MARTOVSKI POGROM: Zločin bez kazne pred očima sveta

Martovski pogrom i dalje traje… Danas se navršava 15 godina od etnički motivisanog nasilja i progona Srba od strane Albanaca 17, 18. i 19. marta 2004. godine, a odjeci ovog zločina traju do danas. Pred međunarodnom vojnom i civilnom misijom na Kosovu i Metohiji, oličenom u Kforu i Unmiku, dogodili su se nečuveni teror nad Srbima i njihov progon. Tada je na Kosovu i Metohiji bilo 38.000 vojnika Kfora iz 39 zemalja, kao i 8.000 policajaca UN iz 52 zemlje. I pored toga, nečuveno nasilje Albanaca prema Srbima odigralo se pred očima čitavog sveta.

Posledice martovskog nasilja nikada nisu sanirane, a najtragičnije je to što su pojedina mesta od tada ostala bez srpskog stanovništva, ni pet odsto tada proteranih Srba nije se vratilo u svoja mesta.

Sve je počelo senzacionalističkim, tendencioznim i neistinitim izveštavanjem albanskih, prvo elektronskih, a onda i štampanih medija (što je kasnije OEBS osudio), o utapanju dva albanska dečaka 16. marta u reci Ibar, kod sela Čabra u opštini Zubin Potok, na severozapadu Kosova i Metohije.

Orkestrirani progon

Bez ikakvih činjenica i argumenata za to, prištinski mediji proglasili su Srbe za krivce. Senzacionalističko i lažno izveštavanje albanskih medija da su Srbi psima naterali albanske dečake da skoče u Ibar i utope se, navelo je Albance da orkestrirano u svim delovima Kosova i Metohije fizički nasrnu na Srbe, srpsku imovinu i srpske crkve i manastire.

Eskalacija, kako je ubrzo dokazano od međunarodnih predstavnika, planski pripremanog i motivisanog nasilja, prvo je počela u Kosovskoj Mitrovici, a onda u Čaglavici kod Prištine, Prizrenu, Peći, Đakovici, Obiliću, Podujevu, Gnjilanu, Svinjaru i skoro svim mestima južno od Ibra gde su živeli Srbi.

Kfor i Umnik su imali „pripremljen“ odgovor, da su bili zatečeni ovako masovnim i brutalnim nasiljem Albanaca nad Srbima i da je to bio razlog njihovog neadekvatnog i neblagovremenog reagovanja?! Unmik policija i Kfor su kasnije objavili da je u tom albanskom nasilju nad Srbima 17, 18, ali i 19. marta, učestvovalo 60.000 Albanaca.

Zabeleženo je da je tada iz šest gradova i devet sela proterano 4.012 Srba. Iz Obilića je proterano više od 550 Srba, iz Prištine više od 100, Prizrena 60, Gnjilana 300, Kosova Polja 200, iz Đakovice su proterane i četiri starice Srpkinje, iz južnog dela Kosovske Mitrovice proterano je poslednjih petnaestak Srba sa sveštenstvom iz hrama Svetog Save… Sela Slatina kod Vučitrna i Svinjare kraj Kosovske Mitrovice, sa više od 160 domaćinstava, zatrta su pred očima Kfora i UN policije, jer su iz njih Srbi svi do jednog proterani. Odmah nakod eskalacije, Kfor je Srbima u Svinjaru govorio da nije u stanju da ih zaštiti, pa su njihovim vozilima evakuisani i srpski deo Mitrovice i Zvečan.

Pet starica Srpkinja je evakuisano iz parohijskog doma crkve Sveti Nikola u Đakovici, helikopterom francuskog Kfora evakuisane su i monahinje iz manastira Devič kod Srbice pred naletom više od 2.000 albanskih nasilnika.

Nemački Kfor je spasao evakuisanjem oklopnim i borbenim transporterima, bežeći uz reku Prizrensku Bistricu, monahe iz manastira Svetih arhanđela, koji je u potpunosti spaljen.

Kfor zatečen?

U povratničkom srpskim selu Belo Polje kraj Peći, četrdesetak srpskih povratnika se tiskalo u parohijskom domu jer je stotinu Albanaca jurišalo na njih. Već obnovljene kuće su im zapalili. Kad su drugog dana nasilja, 18. marta, Albanci krenuli bukvalno da ih spale u parohijskom domu, jedna Amerikanka iz sastava UN policije pucanjem iz pištolja u vazduh upozorila ih je da se ne približavaju prestravljenim Srbima u domu. No, taj hitac u vazduh nije zaustavio nasilnike, već su krenuli osionije prema domu. Amerikanka iz UN policije je onda pucala u predvodnika razularene mase – Albanca, koji je pao smrtno pogođen. Tek tada su nasilnici stali, a zatim je italijanski Kfor oklopnim vozilima, pod kišom kamenica, evakuisao Srbe povratnike iz sela.

Ne želeći da se stave u ulogu zbog koje su došli na Kosovo i Metohiju, Kfor i Unmik policija su čak davali savete Srbima da napuste svoja ognjišta – jasno im stavljajući do znanja da ih neće štititi. Goloruki srpski narod nije imao izbora, već je pod pretnjom albanske razularene mase morao da krene u bežaniju i nasilnu seobu.

Posledice velikog martovskog progona Srba osećaju se i danas, jer ni pet odsto od ukupnog broja tada proteranih se nije vratio u svoja mesta. Tako, danas u Prištini ima još samo 30 Srba, u Prizrenu 18, Obiliću 20…

Kfor i Unmik su tada objavili da su za martovsko nasilje optužene 242 osobe, uglavnom Albanci, a 157 njih je optuženo pred sudijama za prekršaje. Uhapšeno je 350 albanskih vinovnika martovskog etnički motivisanog nasilja nad Srbima, ali je mali broj njih osuđen i izveden pred lice pravde. Kao i mnogo puta do sada, organizatori su ostali van domašaja zakona.

U martovskom etničkom nasilju Albanaca nad Srbima bilo je više od 954 povređenih, među kojima je bilo više od 40 pripadnika Kfora, 65 pripadnika međunarodne Unmik policije, kao i 58 pripadnika kosovske policijske službe.

Albanci su uništili 72 vozila Unmika. Nastradalo je ukupno 28 osoba. Albanci su ubili deset Srba, a usmrćeno je još 18 Albanaca (uglavnom od strane snajperista Kfora, koji su pucali na one Albance koji su javno nosili i upotrebljavali vatreno oružje).

Prema zvaničnim podacima OEBS, širom Kosova i Metohije uništeno je i oštećeno 935 uglavnom srpskih objekata, među kojima deset škola, pošta i domova zdravlja.

UBIJENI SRBI 17. I 18. MARTA 2004.

Zlatibor Trajković (1951) Kosovo Polje

Nenad Vesić (1950) Lipljan

Boban Perić Gnjilane

Borivoje Spasojević (1941) Kosovska Mitrovica

Jana Tučev (1968)Kosovska Mitrovica

Dragan Nedeljković (55 godina) Prizren

Dobri Stolić (1954) Drajkovce kod Štrpca

Borko Stolić (1982), sin Dobrija Drajkovce

Dušanka Petković (71) Uroševac

Mirko Lopata Kosovo Polje

Autor: ZORAN VLAŠKOVIĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI