Mit i(li) Istorija

Datum objave: utorak, 15 maja, 2018
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

Nažalost, sve više i češće čujem na medijima, ali i od običnih ljudi u svakodnevnom govoru, kako o Kosovskom boju govore kao o mitu. Poneko tu doda i onaj nesrećni deo koji nam se već gotovo dve decenije nameće i ponavlja – da se mitova, kao nečeg anahronog, prevaziđenog, morallo odreći. Za vlastito dobro, jel’te.
U jednom delu intervjua koji sam dala portalu iz Republike Srpske Slavija.ba (http://slavija.rs.ba/2017/12/22/intervju-kisa-dorado/) govorila sam, između ostalog, i o onom što se poslednjih godina naziva
‘Kosovskim mitom’:
Srbi su jedan od retkih zavetnih naroda – Kosovski zavet je, pored krsne slave, ono što je zajedničko svim Srbima ma gde živeli i bez obzira u kojim krajevima i koliko vekova živeli.
Gde ćete ilustrativniji primer za to od samog postojanja Dalmatinskog Kosova, na primer?  Taj toponim je srpska zlatna tapija na to tlo.
To bi, ujedno, mogao biti razlog zašto se jedino od Srba zahteva preumljenje, promena mentaliteta, odbacivanje nekakvih mitova (zapravo vlastite istorije i istorijskog sećanja)  kao nečeg prevaziđenog i retrogradnog.
No ovde se radi o svojevrsnoj podvali:
Postoje različite definicije mita. Tako se mitski svet definiše kao ‚‚ništa drugo do svet privida, ali privida koji se da objasniti kada se otkrije nužna i prvobitna samoobmana iz koje je taj privid potekao“. Ili:  ,,Za mit se ističe i da je on idealizovana forma socijalnih uslova koja zadovoljava one koje te mitove nose.“
I dalje: ,, Premda je mit imaginaran ili idejan, ne može se svesti na iluziju, laž i zabludu, može čak istovremeno biti lažan, iluzoran, pogrešan i delom istinit. Tako je religiozan mit o spasenju istinit, ali i iluzoran po obećanju besmrtnosti.“
Zajedničko istorijsko sećanje na pobede, ustanke, hajdučke i uskočke bitke, Sinđelića, Principa, Mišića, slavne istorijske ličnosti i njihova dela – kad su Srbi u pitanju,  proglašavaju se za mit.
Tako se Srbima, s jedne strane, uskraćuje pravo na prošlost i istorijsko sećanje koji se proglašavaju za mit i maltene uobrazilju,  dok se nosioci otpora novom svetskom ropstvu proglašavaju za ratne zločince i bivaju žigosani kao ,,veliko zlo srpskog naroda i svojevrski žig srama na srpskom biću“, što su  uvrede koje slušamo već decenijama.
Kad (i ako) se takvo viđenje raširi i pusti korene, sami Srbi će požuriti da i njih i ceo taj podjednako herojski i stradalnički period  svoje istorije potisnu iz sećanja i odreknu se tog dela sopstvene istorije.

Zamislimo da neko ubedi jednog Francuza da je npr. Vaterlo ili pad Bastilje  – mit? Ili Grke da je bitka kod Termopila mit?
Ali ne, sve to je istorija, ali kad se dođe do Srba, istorija ne postoji osim one  holivudsko – Si En En – ovske; sve ostalo je mit.
To ide dotle da se i stravična srpska stradanja i stratišta, od Jasenovca i Paga do sarajevskih mučilišta i kosovskih krečana, ignorišu. U najboljem slučaju proglašavaju se za mit, i to takav mit koga se moramo odreći.
Upravo jutros, kao potvrda i ilustrativni primer stigla je vest da  Hrvatski desničarski portali i javne ličnosti iz tog političkog diskursa tvrde da Srbi žele da „očuvaju mit o 700.000 ubijenih Srba“ u Jasenovcu.
Ukoliko prihvatimo da je Kosovski boj mit, sledeći deo naše istorije koji se ‘pakuje’ u tom pravcu je naše stradanje u Jasenovcu i ko zna gde će taj proces završiti.
Kolektivno sećanje i iz njega proizašlo viđenje sveta, moralni kodeks –  to je, pored svesti o zajedničkom poreklu, vezivno tkivo tela jedne nacije koje je, dok je netaknuto, drži i daje joj onu čvrstinu koja je neophodna za njen opstanak.
Spomenici su materijalizovana veza između današnjice, prohujalih vremena, veličanstvenih junaka i njihovih velikih dela.  Narodna, usmena književnost, verovanja,  junaci sa svojim herojskim delima predstavljaju tu vezu izraženu, umesto u kamenu,  u duhovnoj ravni.
Na pretapanju, otapanju i preoblikovanju Srba radi se u obe ravni podjednako revnosno – spomenici se podižu, umesto sopstvenim velikanima, izmišljenim likovima holivudske propagandne industrije, umetnicima koji ničim nisu doprineli niti ostavili trag u srpskom narodu i zemljama, dok se ulice nazivaju po, u najmanju ruku, problematičnim ličnostima i kvislinzima; na TV kanalima se emituju skaredni programi, prostitutke oba pola zaposele su ministarstva, kulturne ustanove i sve institucije survale u kaljugu.
…..

Izvor: kishad.wordpress.com

Vezane vijesti:

Desničari: Srbi žele da sačuvaju „mit“ o logoru




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top