Матија Бећковић: Лишени живота и смрти

Многе маjке су имале само jедну жељу – да за те душе по словеначким висовима проспу стотине хиљада свећа не би ли се смириле и утешиле

Дошао сам на ово свето место као син свога оца и изасланик престолонаследника Александра чиjем jе оцу, краљу Петру II била заклета она воjска чиjи jе официр био моj отац, а овде jоj jе последња од безброj масовних гробница. 

Дошао сам због оног због чега се долази на гробље, да кажем оно што се на гробљу говори. Али први долазак сина на гроб оца од кога jе стариjи већ 30 година ни у наше време се не догађа тако често.

А невидљива костурница коjа ниjе никад похођена ни окађена ни кад jе напуњена пре 60 година ниjе гроб као и сваки други.

Дошао сам да баш на овом месту изговорим и своjу песму:

„Безгробна воjска“.

Од Подгорице до Нове Горице

Од Андриjевице па до Радовљице

Од jужног приморjа до у врх Похорjа

Од Љешкопоља до Либушког поља

И од Моjковца до иза Целовца

Правцем: Биjело Поље – Приjепоље- Лиjевче Поље – Босанска Градишка – Преко Зеленгоре и

Калиновика

Босанском Голготом до леда Камника

И од Требиња, Гацка, Невесиња

До Дравограда, Цеља и Ветриња

И од Острога до Кочевског рога

И од Везировог до Зиданог Моста

Несахрањена jедна воjска оста.

Откад jе воjни, воинства и робља

Једино та воjска остаде без гробља.

Онаj што их поби ни праве ни криве

Више их мрзи мртве него живе.

И већ бих могао да завршим оваj говор и погнем главу, да овде леже само воjници коjи су се повлачили на запад ка свом краљу и савезницима, а савезници их разоружали и као ратне заробљенике предали онима
коjи су их на лицу места побили.

Али с њима су били и цивили, жене и мушкарци различиих узраста, од високих интелектуалаца до чобана, професора и ђака, писаца и сељака.

Од свог народа до смрти се нису одваjали свештеници Црногорско-приморске митрополиjе, на челу са Митрополитом, свештеномучеником Јоаникиjем чиjи празник славимо у сутрашњи дан.

Голготи преко Албаниjе придружила се голгота преко Словениjе, коjа се завршила jедним од наjвећих злочина Другог светског рата и новиjе историjе.

Хвала властима Словениjе, коjе су дозволиле да се данас поклонимо сенима и расутим костима своjих наjмилиjих, коjи су несклопљених очиjу и отворених уста заувек остали у овоj земљи.

Да ниjе поражен комунизам ни 60 година од победе над фашизмом не би било довољно да се оконча њихово посмртно мучеништво. Они нису били брисани из живих него и из мртвих како би се поништило њихово постоjање. И зато они данас не траже ништа више него право на смрт и ничег нису жељниjи него
гробног мира.

Зато нека нам се опрости ако заплачемо jаче и кажемо реч више. Њихово jавно спомињање и оплакивање било jе до jуче тешко кривично дело.

Доносимо им плачеве маjки и удовица коjе су живеле за дан коjи нису дочекале а целог живота су понављале:

„Да знадох где му jе гроб као да би се вратио жив“.

Чуло се да jе земља дисала тамо где су побиjени, да jе наjвише оно дрвеће у Словениjи коjе jе никло из њиховог меса и костиjу и да у крошњама тог дрвећа хуjе њихове неутешне душе.

Многе маjке су имале само jедну жељу – да за те душе по словеначким висовима проспу стотине хиљада свећа не би ли се смириле и утешиле.

У ове дане пре 60 година овде смрт ниjе нашла само jедна, него многе воjске. Оне су се бориле под различитим знамењима, а свима jе пресудила jедна рука и тако их под земљом помирила и збратимила.

Други народи су одавно подигли светилишта своjим мученицима а Србима се отаџбина тек недавно смиловала и окренула прву страницу те наjдуже читуље у крвљу запечаћеноj књизи.

Тужни зборе!

У овом историjском чину нисам узео реч само као син свога оца већ и као син свих очева коjи остаjу без гроба у свим временима. Зато се и ова реч тиче свих воjски а не само воjске краља Петра II.

Реч речена у њихово име може бити само она коjу су под земљом смишљали децениjама и коjу би рекли када би устали. Та реч испаћена и плаћена наjскупљом ценом може бити само блага реч мира и разумевања. Реч коjа се не свети и не суди jер jе истина да варварство почиње чим жртве узму правду у своjе руке.

Гроб нема страна.

И ова служба била би оскрнављена кад не би била у служби помирења. Само тако ни jедна жртва неће бити узалудна. Само тако бићемо достоjни њиховог мучеништва а свака кост може постати златна спона међу људима и народима.

Мир пепелу незнаних jунака и знаних мученика!

Слава нашоj непрежаљеноj браћи и очевима!

Матиjа Бећковић

Реч на комеморациjи у Камнишкоj Бистрици, Словениjа, 16. jуна 2005.

Везане виjести:

У гори расте зелен бор

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 12. новембра 2016. године.