Мој тата са хиљаду лица

Нада Стоjковић после текстова у „Новостима“ склопила мозаик о необичноj судбини свог оца. Иза Вацлава Носека, коjи jе из Вермахта 1941. прешао код Драже, остало мноштво енигми

Нада често прелистава старе фотографиjе свога оца

НАДА jе била беба када jе њен отац Тома, Дражин официр и енглески обавештаjац, краjем 1944. године, бежећи од партизана, у подморници напустио Боку которску. Никада га више ниjе видела.
Тома jе у Херцег Нови стигао годину дана раниjе, са супругом Даницом, и задатком да планира искрцавање савезника. Нада jе рођена августа 1944. После очевог одласка маjка jу jе повела у своj девоjачки дом, у породицу Лешперовић у Колашину. У jесен 1950. стигао jе, из Аустриjе, из савезничког логора „Мурнау“, пакет, са лутком. Маjка Даница jе добила писмо. Читала га jе и плакала. Била jе то порука од супруга Томе, само потписана његовим правим именом – Вацлав Носек. Позвао jе жену да са дететом дођу у Аустриjу, а да онда да заjедно иду у – Аустралиjу.

Даница се убрзо разболела и фебруара 1951, у 27. години, умрла. Од „крвног притиска“.

Нада jе одрастала у Колашину, где су нове власти стрељале на стотине присталица покрета коjем jе припадао и њен отац. Људи су се окретали улицом за њом шапућући да jе ћерка официра Вермахта коjи jе 1941. прешао код Драже и служио му до краjа. У граду на Тари тада jе jош било свеже сећање на свадбу младог Немца, четничког потпоручника, коjи jе у jесен 1942. узео руку Данице, наjлепше ћерке трговца, повратника из Америке Јована Лешперовића.

Нада, удата Стоjковић, данас има 71 годину. Чува унуке. У кутиjи од ципела чува фотографиjе оца и маjке, jедно писмо из 1950. и коверту писма из Аустралиjе са жигом из 1954. То jе „оловни“ пртљаг њеног живота. Старе слике, jедна лутка и писмо, Надина су рана.

Када сам у „Новостима“ прочитала сериjу текстова „Исповест Дражиног равногорца“, у коjоj jе Светозар Филиповић, сећаjући се рата, приповедао и о мом оцу, понадала сам се да ћу наjзад сазнати нешто више о њему – почиње причу Стоjковићева.
Светозар jе у своjоj исповести „Новостима“ изнео како jе заjедно са четницима у септембру 1941. заробио немачког потпоручника, Чеха Томаса, коjи им се прикључио и већ следеће године променио име у Тома Радовановић. Управо таj човек му jе 1944. године спасао живот, организуjући бекство из болнице у Мељинама где jе лежао рањен.

Нада jе одмах у Томи Радовановићу препознала свог оца.

Пронашла сам Светозаров телефон у Брежђу и окренула таj броj дан пошто jе последњи наставак у „Новостима“ обjављен. Саопштили су ми да jе стари равногорац умро те ноћи. Била сам очаjна – говори нам Нада.

Уградила jе, каже, само jош jедну коцкицу у енигму о свом оцу. До сада jе открила непобитну истину: њен отац се у ствари звао Вацлав Носек. Рођен jе у Прагу, око 1920, у породици апотекара. На почетку Другог светског рата, лета 1941. године, Немци су га мобилисали и у чину потпоручника послали у Србиjу. Заробљен jе у септембру од четника. Потпоручник Носек jе био jедини од 700 Немаца коjи jе 1941. одбио да се по ослобођању из четничког заробљеништва врати Вермахту. Прешао jе у четнике. Био jе преводилац у комуникациjи Драже Михаиловића са савезничким мисиjама.

Никада нисам сазнала како су се моjа маjка Даница и отац упознали – наставља Стоjковићева и обjашњава да jе четнички официр током рата могао да ступи у брак тек уз дозволу команданта. Томи jе дозволу потписао Дража Михаиловић коjи jе био и на свадби.
Док Нада показуjе пожутелу хартиjу са Дражином дозволом за брак, очи jоj се пуне сузама. Преврће слике из оног времена, на коjима су овековечени стасити официр и лепа жена. Фотографиjе из Колашина 1942. као да су настале у холивудском студиjу.

У кутиjи са успоменама коjу Нада чува налази се и поцепана коверта из Бризбеjна, из 1954, коjу jе потписао Карел Вобер. Веруjе да jу jе сачувала њена тетка Новка, а да jе писмо уништио теча, комунистички функционер. Карел Вобер jе, по свему судећи, био нови, и последњи идентитет њеног оца.

НАДА Стоjковић из Колашина jе понела и казивање коjе jе чула од стариjих – како jе четнички потпоручник Тома преварио Италиjане 1943. када су дошли на кућну адресу да га хапсе.

По тоj причи, чувши да италиjанска патрола током ноћи иде на четничке адресе, кредом jе на улазним вратима написао „тифус“. Упалио jе фењер и окачио на врата. Када су Италиjани покуцали, изашао jе обмотан мокрим пешкиром саопштивши да у кући стануjу само болесни. Италиjани су се збунили и отишли, а када су се вратили, он jе са женом већ напустио дом.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

Био сам Дражин 27. борац! – Jadovno 1941.

Отишао и последњи Дражин равногорац – Jadovno 1941.

КАКО ЈЕ ОСНОВАНА КОМАНДА ЧЕТНИЧКИХ … – Jadovno 1941.