Метак

Ено доле, на обали Миљацке, баш они, чиjи су преци генерациjама поштовали и хероjа и његов метак, данас славе окупатора кога jе метак из 1914. погодио, онога коjи jе уместо турских окова донео своjе

Таj метак путуjе већ стотину година; исходиште Сараjево, обала Миљацке, кроз хладну Дрину, плићаке Колубаре, висове Цера, испод оловносивих снежних облака албанских планина, кроз уске пролазе Драча и Валоне, изнад плаве гробнице, преко Солунског фронта, долином Соче; попут игле с шареним концем спаjа године новостворене државе Јужних Словена, слављен и оптуживан, уздизан до божанства, проклињан, стављан у исту раван с мачем Обилића, привођен као доказ српског варварства, извођен пред суд због рушења империjа, милован у руци девоjке с густим, црним кикама, на тренутак успорен изнад гробова браће, код Босанског Грахова; осликан првим зраком сунца коjе се помаља на висовима Романиjе, уписан у књигу опроста онима коjи су на Видовдан и у данима након Видовдана, 1914. године премлаћивали Србе по Дубровнику и Конавлима, палили њихове радње и куће, онима што су исто то, у исто време, радили по Сараjеву; лети кроз последње странице великог романа великог Андрића; обележен као претходница метака Пунише Рачића, оправдање за Јадовно и Јасеновац, наквашен крвавом историjом доспева у деведесете године двадесетог века, опет крив, опет проклет, опет као оправдање за ново убиjање, за jедне врх свете оловке с коjом се потписуjе национална слобода, за друге довољан разлог за разбиjање државе и убиjање jедног народа; плашт коjим покриваjу све историjске фалсификате, икона коjа с годинама добиjа на бистрини; провлачи се кроз порте запаљених српских манастира на Косову, бежећи од оптужби да jе однео кров и те куће, избегава путање крстарећих ракета коjе ће минут касниjе погодити jедно српско породилиште и jедну српску болницу; тумара мемљивим подрумима историjских института Лондона, Беча и Берлина, одакле ће га пустити у 99. години лета и окренути према Балкану, тамо одакле jе дошао, опет крив…

Данас, кад се закопчава круг, метак с обале Миљацке, стар стотину година, кружи изнад Сараjева, не налазећи мир, уточиште; у том граду нема ко да га поздрави, он више ниjе метак са сунчане стране Миљацке, рука коjа га jе испалила – одсечена у Терезиjенштату – ниjе више рука ослободиоца, младић чиjа jе то рука била већ годинама у Сараjеву ниjе ни jунак ни симбол слободе, залуд jе његов метак балканском остатку jедне велике религиjе дао верску слободу и
легитимациjу народа; ено доле, на обали Миљацке, баш они, чиjи су преци генерациjама поштовали и хероjа и његов метак, данас славе окупатора кога jе метак из 1914. погодио, онога коjи jе уместо турских окова донео своjе, коjи jе турски печат над Босном заменио своjим.

Уместо сенки младобосанаца таj метак, испаљен на данашњи дан, и даље лута по Бечу, Европи, и плаши господу. Залуд Срби убеђуjу своjе неприjатеље да то ниjе њихов, српски метак. Шта год да jе тог сунчаног Видовдана, пре jедан век, натерало Гаврила да повуче окидач „браунинга“, метак коjи jе делић секунде касниjе излетео из цеви заувек ће носити српску крштеницу.
Нема ту ништа лоше по Србе. Таj метак и даље трага за слободом.