Marija Tošović iz Merdara u bombardovanju izgubila ćerku i muža : Rođenje Anđelke kao uteha za bolne rane

Sećanje žena koje su 1999. godine bile trudne na strepnju gde će se i kako poroditi: Bila sam u sedmom mesecu trudnoće kada su mi ubili najmilije

Nikom nije bilo lako te 1999. godine, kada su gotovo tri meseca našu zemlju zasipale NATO bombe, ali je ženama koje su u tom momentu bile trudne bilo još teže: brigu i strah za živote nerođene dece nikada neće zaboraviti. Umesto uz smeh i zvuke muzike, najlepši period u životu provodile su uz zvuke sirena, u podrumima, a ne u parkovima i šetnjama. Uz stravične vesti o smrti najbližih, prijatelja i komšija, dok su strepele kako će se i gde poroditi, hoće li projektili padati i na porodilišta.

Njihova „ratna deca“, dvadeset godina kasnije, sada su brucoši na univerzitetima, a strahota bombardovanja nerado se sećaju uz poruku: „Ne ponovilo se nikad više“. Ovo su njihove priče.

ROĐENjE ANĐELKE KAO UTEHA ZA BOLNE RANE

Na Vaskrs 1999. godine, između 10. i 11. aprila, bombe su ubile jedanaestomesečnu ćerkicu i supruga Marije Tošović (40) iz Merdara, koja je u tom momentu bila u sedmom mesecu trudnoće. Marija je tog dana izgubila sve, a dva meseca kasnije dobila ćerku Anđelku, iako je i ona sama tokom napada kasetnim bombama, bila povređena.

Neprebolna Marijina rana najjače boli u danima kada se obeležavaju godišnjice zločinačkog NATO bombardovanja, tada su jača i bolnija sećanja Od Anđelke, sada dvadesetogodišnjakinje, krije suze koliko može, da je ne povredi, ali bolu, kaže, leka nema i ne može biti.

– Te noći, uoči Uskrsa, legli smo nešto ranije, oko deset. Bili smo u krevetu kada su se začule prve bombe, u predelu Podujeva. Uplašeni, krenuli smo ka podrumu. Božina je nosio Bojanu u naručju. Uvili smo je u ćebe, spremni da tako dočekamo jutro, ali je odmah u temelj kuće udarila prva bomba, koja nas je gotovo zatrpala – tiho priča Marija. – Meni su bili slobodni glava i leva ruka, a Božina je gotovo ceo bio pod ruševinama. Ipak, čula sam kao kroz san da me doziva i govori mi da se ne plašim.

Osvestila se nekoliko sati kasnije, kada su ih ispod ruševina izvukli njen otac Savo, brat Mirko i majka Zagorka.

– Otac je prvo podigao Bojanu, ali ju je odmah dodao mami. Nisu mi rekli da je već bila mrtva. Potom su uspeli da izvuku muža, bio je još živ, a onda i mene. Bombe su i dalje padale na sve strane – opisuje danas, dve decenije kasnije, te stravične scene. – Tek pred zoru, kada su bombe prestale da padaju, po majčinim suzama bila sam sigurna da su mi suprug i ćerkica mrtvi.

– Kada sam videla našu kćerkicu zgrčenu u Božininom naručju, sve se u meni uskomešalo. Tada nisam ni shvatala da sam i sama teško povređena. Od bola za njima, sopstveni nisam ni osetila, a nisam mogla ni da zaplačem – priča Marija.

Iako je tokom obnove zemlje, Mariji i njenoj kćerki sagrađena kuća, kaže da bi sve dala samo da su njeni živi i da se ta kobna noć uoči Uskrsa nikada nije desila.

ZLOUPOTREBE MEDIJA

Priču o Mariji, pre nekoliko godina, snimila je ekipa ruske televizije i emitovala u udarnom terminu. Međutim, ona ističe da je bilo i zloupotrebe nekih medija, pa su je tako pojedini novinari u svojim prilozima predstavili kao Albanku! Za ovu zloupotrebu saznala je od rođake koja živi u Nemačkoj, a koja je taj prilog lično videla.

Autor: DRAGANA ZEČEVIĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI 25 marta, 2019.