Милан Ружић: Време за заборав

Дошли смо до тренутка у својој историји у којем се све своди на заборав. Од свега чега бисмо се имали сетити и тиме се поносити, ми се једино увек сетимо да заборавимо. Заборав је од нас начинио идеалне робове и то ће нам бити максимум у овом историјском минимуму нас као народа. Да би се ово променило, максимум мора бити наш минимум.

Народ чија свест грца, једино се још једним прстом држи за своју религију. Ми грцамо у подвалама, омаловажавањима, разбраћивању, раскршћавању, расрбљавању и самопорицању.

Не видим ништа што би зауставило наш даљи пад, ако даље има, према дну, ако смо већ морал и поштење прележали као што деца прележе богиње или мању кијавицу. Све што нас је чинило људима, одбацили смо како би нам цена порасла. У овом времену највише вреде они који не знају ништа. Важно је да су спремни да нападну на себе зарад других и већ су на првој полици за куповину од стране страних служби и домаћих богаташа обогаћених продајом муке свог народа и његовом издајом. Дајте да једном издамо и издају. Доста смо јој били верни.

Све што је ваљало, дали смо некоме коме то нешто значи, а ми смо задржали оно чега су се наши преци стидели. Својим понашањем смо оправдали сву ону некадашњу пропаганду која је била уперена против нас, а својим речима смо подупрли сваку тврдњу о нама као о некултурном и дивљем народу.

Унапређени су најгори, пензионисани или склоњени најбољи, неписмени су постали писци, убице доброчинитељи, криминалци би да буду судије, док је највећи сан данашњег Србина да буде политичар. Погасили смо ватре и светске пожаре које су палиле српска култура и наука. Ми Срби најгласније ћутимо у времену у ком би и најтиши повик био значајан.

Али, речи су изгубиле тежину, злочин је постао оправдан, пљачка је названа сналажљивошћу, породичне вредности више не вреде, од школства правимо уличарство, науку смо свели на коментар, плагијат смо уздигли у ранг са оригиналом, честитост поредимо са глупошћу, а глупост славимо као највећу памет, село смо заменили градом, а град селом, приземља се преселила у поткровља, канализације се излиле на улице.

Огрезли смо у бирању боја и страна, а нико није на страни своје земље, већ искључиво на страни користи. Напредују они који од онога што зараде од продаје образа, купују дипломе.

Путеве смо окитили рупама, звезде погасили лампионима, границе које су наши преци исписивали крвљу, ми смо начинили предметом договора, свештенство смо прогласили мафијом, а оне који нам држе руку у џепу ослободиоцима.

Џелати су схваћени као пријатељи, погрде као савети, патриотизам као назадак, идентитет као вишак, на својој кући заменили смо браве, а кључеве уступили онима који су те куће до јуче палили, памет смо извезли, а глупост увозимо, на иконе смо ставили пробисвете.

Хранимо се лешевима свога народа, љубимо ланце којима смо везани, језик затиремо, писмо губимо и усвајамо све друга зарад бедног доприноса олакшавању светске комуникације, као да је свет икада са нама хтео да прича о било чему и као да ће хтети сад када смо онакви какав је ретко ко пре нас био и ко је вредан једино батина.

Звоне нам звона, плачу нам деца, моле се наши монаси, Господ на нас шаље оне пошасти које заслужују само најгори, сви су аларми попаљени, сваки нишан је на нас пао, све наше цичи и дави се, а ми и даље мислимо да радимо праву ствар.

На све ово, многи ће одреаговати речима да је овако одувек било, али да није било људи попут мене да у писању о свом народу претерају.

Слажем се. Јесте одувек било овако, али у торовима, оборима и септичким јамама.

Аутор: МИЛАН РУЖИЋ

Извор: ИСКРА