Милан Бујинац: Робинзон у свом селу

Двор на Уни – Откако се вратио из избјеглиштва у Хрватску, Милан Бујинац (63) живи сам у селу Бујиња поред Двора. Од првог комшије удаљен је два и по, а од самог Двора 20 километара. Као самац у селу није изузетак по крајишким крајевима. Слика је то повратка 21 годину након Олује. Само у пространој опћини Двор која броји 64 села, пет села је скроз пустих.

– По 15 дана не видим човјека. Дивљи вепрови и лисице најчешћи су ми гости. Ријетко тко од људи наврати. Овдје човјек може само да залута, јер иза моје куће нема више ничега, само шума. Од људи најчешће ме обрадује поштар. Понекад наврате покретна трговина и пекар. Управо сам наручио 30 комада круха, које стављам у дубоко замрзавање, каже Бујинац, обрадован изненадним доласком гостију. У својој самоћи често се присјети дана које су били испуњени људима и догађајима.

– До рата сам живио у Загребу. Био сам заштитар, радио сам у двије смјене, чувао сам по неколико објеката: творницу папира, СДК, Геофизику… И онда је дошло то што је дошло, и морао сам напустити Загреб, као и многи. Све што сам стекао, нестало је. Људи и вријеме су ме преварили. Често размишљам зашто овако, зашто онако, али ваљда је то тако морало бити. Дошао сам из Загреба у Бујињу 26. септембра 1991. године, говори Бујинац. Од живота није тражио много, али ни то није добио.

По 15 дана не видим човјека. Дивљи вепрови и лисице најчешћи су ми гости. Управо сам наручио 30 комада круха, које стављам у дубоко замрзавање, каже Милан

– Послије проклете Олује, лутао сам Србијом, завршио на Косову, у прихватном центру. Ту сам од свега пукао и покушао самоубојство. Такав је живот. Посљедице ратне несреће. Нитко не може исправити криве ријеке, тешко је, често немогуће изборити се за правду, прича без устручавања о животним ломовима. Онда сам дошао код родбине у Вршац 23. маја 2000. године, у своје родно село вратио сам се 15. јула 2000., а 19. фебруара 2001. године отишао сам у мировину, набраја позорно датуме који су му обиљежили живот.

– Ето, по Божјој заповијести нетко је завршио у Америци, нетко у Србији, нетко у Њемачкој, а ја у својој Бујињи. Тешко је. Бога има, нема, али ја кажем постоји нека природа коју требамо спознати и научити. И онда када сам живио у Загребу. Чинило се: човјек је у свом послу и проблемима углавном сам. Најважније је да човјек на своја питања нађе одговоре који ће га смирити, да се помири сам са собом, рећи ће.

У својој самоћи Милан не гледа телевизију, понекад само укључи радио. Боље је за здравље и живце, каже. Истина, понекад би са неким знао бацити причу о политици, али када слуша вијести пробуде се страхови и проживљене страхоте. Наглашава да спас од самоће налази у раду. Дан му брзо пролети. Без обзира што је сам, вријеме му брзо протрчи: дан и мјесец брзо прођу, не зна више ни за датуме.

– Жељан сам људског гласа и лика. Живим са животињама, са мојим мачкама, са њима разговарам, да чујем своје мисли и да не заборавим говорити. Називам их мојом војском, бране ме од мишева, змија. Имам и пса Обаму. Ратоборан је: не смијем га пустити са ланца, потргао би нечије овце и козе. Имао сам два пса. Један ми је угинуо, говори сељак из чије животне тежине ипак избијају ведрина и жеља за шалом.

– Још ми само фали генерал да запјева! Генералом зовем пијетла, но не може он без кокошију, а које не могу преживјети са лисицама. Имам шест мачака и три мале мачице, и једну болесну, то је моје богатство, истиче Бујинац и не скрива терет самоће и потребе човјека за заједницом. ‘Тешко је када ми се на примјер увуче крпељ на мјесто гдје га не могу сам отклонити. Кад радим са циркуларом, прсне ми прашина у очи, нема ми тко очистити. У тим ситуацијама немам никога у свом окружењу да ми се нађе при руци. Моје мачке тада само ме гледају, пас трчи око мене. Помогли би ми, али немају руку. Али, дурам, иде, како иде. Што човјек може издржати, то не може ни животиња. Препустио сам се Божјој сили и Божјој заповједи, говори Милан и додаје да су у самоћи најтежи тренуци суочавања са самим собом.

– Кад ноћ долази и затворим врата моје собе, размишљам што ћу сутра-прекосутра. Вечерас ћу лећи, али како ћу сутра устати? Али другог излаза нема. Стално себе преиспитујем гдје сам погријешио, како је могло можда другачије да буде. Сваки дан у мислима пролазим кроз моје животне провалије. Али увијек се успијевам некако извући. Из ове коже у другу се не може. Стара пословица каже да нема смрти без судњег дана, признаје нам своје тренутке слабости и самачких борби.

– Увијек себи кажем да морам сачувати ову памет која ми је остала, јер када ракија узме памет, Бог је врати, али када враг одузме памет, Бог је не може вратити. Не може мени нитко помоћи, осим природе и божје помоћи… Обновио сам ову своју дрвену бајтицу. Одржавам, косим траву, шишам живицу, садим башту, чак је и сам прештијам. Сваке године крчим пут до моје куће, тако скупим дрва за зиму. И у колицима их доносим кући. Очистим гробље. Што год да направим данас, боље је него сутра. Једино одмарам за вријеме светаца, по народним обичајима, говори Милан о својим радним задацима од којих му је најтеже кухати.

– Кухиња ми не лежи никако. Радије би све друге послове радио, само да дођем на готово јело. Мало поједем конзерви, мало одрежем шпека. Понекад скухам граха, крумпира, тјестенине… Искрено, да ми није мачака, крепао од глади, јер да их не видим да су гладне, заборавио бих и ја јести, прича Милан који и поред своје сиромашне пензије уштеди да би својим кућним љубимцима и сапутницима у самоћи купио храну и месо.

– Купим им хране као што купују и она господа у граду. Нека се зна да градске мачке и пси нису ништа вреднији од мојих. Не штедим на мојим животињама, истиче Милан Бујинац и додаје да му је највећи проблем доћи до Двора, трговине, поште, лијечника. Како сам каже, даље од Двора нема куд, и да читав свијет прође, опет ће у своју Бујињу доћи, у којој осим корова и шипражја буја само Миланова самоћа и успомене. Но, он ће рећи, још је добро…

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

Драгиња Црногорац из Полаче: Како сам посрамила пљачкаше