Miša Đurković: Levi antisemitizam

Novom antisemitizmu levice doprinosi i činjenica da je moćna Sorosova fondacija, kao i sve leve strukture koja ona podržava, već godinama u pravom ratu sa Benjaminom Netanjahuom, premijerom Izraela.

Prošle godine u Britaniji su se pojavile dve zanimljive knjige sličnog naslova. Sociolog Dejvid Hirš objavio je studiju „Savremeni levi antisemitizam“, a Filip Spenser i Robert Fajn izdali su monografiju „Antisemitizam na levici: o povratku jevrejskog pitanja“. Obe studije su podstaknute očiglednim i sve izraženijim antijevrejskim stavovima lidera, ali i poslanika Laburističke stranke i mnogih njima bliskih nevladinih organizacija. Nedavno sam imao prilike da slušam predavanje značajnog britanskog autora jevrejskog porekla koji za Korbina tvrdi da je istinski i ubeđeni antisemita, dok su poslanici uglavnom pragmatični političari zbunjeni svojom novom ideološkom pozicijom.

Spenser i Fajn posebno podsećaju na zaboravljenu i nimalo naivnu antisemitsku tradiciju levice iz druge polovine devetnaestog veka. Dok je još Fihte 1808. definisao Jevreje na nemačkom prostoru kao državu u državi koja se ne može tolerisati, socijalisti su posebno u drugoj polovini veka Jevreje videli kao veliku prepreku univerzalnoj emancipaciji čovečanstva. Od Marksa do Sartra mnogi socijalisti su se ogledali u ovoj tradiciji, tražeći emancipaciju Jevreja koja bi podrazumevala njihovo odricanje od svog verskog i etničkog identiteta, u ime „pripadnosti čovečanstvu“. I što se tiče stavova socijalista i komunista u dvadesetom veku prema jevrejskom pitanju situacija je daleko složenija od uobičajene predrasude o tome kako su antisemitizam i antijevrejstvo fenomeni rezervisani samo za desni prostor. Staljinova zavera belih mantila koja je iskorišćena za masovni progon Jevreja je samo jedna od nimalo bezazlenih epizoda u toj tradiciji.

No, kontekst u kome se „jevrejsko pitanje“ na levici ponovo otvara je značajno izmenjen zbog novih okolnosti. Na širokom spektru levice od novih staljinista, preko trockista, do Antife, te novih političkih partija ili starih sa novim vođstvom, antisemitizam polako postaje vrlo legitimna i uobičajena pozicija. Oni sebe naravno tako ne doživljavaju, ali njihova retorika, praksa i sve više i politički interes počinje da ih uveliko definiše kao anti-izraelske pa i antisemitske faktore.

Novi i često odlučujući faktor je prisustvo milionskog muslimanskog stanovništva u evropskim državama, koje je sve brojnije, homogenizovanije, sve sposobnije da formuliše svoje političke stavove i da ih nametne. U Holandiji, na primer, živi 1,2 miliona muslimana (uglavnom Turaka i Marokonaca). Na prošlim parlamentarnim izborima muslimanska politička partija Denk (nastala kao frakcija laburista) osvojila je tri mesta u parlamentu i nekoliko u gradskoj skupštini Amsterdama. U fragmentiranim i podeljenim parlamentarnim sistemima takva grupacija uskoro može postati jedan od važnih faktora za odlučivanje. Njima je za početak dovoljno što npr. u amsterdamskoj skupštini skoro sav svoj prostor za govor koriste za osudu Izraela i za priču o globalnom položaju muslimana, iako to nema veze sa pitanjima kojima se gradsko veće bavi. Uzgred, preko 100 000 Turaka sa dvojnim državljanstvom glasa na turskim opštim izborima i referendumima.

U Ujedinjenom Kraljevstvu još uvek ne postoji takva muslimanska partija, ali je Laburistička stranka za vreme Korbina postala izrazito proislamska i sve izraženije antisemitska. Za Korbina je poznato da odavno ima izrazito negativne stavove prema Izraelu, da je redovan podržavalac svih propalestinskih akcija, da učestvuje u mnogim vrlo problematičnim skupovima na Bliskom istoku pa je nedavno izašla fotografija gde sa vencem stoji ispred groba jednog od članova Crnog septembra, terorističke grupe koja je u Berlinu na Olimpijskim igrama masakrirala izraelske sportiste. Bivši glavni rabin UK lord Saks, kao i urednik časopisa Tajms of Izrael, za njega tvrde da je „opasni antisemita“.

Muslimanska populacija u Britaniji čini oko 5% stanovništva, ali je to najbrže rastuća populacija, koja zbog britanskog izbornog sistema ima natprosečno važnu ulogu. Naime, zbog jednokružnog većinskog sistema – u kome je dovoljno da u izbornoj jedinici za izbor dobijete samo trećinu glasova – npr. homogenizovano muslimansko stanovništvo predstavlja veoma važnu snagu na izborima. Neki tvrde da je to već populacija koja odlučujuće može da utiče na izbore. Nije tajna da je ogromna većina tog stanovništva izrazito antisemitski raspoložena, pa stoga kandidati Laburista – za koje oni ubedljivo najviše glasaju – moraju ozbiljno da se potrude da dobiju njihovu podršku. Igranje na njihov antisemitizam i na anti-izraelsku retoriku postaje uslov da se u tim izbornim jedinicama osvoji mandat.

Novom antisemitizmu levice doprinosi i činjenica da je moćna Sorosova fondacija, kao i sve leve strukture koja ona podržava, već godinama u pravom ratu sa Benjaminom Netanjahuom, premijerom Izraela. Ozloglašena ekstremistička Antifa je već uveliko uključena u delatnosti koje je Benjaminov sin okarakterisao kao antisemitske. Njihova mržnja je još veća zbog činjenice da nova radikalna desnica u Evropi, koja je antiimigrantska i prilično antiislamska, ima sve bolje odnose i veze sa Izraelom i jevrejskim zajednicama u Evropi.

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Izrael optužio premijera Poljske za antisemitizam

Izrael i Mađarska: Biti protiv Soroša je antisemitizam?!