Лоша мера хрватства

„Мера хрватства није колико се воли хрватска домовина, већ колико се не воли Србија”, рекао је недавно бивши хрватски председник Иво Јосиповић, а чини се да та оцена сваким даном добија понеку потврду. Протеклог викенда су по злу чувени „Бед блу бојси” претукли у Загребу навијаче Партизана. Хрватски очевици кажу – из чиста мира.

Уличном нападу претходио је онај у дипломатском рингу. Ивица Дачић би рекао да је и то било из чиста мира, док је његов хрватски колега Давор Иво Штир оцену да је Алојзије Степинац био ратни злочинац доживео као клевету и увреду на рачун човека коме је Хрватска управо подигла споменик.

Дипломатски рат на линији Београд–Загреб поново се, као и прошлог лета, одвија на „другој борбеној линији” – између шефова дипломатија, с тим што је прошле године боје шаховнице „бранио” Миро Ковач. На српској страни то је поново Дачић, уз повремена ускакања Александра Вулина. Премијери две државе Александар Вучић и Андреј Пленковић чувају се „прејаке речи”. А како је то јуче открио Штир, међу њима постоји отворени канал комуникације.

И тада као и сада за Београд је неприхватљиво хрватско тумачење историјске улоге појединих личности. Лане је све почело са откривањем споменика осуђеном терористи Мири Барешићу, уследиле су српска нота па хрватска као одговор и тако унедоглед. У новом „валу” прозивки, за сада, имамо један „оштар протест” који је хрватска страна уложила преко амбасадорке Србије у тој земљи Мире Николић.

Да ли се и колико у Хрватској кокетира са усташтвом?

Сви, од актуелних политичара до обичног света и аналитичара, рећи ће вам да је то претеривање и злонамерно етикетирање без ваљаног основа. За многе Хрвате то је увреда, али је и чињеница да се у овој земљи у протеклој години десило много тога што можда даје за право и онима који овако доживљавају данашњу Хрватску. А све то без већег отпора грађана, тек уз спорадичне протесте појединаца и невладиних организација и млаку или никакву реакцију или чак и подршку највиших државних званичника.

Тако се још тражи „системско” решење за плочу са усташким поздравом „За дом спремни” постављену прошлог новембра близу логора Јасеновац, још одзвања извињење председнице Грабар Китаровић због „спорних српских чоколадица” које су се нашле у пакетићу за дубровачке малишане, а онда и укидање пресуде Бранимиру Главашу, осуђеном за злочине над српским цивилима у Осијеку, па споменик Баришићу, а сада и Степинцу. И поред свега тога, мало је оних који се, попут историчара Хрвоја Класића, питају „у каквој ми то држави живимо”.

Сазнали смо да је тај канал комуникације Београда и Загреба и после свега и упркос свему отворен и одвија се далеко од очију јавности. Можда то повећава изгледе да се нешто и учини на побољшању односа, јер претходни покушај српског премијера и хрватске председнице у јуну прошле године није оправдао епитет историјског.

Аутор: Јелена Церовина

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Нови докази о постојању нацизма у Хрватској

Штир: Одбили смо Дачићев захтев за билатерални сусрет

У Осијеку откривен споменик Алојзију Степинцу (ВИДЕО)

Дачић: Жалосно је то што се дешава у ХР, зашто ЕУ ћути

Споменик усташком терористи освануо „крвавих руку“ / ФОТО …