Морални идиотизам

У управо започетој кампањи откапања гробница са жртвама партизанских злочина кључна је улога додијељена Хрватској телевизији. Већ на примјеру прве такве гробнице, у Кустошији, видјело се како ће то изгледати.

Чим ровокопачи уклоне први слој земље, ту ће се створити камере ХРТ-а, а прилог ће радити нетко потпуно непознато, младо новинарско створење за које се очито претпоставља да ће посао обавити без сувишних зашто и како. Па ипак, баш је послушни ХРТ већ успио насапунати даску наручитељу ових великих радова. У извјештају о искапању у Кустошији, које је наводно почело ових дана, објављен је и разговор с једним свједоком направљен, писало је лијепо у дну екрана, још у љето прошле године.

То јасно као дан показује како је шеф гробарске оперативе Томислав Карамарко замислио свој преважни национални пројект. Трпат ће у неку врсту МУП-овог трапа сва гробишта на која набасају његови успухани истражитељи, а онда ће се оданде вадити када буде оцијењено да ХДЗ-у треба, а како се буду приближавали избори, требат ће све више. Притом, наравно, неке озбиљне истраге о томе тко су покопани не може бити, нити је то сврха ове кампање, иако смо видјели блиједи покушај да се то одглуми. Наиме, јавно је изнесена дилема да би тјелесни остаци у Кустошији могли припадати њемачкој или ендехазијској војсци, али оно најважније, јесу ли ти људи погинули у борби, јесу ли направили неко ратно зло због којег би их сваки суд осудио на најтежу казну и сл., нисмо чули. Сигурно ни нећемо. Сви они унапријед се третирају као невине жртве црвеног терора што, међутим, вриједи само за њих, за остале важе неке сасвим друкчије претпоставке.

То је прерасло и у морални идиотизам код Иве Банца, који се успјешно нуди за идеолога Карамаркове откопавачке оперативе, јер он признаје пресумпцију невиности само убијеним усташама, али не и Јосипу Манолићу. Њега је мртав-хладан на ХРТ-у већ прогласио „убојицом“. Када ово чујеш, пожелиш да човјек што чешће јавно иступа. Колико год, наиме, било очито да он овој теми приступа с напуханих академских висина, он је заправо највећа труба у овој оркестрираној гробарској кампањи. Јер док се Карамарко барем труди увјерити – требат ће му за реализацију све видљивијих политичких амбиција – да откапање гробница нема везе с поништавањем „цивилизацијских тековина антифашизма уграђених у темеље Хрватске“, Банац смјело крочи даље. Збацио је посљедње крпице са свог старог, освједочено јаросног антикомунизма, и сада нам гура под нос голи анти-антифашизам. Наиме, он тврди да хрватски и југославенски антифашизам нису донијели никакву слободу и државну независност, него само смјену једног злочиначког режима другим. Једини прави антифашизам, по њему, је онај Рузвелтов, Черчилов (односно Џорџ VI) и Де Голов, јер је био, као, суштински цијепљен од идеолошки предодређених и инспирираних злочина. Укратко, једино је западни антифашизам био човјечан и ослободилачки, док су остали, па и овај наш, били барбарски и убилачки.

Хм, мало се незгодно потрефило професору, али баш ових дана хрватски медији пуни су приче о прилично барбарским и убилачким бомбардирањима више хрватских градова од стране савезничке авијације. У њима је, одока процјењујем, убијено барем неколико тисућа потпуно недужних цивила (па их се може сматрати умањеним репликама Дрездена и Хамбурга). Али, док се над жртвама „племенитог“, западног антифашизма ни Банац ни Карамарко нису ни секунду замислити, харанга против овог нашег већ је на почетку дотјерала дотле да би МУП, јавља друга информативна полуга ове акције, „Вечерњи лист“, могао убрзо поднијети кривичну пријаву против Јосипа Манолића, Јосипа Бољковца и Раде Булата.

Да се разумијемо, ако постоје основане сумње, нека се сву тројицу хитно допреми на суд и рашчисти јесу ли оне утемељена или не, боље и то од Банчеве изокренуте пресумпције да је ријеч о „убојицама“. Али, када све ставиш на стол, очито је да се тиме, као уосталом и овим откапањем гробишта, с којим су се враголасто поклопиле покладе, жели пуно више. Покопати цијели антифашизам у Хрватској, тј. учинити га колективно одговорним за комунистичке злочине. Јер, сада чујемо да не вриједе никаква објашњења да су антифашисти по изворним идејама ишта бољи од фашиста. Све је то иста злочиначка својта, само под различитим заставама. Добро, када је све исто, нека је онда исти и третман жртава које су проузроковале двије стране. Али, ништа од тога, и овдје се поновно морам вратити појму моралног идиотизма.

Само се њиме може објаснити да Карамаркови булдожери и ровокопачи њушкају једино тамо гдје се вјерује у постојање хрватских жртава комунистичких злочина, док се у најширем луку заобилазе јаме с, углавном, српским жртвама усташког терора. Те јаме разасуте су по Банији, Кордуну, Горском котару, Покупљу, Лици, а само у Госпићу, Јадовном (гдје је био утемељен концентрациони логор прије него у Аушвицу) и околици било их је више од тридесет. Велики дио њих данас је затрпан или чак забетониран, па иако постоји дјеломичан појединачни попис жртава, још се спекулира о њиховом укупном броју (процјене се према Славку Голдстеину крећу од 20 хиљада, а према Ђури Затезалу до више од 40 хиљада). Зар је могуће да Банца и Карамарка, а обојица су некакви повјесничари, не занима баш ништа од тога, чак ни толико да макар из пуке професионалне и људске пристојности кажу како би хрватска полиција и то требала истражити.

Очито не, а јасно је и зашто. Треба исконструирати потпуно нову слику жртава у Другом свјетском рату. Више није довољно само изједначити жртве усташких и партизанских злочина – Туђман је и жртве Блајбурга и Јасеновца ставио у оквир од 30.000 до 40.000 – него учинити и махнити корак даље. Андрија Хебранг говори о 200.000 Хрвата покопаних у Хрватској, Словенији и другдје по Југославији, што је отприлике на пола пута између Туђмана и најекстремнијих тврдњи усташке емиграције. Карамарко, пак, процјењује да само у гробницама у Хрватској има 90.000 убијених од стране партизанских снага, што је у симболичком смислу најважнија бројка којом се ових дана маше. То је, наиме, за нијансу више од бројке досад идентифицираних жртава у Јасеновцу и очито је извучено из рукава као мјерна јединица која јасно, као у почетницама неке полицијске школе, показује тко је у рату направио највише злочина. Титова комунистичка банда, наравно.

Када се све бројке сложе, испада да их је она направила више од Нијемаца, Талијана, усташа и четника заједно, а Хрвата је у рату погинуло процентуално више него Руса и Пољака, за које се досад наивно вјеровало да су највеће жртве Другог свјетског рата. Укратко, у режији побожно-патриотског зелота Карамарка, и уз асистенцију Католичке цркве која му је журно пружила подршку, ствара се слика Хрватске као големе људске клаонице, у којој је био прави подвиг преживјети. И богами, у овом посљедњем збиља има истине. Преживјети ову предизборну годину здраве памети моћи ће само срећковићи као лед хладне главе и челичних живаца.

Маринко Чулић

Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ