Лука Вукадиновић: Шта ће виђет’ кад поново дође?!

А Ти спаваш отуђени брате, док твој принос неко други једе, зашто плаче гора и природа а ти само имаш очи боље! Трчи брате твојем дијелу неба, заплачи се у незнању своме, трчи брате, трчи у колевку па се врати у годину младу. Трчи брате и остала браћо, иди тамо ђе те сунце чека

Све се надам да ће доћи тај стари дан у новом јутру.

Па размишљам кад би дошао старац мудри како би га зора дочекала.

Како би га пробудило сунце јутарње, како би га вријеме послужило.

Ђе би прво кренуо, кога би се првог ужелио.

Би ли прије кренуо пут Истока или пут Запада?

Би ли кренуо одакле сунце се рађе или одакле ноћ почиње.

Или Исток или Запад?

Ако би кренуо ка истоку ишао би у сусрет рођењу.

Видио би прву боју и познао моћи саздатеља.

Видио би рођење ђетета и келију ђе старина спава.

Видио би прве зраке пута у ширини разиграну масу и тамнице мученика’ пуне.

Видио би ђе рађа се престо на сред њега гледао би жртву која држи сву тежину свијета.

Видио би очи на сред неба и звездану огромну ширину.

Видио би ђе плаче парче неба окружено земаљском страхотом.

Видио би моју браћу заборављену и мајчицу коју не познају.

Видио би неку нову браћу, истих лица само друге ћуди, гледао би брацки у крвника док му крвник већ ископа кућу.

Видио сам и ја али после њега, како камен јеца и урличе, гледао сам како камен плаче, гледао сам крваво камење.

О како је тешко гледати ка истоку, погледати очима у очи.

Како ли је тек очима, што гледају истини у очи?

Како ли је ђе залази сунце.

Шта ће дан у мрачној касапници, да ли би се радовао ноћи, како би се зора дочекала.

Кад би очима погледао тамо, нећу рећи ђе, нећу ради страха, шта би очи дочекало, шта би душу’ умирило?

Видио би тешку сумаглицу, на коњима крваве војнике, оковане у тамне хаљине, младе момке спремне за рађање.

Видио би оштре зубе њине и похотну крваву вјештицу, која црном судбином проклетом гута очи које младе блену.

Видио би опасну коњицу и џелата како јаше змаја, гледао би искидана лица, то је жеља њиног господара.

Видио би како хорде луде јашу тамо ђе је сунце рађа, гледао би границу времена и на земљи туђој абгару.

Видио би два судара страшна и у првом налету војника, видио би руке и гласове и одлазак душе њихове.

Видио би раскош градова и блуднице разних боја, видио би пороке очима и кајао очи због погледа.

Видио би чаробњаке разне и гледао сопствену судбину, гледао би очима ђетета и кренуо ђе и они иду.

Видио би пророке и змије, дивне звуке паклених порука.

Видио би себе како иште још те сласти којој нема краја, гледао би своју слику себе и видио како више иште.

Видио би срећне безумнике, што се плазе ради лудог мозга, гледао би тешко означене и са њима нову ђецу пада.

Видио би како гори море и како се окупала маса.

Видио би ватре безбожника, што су опет знање погазили.

А Ти спаваш отуђени брате, док твој принос неко други једе, зашто плаче гора и природа а ти само имаш очи боље!

Трчи брате твојем дијелу неба, заплачи се у незнању своме, трчи брате, трчи у колевку па се врати у годину младу.

Трчи брате и остала браћо, иди тамо ђе те сунце чека.

Шта би било да га нема, страха од непознатог а познатог, од већ урађеног.

Трчи душо, нек те тијело прати, трчи сама нека муче тијело, трчи душо немој да те стигну!

Аутор: Лука Вукадиновић

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Лука Вукадиновић: Били су само дјеца | Јадовно 1941.

Лука Вукадиновић: Блокада ума | Јадовно 1941.

Човјек и опет Човјек | Јадовно 1941.

Лука Вукадиновић: Србин и Косово | Јадовно 1941.