Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Leonard Rašica, potomak heroine Diane Budisavljević, Austrijanke koja je spasla 12.000 dece iz ustaških koncentracionih logora, primio je u petak Orden carice Milice iz ruku patrijarha Irineja. Rašica je došao iz Brazila kako bi u ime prababe primio ordenje, ali i dalje istraživao njeno herojstvo, kada je u sred najžešćih zločina ustaša tokom
Drugog svetskog rata, iz Jasenovca i ostalih logora spasla decu čija bi sudbina
najverovatnije bila ustaška kama.
Kartoteka i u Zagrebu
Podaci o deci spasenoj
iz ustaških logora i dalje postoji. To su danas već starci i starice u poodmakloj
dobi, od kojih većina nema pojma o svom poreklu. Kako kaže Rašica, komunističke
vlasti nakon otimanja kartoteke koju je vodila tokom rata, nisu je uništili. Prema
podacima do kojih je došao, ona se i dalje nalazi u arhivu u Zagrebu.
„Luda žena“ za
Gestapo
Hranu za decu prikupljali
bi kod njenog supruga na klinici. Ljudi koji su hteli da pomognu pravili su se da
idu kod njega na pregled i onda ostavljali hranu, odeću, novac.
– Jednom je kliniku pretresala ustaška policija, a drugi put Gestapo. Ništa međutim
nisu našli, jer su sticajem okolnosti hrana i odeća poslati nekoliko sati ranije.
Diana je pravila Letke sa svojim podacima i delila je po vozovima koji su vodili
Srbe, Jevreje i Rome u logore, kako bi obavestili preživele logoraše gde da je kontaktiraju
ako prežive kako bi našli decu.
– Gestapo je jednom pitao
šta radi, ali su zaključili da je u pitanju „luda žena“ i ostavili je na
miru – kaže Rašica.
Misterija u porodici
Članovi porodice hrabre
Austrijanke decenijama nisu želeli da govore o njenom delu. I dan-danas vlada postoji
veo misterije oko toga. Nakon rata porodica se rasula širom sveta, a Dianina starija
ćerka Jelka, čiji je Rašica potomak, otišla je da živi u Brazil. Silvija, ćerka
druge Dianine ćerke Ilze živi u Zagrebu i ona je objavila dnevnik svoje bake koji
je vodila tokom rata i koji je jedini dokument koji je sačuvao sećanje na dramatične
događaje i spasavanje dece.
Ona međutim neće da priča
o ovim događajima iz Drugog svetskog rata, ali ni da se vidi sa ostalim članovima
porodice. To je, kako kaže Rašica, neka tajna u porodici o kojoj neće da pričaju,
pa decenijama niko u porodici nije govorio o podvigu ove hrabre žene. Rašica je
do prvih podataka došao kada je njegova baba, a Dianina ćerka Jelka doživela moždani
udar 2002. godine. Tada je među njenim stvarima našao isečak iz zagrebačkih novina
iz 1980. godine na temu Dianinog hrabrog podviga.
Nakon rata, Diana je sa suprugom ostala da živi u Zagrebu i nije pričala o tome
šta je radila tokom rata. Oni 1972. godine napuštaju Zagreb i vraćaju se za Inzbruk
odakle je ona rodom, gde zaboravljena od svih umire 1978. godine.
Grobnice pune bezimene dece
U svom dnevniku 10. jula
1942. godine, povodom posete logoru Stara Gradiška, Budisavljevićeva je zapisala
da su neka deca već pre bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog
bolesti morala ostati u logoru te da su umrla tamo kao nepoznata, bezimena deca.
„A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju
odeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u bolu rođeno,
s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju negovano i odgajano, a onda – Hitler treba
radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu. Kakva neizmerna
tuga, kakva bol“, pisala je Diana.
Prvo je pokušala da spasi
decu iz logora preko važnih ljudi u NDH, Eugena Dida Kvaternika, doglavika Ante Pavelića
i Andrije Artukovića, ministra u NDH.
– Bila je uporna, zvala ih je, dolazila u njihove kancelarije, ali je nisu primili.
Pretili su joj hapšenjem ako sa tim nastavi. Tek je kod Kamila Breslera, ministra
zdravlja NDH, našla nešto razumevanja. Probala je i kod nadbiskupa Alojzija Stepinca
da organizuje spasavanje dece, ali nikakvu pomoć nije dobila. Od nemačkog oficira
Alberta fon Kocijana je dobila dozvolu da može ući u koncentracione kampove NDH
– objašnjava Rašica.
Tada počinje prava
borba za živote mališana. Komandante ustaških logora počela je da ubeđuje da joj
predaju srpsku decu kako bi im obezbedila smeštaj. Vjekoslav Maks Luburić, zloglasni
komandant Jasenovca, ostavljao bi je po ceo dan da ga čeka, ali je svojom upornošću
uspela da ga nekako ubedi da mu poveri srpsku decu iz logora.
– Za njega je
u dnevniku napisala da je bio vrlo zao čovek. Davao joj je po 50, pa po 20 dece.
Bresler je obezbedio da budu smešteni na Institutu za gluvu decu i donarao je krevete.
Ona je skupljala novac kako bi im se kupila hranu i garderobu. Nešto pomoći pružio
je i hrvatski Crveni krst. Bila je svesna da može biti ubijena zbog toga što čini,
ali nije odustajala – prepričava dramatične događaje njen praunuk.
Hrabra Austrijanka je, kako bi posle rata deca mogla da ponovo nađu roditelje, pravila kartoteku za svakog od njih, a ukupno ih je spašeno oko 12.000. Svako od njih je bilo fotografisano, obeleženi lični podaci i znakovi raspoznavanja, posle čega su davani hrvatskih hraniteljskim porodicama ili poslati u domove.
Odmah posle rata, 1946. godine tadašnja Ozna i i Ministarstvo socijalne politike Hrvatske oduzimaju od nje kartoteku sa podacima.
– Bila je vrlo uznemirena kada su joj uzeli podatke o deci. Koliko znamo, roditelji dece nisu od vlasti obavešteni gde se ona nalaze. Čak i deset godina posle rata dolazili su joj roditelji koji su je pitali da li nešto zna o njihovoj deci, ali na
žalost nije mogla da im pomogne. Ja sada želim da nađem neku od dece koje je moja prababa spasila – završava Rašica.
Izvor: VESTI
