Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Milorad Pavić: O srpskom izolacionizmu i redukcionizmu (1993)

Datum objave: sreda, 11 oktobra, 2017
Veličina slova: A- A+

Na prvom evropskom skupu srpskih patriotskih organizacija (Frankfurt na Majni, 12-13. jun 1993. g.) bila je prisutna i delegacija Društva Srpska zajednica iz Ljubljane. Na otvaranju, prisutnima se obratio književnik Milorad Pavić a mnoge od njegovih misli aktuelne su i posle dve i po decenije. Objavljen u časopisu za kulturu „Beseda“ Srpske zajednice iz Ljubljane. Za „Stanje stvari“ priredio Nikola Milovančev

Milorad Pavić (Izvor: Novosti)
Milorad Pavić (Izvor: Novosti)

Dragi moji zemljaci,

Voleo bih kada bismo shvatili da pripadati jednoj kulturi, jednom narodu, znači u isto vreme i jednu širu pripadnost u oblasti duhovnosti, pripadnost u našem slučaju istočnoevropskoj hrišćanskoj civilizaciji, koja obuhvata Grke, Srbe, Rumune, Bugare, Ruse, Ukrajince, Jermene, kao i neke druge narode i kulture van Evrope. Ali, to je samo polovina istine i polovina velike evropske priče. Voleo bih da vidim ovaj deo Evrope kojem pripadamo geografski i civilizacijski, dakle Istočnu Evropu sa njenom istočnohrišćanskom pravoslavnom duhovnošću, kako se ujedinjuje sa Zapadnom Evropom zapadnoevropske duhovnosti. Voleo bih da vidim Evropu ujedinjenju ne samo na dobrom prometu benzina i kapitala, nego ujedinjenu i na planu kulture. Jer komunikacija na ovom planu, na planu duhovnosti, između dve evropske civilizacije je u ovom trenutku veoma otežana. Nerazumevanja koja potiču iz ideoloških, ekonomskih, političkih i vojnih sfera toliko otežavaju komunikaciju između Istočne i Zapadne Evrope na planu kulture, da nas to mora brinuti.

Nastojati na jedinstvu evropske duhovnosti ima posebnog smisla upravo u Srbiji, gde je jedan srpski pesnik i princ Sveti Sava rekao još u XIII veku za Srbiju da je Istok za one na Zapadu, a Zapad za one na Istoku.

Takav geopolitički položaj Srbije ima svoje prednosti i svoje strašne posledice u svakom ratu, pa je tako i danas. Možda upravo zato, ali i iz drugih razloga, razvila se jedna osobina srpskog naroda koja mu čini velike štete kroz istoriju i naročito i ponovo sada, u ovom tragičnom trenutku. Glavna crta koja je srpski narod dovela u ovako besprimerno tešku situaciju leži u jednoj osobini koja nije isključivo srpska, ima je kod Amerikanaca i kod Rusa, ali je po Srbe bila i ostala po mom uverenju fatalna. To je svojevrsni srpski izolacionizam. Srbi gotovo po pravilu ne vide ni balkanski, ni evropski ni svetski kontekst svog položaja, pa ne umeju i ne mogu da reaguju na pravi način na političke i vojne pritiske koji se na njih vrše. Ta crta je pomogla da blokada srpskih informacija bude potpuna i sprovedena na štetu srpskog naroda svuda u svetu. Treba reći da nesposobnost integrisanja u tuđe sredine i tuđu logiku poseduju u začuđujućoj meri i oni Srbi koji su kao i vi otišli u svet i tamo se dobro snašli. Otuda činjenica da je srpski lobi u svetu (mada među Srbima u inostranstvu ima veoma bogatih i moćnih ljudi) neuporedivo slabiji od, na primer, hrvatskog ili albanskog lobija, koji su odlično integrisani u strane sredine. Ali Srbi, za razliku od pomenutih naroda, nemaju međunarodnu versku zaštitu kao što Hrvati imaju katoličku, a Albanci islamsku. Ostajući bez međunarodne verske zaštite i skloni izolacionizmu, Srbi su došli u jednu od najtežih situacija u svojoj istoriji. U toj situaciji ne možemo se pohvaliti ni dobrim političkim, ni dobrim ekonomskim, ni dobrim međunacionalnim rešenjima, što uostalom nije samo naš slučaj u bivšoj Jugoslaviji. Ali, imamo da pružimo svetu mnogo više od ovih neuspeha srpske politike i ekonomije. Ostalo je u senci tih neuspeha uspešno prihvatanje srpske kulture u svetu i dozvolite mi da ovde evociram neka imena za koja se često u svetu ne zna da potiču iz srpske sredine, jer se stalno zamagljuje njihova pripadnost kazivanjem da su iz Jugoslavije, što je postalo veoma mutno određenje s obzirom na situaciju u kojoj se Jugoslavija nalazila i nalazi.

Iz srpskog naroda potiču: Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Mileva Ajnštajn. Iz Srbije su pisci Ivo Andrić (Nobelova nagrada za književnost 1961), Charles Simić (Pulicerova nagrada 1990), Miloš Crnjanski, Vasko Popa, da pomenemo samo neke, jer srpske pisce je lakše čitati nego nabrajati; tu je i niz drugih spisatelja koji spajaju srpsku sa jevrejskom književnošću, kao što su Danilo Kiš, Aleksandar Tišma ili David Albahari. Postojao je književni most između francuskog i srpskog nadrealizma u trenutku nastajanja ovog književnog pokreta. Iz Srbije su: svetski timski prvak u fudbalu Crvena zvezda, čuveni košarkaš Vlado Divac i svetska prvakinja u tenisu Monika Seleš. Iz Srbije su brojni slikari poznati u svetu, kao Milena Popović Barili, Ljuba Popović, Mića Popović, Miloš Šobajić, Vlada Veličković i drugi. Iz Srbije su čuveni filmski reditelji kao Dušan Makavejev i Aleksandar Petrović, glumica Marta Keler (Feliks za 1991), najbolji baletski par na svetu Aškent Ataljanc i Konstantin Kostjukov (Tokio 1991). Iz Srbije je dr Ninoslav Radovanović, jedan od najboljih kardiovaskularnih hirurga današnjice, kao i violinista Stefan Milenković, mladi ambasador UNESCO-a. iz Srbije je jedan od najvećih arheologa današnjice Dragoslav Srejović, pronalazač Lepenskog vira sa najstarijim skulpturama Evrope i uspešni istraživač Romulijane.

Nasuprot ovome, postoji još jedna druga crta u našem karakteru koja nam nanosi štete. Nadam se da mi nećete zameriti, ako je pomenem. Ona je jedan od izvora naše nesloge, čuvene srpske nesloge, na kojoj su gradili i grade svoje uspehe svi naši neprijatelji kroz istoriju. To je neka vrsta „redukcionizma“. Mi se stalno prebrojavamo, stalno gledamo da odbacimo što više onih koji kao „nisu ispravni“. Na kraju će ostati petoro ili šestoro pravih rodoljuba, jer stalno nekog izopštavamo iz srpskog naroda. To drugi narodi veoma retko čine. Naprotiv, dobro ste došli, ako ste njihov. Nasuprot ovom izvoru nesloge stoje retki činioci jedinstva. To je Srpska pravoslavna crkva, to su obe vladarske dinastije Karađorđevića i Petrovića, to ste vi Srbi u rasejanju i one vaše organizacije koje vrše ulogu objedinjavanja kao što je slučaj sa Svetskom srpskom zajednicom koja pored ostalog objedinjava rad srpskih klubova u svetu.

Na kraju još jedna želja. Nas u ovoj situaciji sudbonosnoj po srpski narod više interesuju naši neprijatelji no naši prijatelji. Mi svoje prijatelje ne negujemo i ne tražimo. Bavimo se samo neprijateljima. Pokušajmo to da ispravimo, i to jedan od puteva u budućnost. Da je tako, lako je domisliti se. Sve srpske vojničke pobede kroz istoriju izgubljene su na diplomatskom polju. Krajnje je vreme da stvaramo diplomatiju, a ne isključivo generale.

Kada ovako govorim, ne mislim samo na diplomatiju u doslovnom i uobičajenom značenju reči, koju Srbi tek treba da stvaraju, jer pola veka pod komunistima Srbija nije imala spoljnu politiku. Mislim pre svega na vas, Srbe iz dijaspore, koji čine nešto kao svetsku srpsku diplomatsku zajednicu i na svakog od vas posebno, jer svi ste vi u ovom času a i poodavno već, jedina srpska diplomatija. I vaš zadatak je kao svake diplomatije da stvara prijatelje svom narodu širom sveta. Ja znam da to nije lako, ali nikom od nas nema lakog zadatka u ovim vremenima. To već čine mnogi od nas i ja sam ovde naveo samo neka od najčuvenijih danas u svetu imena.

Nadam se da ćete poneti u sećanju te primere i primere mnogih koje ne možemo nikada sve nabrojati i dovoljno im se odužiti za plemenite napore na humanitarnom polju, u oblasti književnosti, muzike, filma, pozorišta, slikarstva, nauke ili sporta. Te ličnosti su uprkos nacionalnoj težnji ka izolacionizmu uspele da se integrišu u svet i stvore mostove između kulture Zapadne i Istočne Evrope, obogaćujući obe. One često i danas grade jednu drugačiju klimu od ove nesrećne klime zahvaćene ratom u bivšoj Jugoslaviji i daju nadu na neke svetlije trenutke ne samo našim prijateljima, nego i onima koji to trenutno nisu. Misleći na sutrašnjicu kada rata više neće biti, setimo se onih koji su gradili i stvarali veze sa svetom u vreme kada su drugi rušili.

I sledimo njihovim putem.

Govor akademika Milorada Pavića na svečanom otvaranju Prvog evropskog skupa srpskih patriotskih organizacija u Frankfurtu na Majni, 12. 6. 1993.

Izvor: Stanje stvari




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top