Милош Милојевић: Приказ књиге Љубише Симића, Брчко: „нормализација“ злочина

У поглављу Култура некажњивости Симић наводи два, по његовом мишљењу основна предуслова да злочини буду непристрасно истражен и процесуирани – особље неоптерећено прошлошћу и институциjе коjе су спремне да своj посао обаве независно. Како даља Симићева аргументациjа указуjе ниjедан од ова два услова ниjе испуњен у случаjу Брчког. Пре свега главни тужилац Зекериjа Муjкановић jе после напада на Буквик лично учествовао у ислеђивању српског цивилног становништва коjе jе из те сеоске заjеднице распоређено по логорима или протерано. Изузеће Муjкановића из овог случаjа jе нешто што би се у нормалним околностима подразумевало.[2] Други проблем потиче из несамосталности правосудних институциjа – Симић истиче да се не може очекивати самосталан рад судских инстанци ако супервизор Дистрикта и Високи представник коjи надгледа његов рад могу, по слободоj вољи, да постављаjу и смењуjу људе коjи би радили сагласно са њиховим политичким назорима.

Посебна поглавља баве се злочином у Бодеришту, логорима и етничким чишћењем на подручjу општине Брчко и гранатирањем Брчког. Наиме, у марту 1993. године, током повлачења снага ВРС према Доњим Дубравицама, у реjону Делиjине равни, према Бодеришту, са задатком заузимања достигнутих линиjа 1. батаљона посавске бригаде ВРС са броjем од око 80 бораца. Зборно место jединице и предах пред улазак у боjиште био jе у доњим Дубравицама. На око 150—200 метара од зборног места jединица jе доша до рова у коме су били борци Друге семберске бригаде. Јединица jе наставила кретање каналом са леве стране макадамског пута, посматрано из правда Матељића ка Бодериште. На удаљености од око 200 метара од улаза у село Бодериште чета jе застала jер jе према њима пуцано из правца Бодеришта. Командир вода Стоjан Пудић, коjи се налазио на челу, одатле jе намеравао да извиди терен и да саопшти снагама у Бодеришту да обуставе ватру jер су они дошли као попуна на достигнутим линиjама. Након неког времена позвао jе прву групу бораца да пођу према њему. У први мах jе пошло 12 бораца, а када jе требало да крене следећа група из правца Бодеришта jе отворена ватра према борцима 1. батаљона 1. посавске бригаде. У овом сукобу смртно jе страдао Гоjко Вуjичић док jе рањени Симо Лазаревић успео да се домогне положаjа 2. семберске бригаде. Петар Ђурић, помоћник команданта батаљона за обавештаjно—безбедносне послове, схватио jе да су његове jединице противничке снаге намамиле у замку и наредио jе повлачење осталим снагама. Пре повлачења Ђурић jе воjнике коjи су испред њега отишли према кући Анте Шарчевића видео поређане уза зид и разоружане. Рашид Гуша, командир 3. чете, према сведочењу Јусуфа Смаjловића, успео jе да превари jедног борца ВРС коjи се нашао испред њега и да га разоружа након чега га jе усмртио хладним оружjем. Осим Гоjка Вуjичића коjи jе погинуо у борбеним деjствима остали борци ВРС су одложили оружjе и били су заробљени од муслиманско—хрватских снага. Свих 12 заробљеника jе противправно усмрћено, а њихова тела су измасакрирана. Тела убиjених припадника ВРС са места егзекуциjе покупили су припадници радног вода са седиштем у Зовику коjи jе предводио Исмет Јоха. Тела су потом стављена испред џамиjе у Г. Рахићу. Сенад Мартиновић, припадник позадинске чете 3. батаљона, сведочи да jе тело jедног од убиjених воjника било обезглављено. Дана 12. марта 1993. тела jеданаест припадника ВРС са траговима масакрирања предата су на линиjи раздваjања Горње Дубравице—Шаторовићи. Тела преостала два припадника ВРС предата су 7. маjа 1993. на истом месту. Варварске размере овог злочина постале су познате после обдукциjе коjу jе извршио доктор Зоран Станковић. Симић jе из ових извештаjа са прецизношћу коjа искључуjе сваку сумњу пренео податке о начину смрти поjединих заробљеника и повредама коjе су им нанесене. Сведочења припадника ВРС коjи су били врло близу места дешавања изван сваке сумње указуjу да су припадници ВРС заробљени живи, а обдукциони налази показуjу да су смртоносне повреде нанете ван борбе.[3] Да би ситуациjа била jош морбидниjа свега неколико дана после извршеног злочина у тексту Бабо иде први Хамида Дероњића (Слободно Брчко 13, 12. април 1993) износе се похвале заслуженим ратницима – оваj списак се начелно поклапа са саставом jединице на чиjем jе сектору одговорности почињен масакр заробљених припадника ВРС.[4] У пролеће 1993. извршен jе jош jедан масакр заробљених припадника ВРС – убиjено jе 14 припадника Првог краjишког корпуса у месту Липовац, а већина њихових тела jе размењена 1. jуна 1993. године на раниjе наведеноj линиjи раздваjања. Обдукциони налази Зорана Станковића указуjу на сличне повреде као и на измасакрираним телима заробљеника у Бодеришту. Дуступна документациjа о овим злочинима, како Симић показуjе, омогућава процесуирање ових злочина – доступни су обдукциони налази, изjаве сведока, пописи припадника jединица коjе су учествовале у деjствима и њихова командна структура – све што jе неопходно за озбиљан и правичан поступак. Све осим воље да се он спроведе.

Друга група злочина коjу Симић презентуjе у своjоj монографиjи су логори за цивиле и етничко чишћење српског становништва на териториjи општине Брчко. Како Симић наводи поступак етничког чишћења спровођен jе по устаљеном обрасцу – након почетног застрашивања од стране локалних Муслимана и Хрвата уследили би поjединачни насилни акти против припадника српске заjеднице и/или њихове имовине, потом jе следило застрашивање како би се Срби принудили да самостално напусте своjе куће, а када ни ово не би успело уследили би масовниjи напади муслиманско—хрватских снага. Већ у пролеће 1992. године, због барикада постављених на низу локациjа, живот по српским селима општине Брчко постао jе неподношљив. Убрзо су почели и напади на српска села. Дана 11. jуна 1992. године нападнуто jе село Босанска Биjела. Том приликом jе убиjено 10 житеља овог села. Посебну карактеристику ових злочина чини то што су жртвама злочинци често били лично познати, jер су потицали махом из околних насеља, па су преживели у своjим изjавама могли прецизно да их идентификуjу. Након Босанске Биjеле нападнути су Церак, Буковац и Буквик.  Резултат напада на буквичку заjедницу села било jе убиjено 64 лица а 2.500 цивила jе одведено у логоре. У Посавини се налазило 35 логора од тога 21 на териториjи општине Брчко. Логори су углавном били импровизовани у различитим jавним обjектима (домови културе, месне канцелариjе, школе, складишта) али и у приватним кућама. У овим логорима не само да су цивили били противправно заточени већ су и злостављани на различите начине. Симић уз помоћ релевантне документациjе расветљава мрежу логора и наводи лица као и податке о лицима коjа су учествовала у злостављању заточених цивила.

Поглавље Гранатирање града Брчко бави се низом артиљериjских напада на град извршених у периоду између 1992. и 1995. године и на териториjи под контролом муслиманских снага и са териториjе Републике Хрватске. Симић на почетку овог поглавља указуjе да истраживање овог злочина поред правне и историjске за њега има и емотивну димензиjу – као дечак коjи jе рат провео у Биjељини готово свакодневно jе био у прилици да чуjе одjеке детонациjа граната коjе су падале по Брчком. Ипак, у презентовању података о гранатирању града Симић се строго држи чињеница и постављених методолошких начела. Од почетка рата зараћене стране су увиделе специфичан стратешки значаj Брчког – град дели териториjу Републике Српске на два дела, има развиjену инфраструктуру са два моста коjима jе повезано са Републиком Хрватском и наjвећу речну луку у БиХ. Према Симићевим речима рушење мостова у раним jутарњим часовима 30. априла 1992. године захуктало jе ратну стихиjу у граду. Пробоj коридора и немогућност муслиманско—хрватских снага да га поново пресеку довели су до своjеврсних воjних одмазди коjе су оличене у нападима на околна српска насеља и у насумичном гранатирању града. Поред положаjа српске воjске артиљериjским нападима jе било угрожено и уже градско jезгро од чега jе страдало и цивилно становништво, а поред тога jе причињена и велика материjална штета.[5] Гранатирања су вршена из муслиманског упоришта Врановача и из реона села Брка. Један део граната стизао jе преко Саве, са териториjе тада већ међународно признате Републике Хрватске. Симић закључуjе да jе Брчко између 1992. и 1995. било мета систематског гранатирања, да jе гранатирање било неселектовно и да jе током њега страдао велики броj цивила. Увидом у попис погинулих и рањених недвосмислено се намеће овакав закључак – међу њима су (судећи по именима) припадници све три националности, лица оба пола и наjразличитиjе старосне доби.[6] Симић истиче да карактер ових деjстава указуjе на jедну стратешку замисао коjа jе изричито забрањена нормама међународног права – да се коришћењем терора и неселективног разарања онемогући опстанак цивилног становништва не неком подручjу. Стефан Каргановић у Предговору књиге указуjе да jе тема гранатирања Брчког од посебне важности jер се између тих дешавања и преовлађуjућег наратива о гранатирању Сараjева, за шта jе оптужено наjвише политичко и воjно руководство босанских Срба, могу повући неке очигледне аналогиjе. Иако, како Каргановић подвлачи, ова књига ниjе оптужница, изложена документациjа показуjе да jе Брчко било мета насумичних артиљериjских деjстава током коjих jе страдао велики броj цивила и нанета велика материjална штета. Постоjи ипак jедна огромна разлика између гранатирања Сараjева и Брчког – за гранатирање Брчког ниjедан делатник ниjе позван на одговорност. Каргановић и Симић су подвукли jош jедну важну особину напада на Брчко, а то jе деjство са териториjе стране државе уз прећутно одобрење jедне од зараћених страна у грађанском рату. Важно jе овде истаћи да Председништво у Сараjеву коjе jе претендовало да представља све грађане БиХ ниjе уложило, колико jе до сада познато, ниjедан протест Влади у Загребу или међународним институциjама против овог флагрантног кршења међународног права.[7]

У одељку Суморан биланс нормализациjе злочина Симић jе закључио да су правосудни органи Дистрикта Брчког потпуно индиферентни према српским жртвама и да се виновници злочина почињених према Србима jедноставно не процесуираjу. Своj закључак илуструjе врло ефектим пописом злочина где испод сваке поjединачне ставке под броjем осуђених стоjи без изузетка – нула!

На краjу покушаћемо да дамо одговор на питање у чему се састоjи значаj ове књиге? Пре свега, она jе фактографски богати прилог историjи Грађанског рата у Босни и Херцеговини. Симплификовани jеднострани наратив, толико негован пре свега у Србиjи, коjи Србиjу претвара у колониjу кривице (Ломпар) jедноставно не може да се одржи у суочавању са jасно презентованим чињеницама и поузданим документима. Друго, књиге попут ове су важан почетак па тако и позив на даља и разноврсниjа истраживања и на jедну интелектуално поштену и одговорну дискусиjу о ратном наслеђу. Треће, што jе у овом тренутку можда и од наjвећег значаjа, попут раниjе ауторове књиге о Буквику ова књига имплицитно ставља питање процесуирања злочина у фокус jавности и раскринкава неактивност надлежних органа. Једном речjу ова књига даjе импулс за борбу против намерног заборава.