Мајсторовић Миливој: Моје сјећање

Рођен сам 12.07.1934. године у Горњем Чардаку коjи jе око 5 km удаљен од Млиништа. Крећући се некадашњом пругом узаног колосjека правцем Млиниште – Чардак – Јаjце, постоjала jе скретница коjа jе одваjала колосjек за Горњи Чардак, док се до Чардака од скретнице продужавало jош приближно 5 км.

Гледаjући на географскоj карти  мjеста Чардак и Горњи Чардак стоjе jедан наспрам другога на међусобноj удаљености око 3 km ваздушне линиjе.

Скретницу jе послуживао скретничар Мато; имао jе од кољена дрвену ногу, што се супростављало жељезничким прописима (вjероватно jе био ратни ветеран).

Само мjесто jе било пусто, удаљено од других насеља, а комшиjе су му биле дивље звиjери – медвjеди и вукови. Идући даље према  Горњем Чардаку пролазило се поред велике ћумуране (гдjе се палио дрвени ћумур). Радо смо као дjеца долазили код ћумуране, гдjе смо се играли с jедним дjечаком коjи jе живио ту с оцем.

Горњи Чардак jе имао своjу инфраструктуру, индустриjу и пратеће обjекте: радничку бараку, конзум, четворогодишњу основну школу, магацин за смjештаj разног материjала, ложионицу, дрвени тендер за воду, кантину, службене зграде, уређаj за импрегнациjу прагова, ковачницу, колску радионицу, пекару и сjенару, чиме су створени услови за рад, што jе било довољно за одвиjање нормалног живота.

Осим наведених обjеката, било jе и 26 кућа за станвање коjе су имале по 2 стана. Прве до улице са дрворедом су биле на спрат, изграђене од jелове обловине, а са унутрашње стране су малтерисане.

Ниjе ми познато колико jе било становника до 1941. године, као ни данас, jер од како сам напустио родно мjесто никада се више нисам вратио тамо. Често пута чуjемо изреку „Чардак ни на небу ни на земљи“, али оваj jе стварно постоjан на земљи, на надморскоj висини 1600 m/nm.

Моjа породица, била jе средњег имовног стања са шест чланова, коjе jе II свjетски рат преполивио:

1. Отац, Маjсторовић (Тривун) Симо 11. 05. 1898 – 1941.
2. Мjака Маjсторовић (дjевоjачки Јовић, отац Јово) Јелена, 1906 – 03.05.1945
3. Брат, Маjсторовић (Симо) Глишо, 27.05.1925 – 08.06.1944. (Кошур, Сутjеска)
4. Брат, Маjсторовић (Симо) Божидар, 07.01.1927 – 03.08.1993. Београд
5. Сестра, Маjсторовић (Симо) Душанка, 1930 – 22.11.2001. Приjедор
6. Маjсторовић (Симо) Миливоj, 12.07.1934 –

Имовина моjих родитеља, кућа са обрадивом земљом и ливадама површине око 10 hа, налазила се у Герзову.

Кућа jе била на спрат. У подруму куће налазила се магаза са трговачком просториjом, док су се изнад подрума налазиле: кухиња, ходник, и спаваћа соба.

У поткровљу су биле три собе коjе су припадале троjици браће (мом оцу и стричевима). У току рата кроз кућу су пролазиле све воjске, коjе су оставиле тужно сjећање на маjку, сестру и мене.

Отац, Симо, завршио jе трговачку академиjу у Травнику и радио jе као службеник, односно као управник на извозу и сjечи дрвета „Шипад.“

Маjка, Јелена, била jе домаћица, завршила jе курс шивења и тиме се бавила. Убили су jе герзовачки четници у Герзову. 02.05. 1945. Године, маjка jе изведена из куће ноћу, тихо, тако да сестра и jа то нисмо осjетили. Тог jутра пробудио ме плач сестре уз повике: „Баћо (како ме од миља звала), маме нема!“

Одведена jе до jедно већег грма, гдjе су jе убили. Њена глава на затиљку, била jе разбиjена. У питању jе била њена сахрана у гробљу. Рођаци су jе дониjели и оставили у подрум.

Док jе мртва лежала, дошао jе четник Ђурела, газио по њоj и ударао jе „шарцем“ М 43. Сви рођаци су знали да ће бити убиjена, али jе нису упозорили! Диjелове њене главе, моj брат Божо и jа смо покупили и закопали на нашоj њиви. Брат Божо ниjе спавао у кући него у jедном трапу у близини – крио се да и њега не убиjу, те због тога ниjе присуствовао сахрани маjке.

Браћа, Глишо и Божидар, били су гимназиjалци у Приjедору- Глишо осми, а Божо шести разред 1941. године. Приjедор су напустили одмах након смjене валсти. Тамо су били повезани са Омладинском организациjом и њихова имена, уклесана су на спомен-плочи у приjедорскоj Гимназиjи. Борили су се у Седмоj пролетерскоj бригади.

У колониjи (Чардак) живjело jе становништво разних националности: Срби, Чеси, Пољаци, Руси, Хрвати, Ниjемци и Муслимани.

У предратном периоду, друштвени и приватни живот са наприjед поменутим народностима, био jе сасвим уредан и коректан са узаjамним поштовањем и уважавањем.

Почетком Другог свjетског рата, ми дjеца, били смо изненађени понашењем одраслих. Почели си нас раздваjати. Раздваjање jе било на националноj основи, Нине Јурић (благо ретардиран), од нас доста стариjи, први се издвоjио из нашег друштва. Његова два стaриjа брата отишла су из Горњег Чардака и придружила се усташама.

За дочек Нове године, не могу тачно да потврдим коjе, jер сам био мали, али мислим да jе то била 1941. година, окупили смо се у кантини и слушали радио.

Становништво jе било миjешано, по изгладу питомо и мирно. У jедном тренутку са радиа се зачуо громогласан пуцањ, послиjе коjега се дигло несрпско становништво поред столова и почела се пjевати мени непозната пjесма, коjа ниjе одговарала српском становништву. Присутни Срби су устали од столова и напустили ово славље – дочек Нове 1941. године.

Неки су одлазили у своjа родна мjеста, одкле су и дошли и више ниjе било као приjе пар дана.

Почело се говорити о покољу! Отац jе причао о покољу, jер jе начуо из гласина, а касниjе се и сам у то увjерио кад се враћао из Герзова, гдjе jе склонио стариjу браћу.

Долазила jе воjска, истоварала се мунициjа, затим оружjе. Отац jе у разговору са комшиjом Игњатом Руjевић (Мачековец) био у опреци и тврдио да се треба склањати са породицом, док jе комшиjа Руjевић тврдио да никоме неће фалиити  ни длака с главе, односно да то неће дозволити Влатко Мачек.

Сви радови су утихнули, односно престало се радити и чекала се некаква неизвjесност.

Дошли су сасвим непознати наоружани људи, од коjих су неки били у цивилним одиjелима, неки у жандарским униформама. Имали су задатак да патролираjу и прате гдjе се одрасли крећу. Барака за смjештаj радника налазила се са лиjеве стране пруге на уласку у Грњи Чардак. Радници коjи су се ту затекли били су под стражом, а касниjе су пребачени у зобни магацин.

Зобни магацин преграђиван jе за затвор Срба – отворено се догодило. Већ су неки од шумских радника били затворени. Отац jе одлучио да стариjу браћу одведе у Герзово, на имање, гдjе jе живио стриц Стево са своjом породицом.

Герзово jе мало планинско село удаљено од Мркоњић Града 30 km, а од Шипова три сата хода, површине са засеоцима око 100 km². Име jе добило по националном турском jунаку Алиjи Ђерзелезу, коjи jе убиjен баш у овом мjесту. Његово турбе jе срушено. У Герзову, сточарство jе било активно, а земљорадња пасивна, што jе довело до миграциjе (исељавања) становништав у Банат и Бачку, тачниjе Воjводину након II свjетског рата.

Наjстариjа основна школа у Босни и Херцеговини, подигнута jе у Герзову 1857. године, а и црква на Велетову има своj посебан историjат.  Након повратка причао jе мами да jе ишао преко шума и да су Шипово и нека околна мjеста спаљена (Вражић, Бешњево, Лубово). Како jе био уморан од пута, легли смо спавати. Ја сам спавао између родитеља, а сестра на дjечиjем креветићу.

Пробудио сам се у неко доба ноћи и видио како тата сjеди за столом на коjем jе горjела шпиритна лампа. На сто jе ставио прстен, бурму и џепни сат. Његов пиштољ са сребрним корицама, стаjао jе на столу, а његова ловачка пушка у рукама непознатог човjека коjи jе имао jош карабин и црвени фес на глави. Поред њега, стаjао jе jош jедан непознат човjек са карабином без ремника у рукама и такође са фесом на глави. Тата нас jе изљубио, а затим изашао  ван. Испратила га jе маjка и чула се жучна расправа. Маjка се вратила у кућу уплакана – била jе jош ноћ. По колониjи се чула бучна галама.

Да ли може да прође малтретирање без плача, бола и jаука? Bило jе то болно слушати. Свако jе свога оплакивао и жалио са своjим осjећаjем.

Чим jе свануло, мама jе отишла са нама до затвора. Како jе раниjе поменуто зобни магацин jе био преграђен за затвор Срба. Као грађевина био jе велик по ширини и по дужини, те му jе раниjа намjена била прихват и складиштенjе разне робе. Испред магацина, налазио се колосjек ради лакшег утовара и истовара робе с вагона.    Носили смо храну. У затвору и око њега jе било много свиjета  и било нам jе ускраћено да се видимо са своjим наjмилиjима. Када смо дониjели ствари за оца сви затвореници су већ били у вагонима и ниjе био дозвољен контакт с њима (мислим да jе то био други дан).

Други дан, сви затвореници, смjештени су у двоjа четвороосовинска кола (вагона) и одвадени за Јаjце.

Од маjке сам чуо да jе тата са jош jедним човjеком направио отвор на поду вагона и да су били примjећени, затим свезани и одвоjени у службена кола до локомотиве.

На улазу воза у усjек, чекали су бомбаши, али су уз боjазан да не ране неког од затвореника одустали од напада. Ко су били људи спремни да нападну воз, ниjе ми познато, али вjероватно су припадали Сими Шолаjи (народни хероj и даљи рођак моjе маjке). У то вриjеме партизани и четници нису jош били подиjељени (одвоjени).

Ето како се завршио испраћаj затвореника покупљених са шумског градилишта и колониjе.

Отац jе имао прилику да се уклони, али вjероватно ниjе хтио због нас, jер би нас злостављали.

Послиjе одвођења наших наjмилиjих, сазвани смо jедне прилике на састанак испод липа, а између двиjе куће.   Постављено jе и пар столова поред већ постоjећих. Мама ме држала у крилу, а сестра jе стаjала поред нас. Ја сам имао седам, а сестра jеданаест година. За столом jе сjедио усташа Јакшић у униформи коjи jе доскора био жандар и нешто нам jе говорио.

О Јакшићу могу да кажем скиjедеће: долазио jе код нас, кумовао се са моjим оцем, присуствовао нашим вjерским празницима, а посебно нашоj Крсноj слави Светом Јовану. Носио jе жандарску униформу, одакле jе долазио ниjе ми познато, обзиром да у Горњем Чардаку ниjе било полициjске станице осим неке просториjе у коjоj су се неки задржавали након притварања.

Ниjе ми познато ни какав jе био ни како и гдjе jе завршио Јакшић. Горњи Чардак jе разрушен одмах након ових догађаjа. Напоменуо бих да послиjе одласка из Горњег Чардака 1941. године, више никад га нисам посjетио. Чуо сам да jе послиjе II свjетског рата био активиран (вjероватно као шумско газдинство), али у коjоj мjери такође ми ниjе познато.

Окупљени свиjет, жене и дjеца, плакали су гласним jецаjем. Обзиром да jе оваj човjек често био наш гост, мама га jе упитала: „Зар тако куме?!“, дрско jоj jе одговорио: „Више нисмо кумови!“ – уз додатне приjекоре показуjући на постављени прибор за jело (тањир, виљушка и нож), што jе значило да ће од Срба остати само прибор за jело. Постављени прибор, указивао jе да ће за предстоjећи Васкрс остати само jедан Србин да се с њиме служи. Након пар дана они коjи су нас злостављали изгубили су се.

Ако jе рат почео са jедне стране организовано онда нема дилеме. То су биле усташе! Посебно напомињем напад на жене и дjевоjке. Знам да жене и дjевоjке нису излазиле у шетњу као раниjе, него су остаjале код куће. Наоружаног човjека штити његово оружjе и воjска коjоj припада. Распитивали смо се за своjе наjмилиjе код родбине и одговор jе увиjек био исти, релациjа Јаjце-Госпић. Свако ко jе изгубио некога свога, мислио jе да о његовом нешто зна онаj коjи jе у истом положаjу. Организоване установе и организациjе за тражење несталих нису постоjале. Од брата Боже чуо сам за Јадовно.

Сестра jе радила у статистичком уреду у Бањалуци, па затим у Приjедору, а брат Божо jе био пуковник ЈНА. Ако пажљиво пратите до сада изложено, моjа породица се већ била распала послиjе рата. Брат jе свакако тражио трагове овог немилог догађаjа и дошао jе до сазнања да jе то било Јадовно.

Имали су широк видокруг да нешто сазнаjу. Никакве боjазни ни разлога за ћутњу ниjе било и о свему се слободно говорило. Сви добро знамо да jе крвопролиће траjало дужи период, коjе jе изазвало народни устанак.

Јевреj-Жидов

Како сам раниjе поменуо да су се моjа браћа приjе времена вратила из Приjедора, обзиром да jе школа престала са радом. То jе било 1941. године. За њима се у Приjедору већ интересовао усташки покрет и власт ради спровођења у затвор.

Једног поподнева у вриjеме доласка воза, играли смо се на станици на простору за смjештаj дрва. Изненада се поjавио моj брат Глишо, а ми смо се сакрили иза дрва. По доласку воза у станици jе изашло доста путника, а за њима и jедан младић.

Глишо га jе сачекао, поздравио и са прса му скинуо некакав знак и бацио међу дрва, а затим су отишли. Од када и како га jе брат Глишо познавао дотично лице ниjе ми познато, као ни одакле jе био или дошао, у ствари ни име му нисам знао.

Ако све сагледамо, оваj прихват дотичног лица морао jе бити организован.. Пошто смо као и сва дjеца били радознали, пронашли смо исти и видjели да jе то била жута Давидова звиjезда.

Приjе доласка овог младића, уређивана jе шупа за дрва, затим таван на истоj, као и на штали. Из наше оставе у кући излазило се на таван па су постављене лотре, коjе ту раниjе нису биле.

Приликом муже крава, ношена jе храна у посуди за млиjеко овом  младићу док jе боравио на таванима штале и шупе. Храна му jе ношена у jутарњим и вечњрњим часовима у одређено вриjеме мужења крава, како се не би посумњало у његово присуство у нашоj кући. Преко дана, оваj младић, одлазио jе са моjом браћом, а увече су се враћли кући.

Изглед овог младића, остао ми jе у сjећању. Имао jе црну косу, коjу jе диjелио по средини, кошуљу браон боjе, каро прслук, пумпозне хлаче, докољенице с ромбовима и  црвене ципеле.

У кући сам га видjео свега jедном. Његов боравак био jе у строгоj таjности за нас дjецу у кући, као и за остали свиjет. Колико jе дуго боравио код нас, не знам ни куда jе отишао, али сигурно знам да jе нестао приjе хапшења мог оца и осталих.

У то вриjеме много се спомињао и Симо Шолаjа, коjи jе често долазио код нас, пошто ми jе и маjка била родом из Драгнић Подова.

Поменуо бих моjе сjећање на дjетињство коjе ме често асоцира на моjу покоjну сестру Душанку, као и приjатеље Олгицу, Душка и Бору.

О мом друштву могу да кажем слиjедеће: сестра Душанка (Душа) умрла jе у Приjедору; Олгица у Бањалуци пред оваj грађански рат; Боро и његова сестра Загорка (Сека) умрли су у Београду, док о Душку не знам ништа.

Такође смо контактирали са дjецом Перице Васић, ћерком Слађаном и сином Марком. Марко jе завршио Учитељску школу и и радио jе као учитељ у Герзову. Волио бих с њим ступити у контакт да пробудимо наша сjећања!

Откако смо отишли из колониjе нисам се више ни са ким видjео изузев сестре Душанке и брата Боже.

Сазнавши за „Удружење потомака и поштовалаца комплекса усташких логора Јадовно“, обратио сам се истом 24.02.2011. године ради сазнања даљњих трагова мог родитеља (оца), односно мjеста страдања. Незванично сам сазнао да jе из Госпића одведен у Јадовно, гдjе jе и погубљен. Ово писмено излагање, можда да некакав путоказ у истрази до коначног сазнања.

Био сам упоран у трагању података, али се сводило на оно што већ знам. Мислио сам да ми могу помоћи моjе сестричне. Једна jе умрла пред оваj грађански рат, а друга живи у Францускоj, али су за вриjеме хапшења Срба из Горњег Чардака биле у Миjачици (станица на узаноj прузи према Дрвару). Можда се код читања овог текста на интернету неко препозна у поменутом догађању и jави?!

С поштовањем,

Бања Лука, 26.09.2011. године.

МИЛИВОЈ МАЈСТОРОВИЋ