у Загребу.

Подjеднако су супротстављени и ставови Римокатоличке цркве у Хрватскоj и Српске православне цркве, па ипак, њихови представници требало би да седну за исти сто и разговараjу о Степинцу, коjи jе, како jе то рекао загребачки надбискуп Јосип Бозанић, на корак до проглашења за свеца. Формирање комисиjе и диjалог о Степинцу предложио jе папа Фрањо. Кољанин и Акмаџа сматраjу да jе таj његов гест добар, али даjу различита образложења зашто тако мисле. Кољанин jе мишљења да то показуjе да Ватикан, ипак, има опрезниjи став од Католичке цркве у Хрватскоj, коjа нема никакву дилему када jе реч о Степинчевоj светости. Акмаџа веруjе да jе комисиjа за разговоре између католичке и православне цркве основана са добром намером – да се смире тензиjе коjе би могле да уследе након Степинчеве канонизациjе.

-Ту нису у питању само српско-хрватски односи, jа то разумем и у контексту жеље Ватикана да се у таj период Другог светског рата и понтификата Пиjа Дванаестог, по много чему контроверзног, унесе више светла, па у том контексту и у улогу надбискупа Степинца, али и представника Ватикана у НДХ. Надам се да jе то наjава Ватикана да ће документи из њихових архива коjи се тичу тог периода бити доступниjи истраживачима. Веома нас, на пример, занимаjу извештаjи коjе jе из Загреба за време НДХ у Ватикан слао папин представник опат Ђузепе Марконе – каже Кољанин.

Професор Акмаџа сматра да jе одгађање канонизациjе увек могуће, али jе уверен да Католичка црква неће подлећи притисцима споља.

-Ако jе циљ комисиjе смиривање напетости, сценарио коjи би резултирао тиме да Степинац не буде канонизован због приговора Српске православне цркве, а СПЦ jе већ навикла да католици поштуjу Степинца, изазвао би далеко теже последице. Односи Католичке цркве и СПЦ били би траjно нарушени и непоправљиви – истиче Акмаџа.

Вељко Ђурић Мишина, директор Музеjа жртава геноцида у Београду, каже да разговори две стране могу да даjу нова сазнања о ратним приликама у Независноj Држави Хрватскоj и месту надбискупа Степинца, ако то Ватикан дозволи и пружи на увид неколико битних докумената.

-Сматрам, међутим, да нас коjи проучавамо новиjу историjу Српске православне цркве то неће изненадити, из простог разлога што jе немогуће дати jавности нешто што може променити гледање на прошлост о коjоj довољно знамо и имамо своjе судове. Римокатоличка црква jе веома озбиљна институциjа коjа има програме и планове на децениjе и векове. То значи да ће се процес посвећења надбискупа загребачког Алоjзиjа Степинца завршити кад-тад и да на његово окончање неће моћи да утиче ни одлагање коjе форсира папа Фрањо, нити могуће одређене примедбе Српске православне цркве – истиче Ђурић Мишина.

Ниjе, међутим, само за српску страну Алоjзиjе Степинац контроверзна личност. Католичка црква у Хрватскоj именовала га jе и као спасиоца Јевреjа, а то jе, по оцени Алена Будаjа, директора Маргеловог института из Загреба и сарадника Центра „Симон Визентал” из Јерусалима, неприхватљиво.

-То су већином били случаjеви спасавања Јевреjа коjи су били махом покрштени и коjи су се декларисали као Хрвати. Међутим, ни покрштене Јевреjе, ни Србе, коjи су на неким фотографиjама чак и плакали приликом тог чина, прелазак на католичанство ниjе спасавао од концентрационих логора. На снази су били расни закони, а по њима jе важило, „jедном Србин, увек Србин”, како jе то jедан полицаjац рекао покрштеном Србину из Пожеге – каже Будаj.

Он наводи да се, читаjући Степинчеве дневнике, jасно види да jе он био изразито негативно настроjен према Србима и православцима, а с обзиром на покрштавања, прогоне и убиства православног свештенства, Будаj сматра да СПЦ не би требало да учествуjе у раду комисиjе.

-Католичка црква jе унапред одредила да ће он бити светац и православна црква не би требало да се упушта у ту њихову игру jер ће на краjу испасти да пристаjе уз одлуку Католичке цркве. Како год било, историjа jе о Степинцу рекла своjе и не можемо да зажмуримо на jедно око зато што jе неколико десетина Срба или Јевреjа било спасено његовом интервенциjом. Он може постати светац за Католичку цркву, али ће бити светац само за њих, за нас остале, он никада неће бити свет – каже Будаj.

Позивом Ватикана, српскоj цркви jе понуђен диjалог на jедну од за њу наjболниjих тема, али и тема о коjима српски црквени великодостоjници у последње време наjређе причаjу. Своjевремено, баш због позивања на догађаjе из периода Другог светског рата, говорења о страдању српског народа у том периоду, српском епископату жестоко jе замерано да користи историjу као ратну пропаганду. Било jе то у време грађанских ратова деведесетих година прошлог века. Поjедине светске агенциjе, jављаjући о смрти патриjарха Павла, нису пропустиле да подсете да поглавар СПЦ ниjе довољно учинио да осуди ратне злочине из тог периода, да се дистанцира од свештеника коjи су благосиљали паравоjне формациjе. Сада се воде озбиљне расправе о томе jе ли надбискуп Степинац заслужио да буде светац, али питање његовог нечињења кад jе реч о осуди и спречавању злочина ниjе постало тема, иако jе на његовоj канонскоj териториjи био jедан од наjвећих логора смрти на овим просторима – Јасеновац. Ђурић Мишина наводи да нас политички систем и недовољно осећање врха Српске патриjаршиjе за значаj информациjа и медиjа у обликовању jавног мњења доводе у неприлике, па непрестано морамо да се бранимо и упоређуjемо са знатно слабиjима од себе. За Кољанина, такав третман jе класична подела на добре и лоше момке.

-То говори о jедноj великоj некритичности водећих медиjа према дешавањима у Југославиjи. Замерке упућиване патриjарху Павлу су депласиране и део су веома jаке пропагандне кампање коjа jе вођена против Срба. Створени су нови стереотипи, а неки стари су активирани. Парадоксално, jедан од њих jе и да су Срби изазивачи Првог и Другог светског рата –каже Кољанин

Лице и наличjе милосрђа 

Јулиjе Будисављевић, чувени загребачки лекар и муж добротворке Диане Будисављевић, желео jе на суђењу Алоjзиjу Степинцу 1946. године да сведочи у кардиналову корист, али га jе у томе спречио тужилац Јаков Блажевић. Акмаџа обjашњава да jе убрзо после тога Будисављевић смењен са места директора Хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу.

Будисављевић jе током рата, заjедно с другима, покренуо добротворну организациjу „Унутрашњи jугословенски фронт”, коjа jе деловала унутар Каритаса Загребачке надбискупиjе, с циљем спасавања прогоњених, уз Степинчеву моралну и материjалну подршку. У складу с тим могао jе много тога рећи о Степинчевим добротворним активностима, а и сам Степинац jе на суђењу казао да о свему треба питати Будисављевића – каже Акмаџа. Милан Кољанин наводи да се држање Степинца према спасавању Срба jасно види из дневника Диjане Будисављевић, да jе она наишла код њега на потпуну равнодушност, а тек се касниjе, када су околности почеле да се мењаjу, одобровољио.

Будисављевићеви мотиви да сведочи били су jасни, пратио jе рад своjе жене на спасавању српске деце, тако да jе видео да jе ту постоjала и улога самог Степинца. Али, друга jе ствар што су Срби коjима jе спасен живот морали да пређу на католичку веру. Католичка црква користила jе околности да би повећала своjе стадо, што jе нечасно. Позната jе прича о акциjи Диане Будисављевић и спасавању српске деце из логора, али она су, у ствари, спасена на таj начин што су предата на чување и усвоjење хрватским породицама. Од њих jе зависило да ли ће тоj деци рећи коjе jе њихово право порекло. Многи су тако практично изгубили своj идентитет. То jесте била хумана акциjа, спасени су многи животи, али ово jе наличjе те акциjе – напомиње Кољанин.

Пише: Јелена Чалиjа

Извор: ПОЛИТИКА, четвртак 03. септембар 2015., стр. 1 и 7

Везане виjести:

Писмо Епископу Јовану Ћулибрку

Патриjарх Иринеj: Папа ми jе рекао да ниjе хвалио Степинца

Владимир Умељић: „Свети“ Алоjзиjе Степинац и Срби

Шта СПЦ мисли о светости Степинца

Право лице „блаженог“ надбискупа: Степинац моли папу да спасе НДХ!