Monahu Jovanu svetinja kao karaula

U Ceranjskoj reci kod Leposavića monah Jovan sam obnovio Manastir Svete

Petke. Tri godine živi sam. Sa komšijama Albancima popije kafu i nema

problema

IZUZETNOM upornošću i odanošću svojoj veri, crkvi i narodu
severnog Kosmeta, monah Jovan, koji je u Raško-prizrensku eparhiju došao
iz Mladenovca, uspeo je da, uz pomoć malobrojnih vernika, za smo dve
godine obnovi i oživi decenijama zapušteni manastir Svete Petke u
Ceranjskoj reci kod Leposavića.

Od početka obnove do danas, Jovan je jedini „stanovnik“
još nezavršenog manastirskog kompleksa i jedini monah u ovoj svetinji
koja je dugo bila u korovu, bez domaćina, vode i struje… Povremeno ga
posete meštani okolnih sela, dođu i vernici i poštovaoci crkve iz
Leposavića i Zvečana, sa kojima se zajedno pomoli Bogu.

Sve
donedavno, otac Jovan bio je prinuđen da večernje molitve obavlja uz
svetlo petrolejke. Uz pomoć dobrih ljudi iz centralne Srbije i dijaspore,
do manastira je nedavno dovedena struja, pa Sveta Petka i njen starešina
noću više nisu u mrklom mraku.

Manastir je sagrađen
u 18. veku, sakriven u planinskom bespuću. Od magistralnog puta
Leposavić – Kosovska Mitrovica udaljen je dva kilometra, lošim makadamom
do njega se stiže preko Ibarske Slatine. U „komšiluku“ su albanska sela
Ceranje, Košutovo i Šaljska Bistrica.

Ova „trasa“
često je poslednjih godina pominjana, jer su upravo njom, sa Bajgore na
Ibarsku magistralu, da se slikaju, demonstriraju silu i priprete, više
puta do zuba naoružani silazili pripadnici zabranjene takozvane Albanske
oslobodilačke armije. Crkvu nisu dirali, oca Jovana koji u malenom
konaku živi sam – nisu uplašili.

– Ovu crkvu
vernici nazivaju i karaulom, jer se nalazi na granici albanskih i
srpskih sela – kaže monah Jovan. – Albanska imanja dodiruju se sa
crkvenim. Albanci, obični ljudi, ovuda napasaju stoku, često navrate kod
mene i u manastir, pa popijemo kafu i popričamo. Do sada, hvala Bogu,
nisam imao nikakvih problema i ne plašim se da će mi nešto loše učiniti.
Sveta Petka, zaštitnica žena, ovde je da od svega lošeg, pa i loših
namera, zaštiti i mene i komšije Albance.

Svašta je,
mahom zbog lošeg puta, samoće i surovih zima, u Ceranjskoj reci
doživljavao otac Jovan. Pre dve godine, kad je cela Srbija bila u
smetovima, sedam dana o njemu se ništa nije znalo. Njegovi prijatelji
brinuli su se da se nije smrzao, da ga možda vukovi, koji često dolaze
do manastirskih vrata, nisu rastrgli. Meštani Sočanice i Ibarske Slatine
organizovali su probijanje zavejanog puta i posle dva dana oca Jovana su
našli na molitvi u crkvi. Dane je provodio uz šporet u manastirskom
konaku, a društvo su mu pravili pas Žuća i mačak Brka

Jedno
vreme otac Jovan proveo je u manastiru Sveti Jovan u obližnjoj Sočanici,
gde je imao „svu udobnost“. Sam je, uz blagoslova vladike Teodosija,
odlučio da ode u Ceranjsku reku i obnovi i oživi tamošnji manastir.

– Nije lako sam živeti u nezavršenom konaku kilometrima udaljenom od najbližeg srpskog sela – dodaje otac Jovan.

–
Od kada sam došao na Kosovo i Metohiju, molim se za srpski narod, da
više ne strada i ostane na ovim prostorima. Još dok sam bio u Sočanici,
nešto me vuklo ka Ceranjskoj reci i Svetoj Petki, osećao sam da ću tu
provoditi svoje monaške dane. Nadam se da još dugo neću biti sam. Želja
mi je da još puno toga izgradim i dogradim i da ovde, uskoro, na maloj
ekonomiji koju sam formirao, zaživi i pravo manastirsko bratstvo. Bog će
mi, siguran sam, uslišiti želje.

Piše: Miroljub Nićiforović

Izvor: Večernje Novosti