Логор смрти Госпић

У великоj староj краjишкоj масивноj грађевини у Госпићу коjа jе некада за време Воjне Краjине служила сасвим другим циљевима, смештена jе у прво време окупациjе усташка надзорна служба и усташки затвор, боље рећи логор. У тоj огромноj грађевини са безброjним одељењима и огромним засвођеним ходницима у приземљу и на спрату биле су усташке канцелариjе, усташка мучилишта и затвори за групе заточеника, као и самице за поjединце. Личке усташе познате jош из предратног усташког покрета приступиле су одмах уништењу, убиjању и мрцварењу свих Срба, Јевреjа и Цигана у околини Госпића, у самом Госпићу, па и по Лици уопште. И у уништавању дошли су на jедан само њима своjствен и оригиналан начин. На путу коjи води до Госпића према Велебиту и преко Велебита у Приморjе налазе се усеке у кршу и каменим брдима. Краj тих усека местимично се отвараjу у самом камену призори дивљих провалиjа дубоких до 100 и више метара у утроби земље.

Почетак тих провалиjа jе само на неколико метара «по странце» од пута. Усташе су понаjвише довлачиле масе српског народа у казамате логора Госпић, ту их поjединачно мучиле, пребиjале кундацима, секле ножевима и мучиле глађу и жеђу. Потом су их везивали уз ланац двоjицу по двоjицу за руке, тако да су сваком човеку, прво jедном жицом везали руке на леђима, па онда другом жицом привезали руке jеднога и другог на ланац и на дугачким ланцима нанизали тако велико мноштво парова и саставили огромне поворке заточеника све по двоjицу у ред, а средином двореда био jе ланац за коjи су повезали дворедну поворку. Такве поворке истеривали су под ударцима кундака и батине на пут према Велебиту и када би поворка стигла до провалиjе уз пут, заустављена jе цела поворка и уздуж постављена на ивици провалиjе. Заточеницима jе из милости дат «одмор». Усташе би се тада распоредиле дуж ивице провалиjе и уздуж целе поворке са оне стране са коjе ниjе провалиjа. Наjедном би поворци било наређено да заузме стоjећи став као да ће поворка кренути после «одмора». Но, место да поворка крене са ивице провалиjе горе на пут, усташе би онако распоређене уздуж поворке одjедном припремљеним маљевима и чекићима почеле да туку повезане заточенике по слепоочницама и глави. Многи jе тако заточеник просутог мозга и обливен крвљу падао смртно погођен, а поворка мртвих и живих заточеника заjедно са ланцем сурвавала се уз страшан звекет и ломљаву у понор. Многи од заточеника нису били погођени маљем или чекићем, jер усташе у исти час нису могле да стигну до сваког заточеника премлате чекићем или маљем, jер су првопогођени већ повукли са собом ланац и целу поворку повезаних па и оне коjе усташе нису погодиле. Из понора се чуо само jецаj и вапаj са последњим уздасима и клетвама оних коjи умиру и оних коjи су остављени, по удесу судбине да им птице грабљивице, лешинари и гаврани живима очи кљуjу и живо тело разносе. Тешка, готово неописива смрт завршила jе ову општу трагедиjу страшне поворке на Велебиту.

Народ jе ове провалиjе на Велебиту уз пут Госпић – Приморjе назвао Јадовно.

Ниjе постоjала само jедна поворка, него jе та прва поворка (и по усташама «успешно» завршени задатак масовног уништења људи, жртава), родила идеjу да се из свих логора и сабирних места масе српског народа допремаjу у Госпић ради скупног ликвидирања на Јадовну.

Бивши заточеник Синиша Михаjловић из Шида, учитељ у Ердевику, описуjе као заточеник логора Госпић страдање нашег народа у Госпићу:

«У Госпић сам стигао 22. jула 1941. године после подне. Дошао сам у групи од 22 резервна и активна jугословенска официра у повратку из немачког ропства, а из затвора усташке полициjе на Савском путу 18 у Загребу. Било нас jе, наиме, из Немачке стигло у Загреб неколико стотина резервних и активних официра, но ту смо одмах у Загребу на изласку из воза раздељени тако да смо сви ми Православне вере издвоjени на jедну страну, а сви остали на другу страну. Римокатолици и они из друге групе распуштени су кућама а ми Срби, официри, после неколико дана смо спроведени у смрт – у логор Госпић. Тога послеподнева логор jе био празан и добили смо ћелиjу у коjоj смо остали десетак дана. За то време од хране нисмо примили скоро ништа, а покраj тога мучиле су нас и страшне jулске врућине. Воде такође нисмо добиjали. Из ћелиjе смо чули како по другим ћелиjама усташе туку и муче неке друге похапшене људе, а са круга из дворишта допирали су страшни jауци и крици тамо дотераних људи и жена. Једнога дана дошао jе ред и на нашу ћелиjу. Свако jе посебно испитиван о личним подацима и о родбинским везама. Свако ко jе имао (или jе измислио да има) некога у сродству Римокатоличке вере, био jе поштеђен. Десеторица наших другова коjи нису умели да се снађу и нису у сродству имали некога осим Православних, били су изведени, повезани и у поворци у транспорту отерани и убиjени на Јадовну. Међу овом десеторицом отпраћен jе и убиjен на Јадовну др Никола Поповић, лекар из Моровића у Срему. После овог могли смо слободно да излазимо из ћелиjе, да се крећемо по ходнику и дворишту Госпићке казнионе, да долазимо тако свакодневно у контакт са групама нових и нових интернираца и заточеника, коjи су стизали свакодневно и редовним и специjалним возовима, у мањим и већим транспортима из целе НДХ. Са мном у друштву jе био све време и дању и ноћу Миленко Миjољевић, порезник у Шиду, родом из Вуковара, коjи jе исто тако као резервни официр у повратку из немачког ропства доспео са нашом групом у Госпић. Усташе су свакодневно по два пута и то jедном око 10 сати пре подне, а други пут око 4 сата после подне издваjали заточенике, везивали им руке на леђима жицом и двоjицу по двоjицу тако везане везивали у ланац, и све те поворке под jаком стражом одводили су на Јадовно где су чекићима и маљевима поубиjане и целе поворке сурване у поноре. У сваком транспорту било jе више оваквих поворки, а било jе у поворкама пре подне од три до пет стотина заточеника, а у поворкама после подне од две до осам стотина заточеника. У зависности од тога колико jе транспорта од пре подне до после подне приспело у логор. Ако jе коjи дан приспело толико заточеника да ниjе било места у логору по ћелиjама и у дворишту да се приме нови заточеници, онда jе формиран и трећи транспорт око 2 сата после поноћи. Ми коjи смо се у логору задржали нешто дуже ушли смо у таjне логорске управе и знали смо време у коjе се формираjу транспорти, па смо увек наjбудниjе пазили и jа и Миленко Миjољевић да се нађемо у то време у ходнику, где смо се скривали у jедноj великоj пукотини масивног зида иза jедних врата. Усташе су пролазиле ходником и истеривале из ходника све заточенике коjе би тамо нашли, па би их на дворишту сврставали у поворке за транспорт за Јадовно. Исто тако су свезивали и све оне коjи су се нашли на дворишту. Тако jе после одласка поворке логор остаjао празан. Пристизањем нових транспорта логор се од 10 сати пре подне до 4 сата после подне поново напунио. У 4 сата после подне било jе поново формирање поворке у ланцима коjи jе пролазио средином двореда, па поново испражњење логора одласком поворки на Јадовно и ново опет пуњење логора новим транспортима из вечерњих и ноћних возова. Чим би транспорт отишао, ми би се из нашег скровишта извукли и тако смо се скривали све до 21. августа 1941. године, када су у Госпић и Лику па све до близу Загреба дошле италиjанске редовне трупе.

Италиjани су окупирали тада целу обалу Јадранског мора, цело Приморjе и позадину Приморjа и пружили се до близине Загреба. Италиjанска воjска jе завела у тим краjевима своjу воjну управу и дивљаштва усташа и масовно уништење и покољи у логору Госпић тиме су завршени.

Како сам jа навео, jа сам био у Госпићу месец дана. За тих месец дана свакодневно су чињени покољи и масовна убиjања на Јадовну, у то време махом Срба. По мом суду дневно jе убиjано на описан начин наjмање 1100 заточеника, а можда и до 1500 или у просеку 1200 дневно, односно за 30 дана 36000 заточеника. За време док смо се кретали по ходницима и по логорском дворишту, били смо очевици jезивих примера страдања и мучења поjединаца из дотераних група. Сећам се добро да jе у jедноj групи заточеника допраћено неколико стражара у стражарским униформама Казненог завода у Зеници у Босни. Усташе су одмах запазиле ове униформе и стражаре, па их jедног по jедног одводили у ћелиjе одређене за мучење. Знам да се ретко коjи пребиjен и измрцварени враћао у двориште.

Сећам се да jе jеднога дана у транспорту дошао велики броj људи из села Боботе и Габоша у Срезу Вуковарском. Било их jе око 50 и Миленко Миjољевић као Вуковарац одмах jе с њима успоставио контакт, па покраj њега и jа. Миленко jе касниjе погинуо у логору Јасеновац, но да jе жив, он би свакако више знао о животу и страдању ове групе из Срема. Ја се данас сећам само поjединих имена, па се тако сећам да су ту међу осталима били Рада Гаjић, Обрад Красоjевић и Лука Милинковић, сва троjица из Боботе, те Вукашин Милосављевић из Габоша. Сви су они уморени мученичком смрћу и данас jе жив само Рада Гаjић из Боботе и Вукашин Милосављевић из Габоша. Њих двоjица и jа после италиjанске окупациjе Госпића премештени смо у Јасеновац и вратили смо се после ослобођења из Норвешке, где смо после свих логора у НДХ доспели као балканска радна снага да градимо нацистичка утврђења под тешком климом и страшним бичем нацистичких фанатика и зликоваца.

Ја не знам колико jе дуго постоjао логор у Госпићу до 22. jула 1941. године, до мога доласка, али сам чуо да су раниjе ликвидиране и убиjане на Јадовну масе Срба из целе НДХ и тако убиjане мученичком смрћу завршавале у каменим провалиjама. Чуо сам да jе тако убиjен и Димитриjе Рашић, школски надзорник из Сремске Митровице са jош 28 другова, све виђених и честитих Митровчана. Исто тако, на Јадовну мученички jе завршио и др Стеван Симеоновић Чокић из Сремских Карловаца и jедна група Карловчана, па др Паjа Шумановац из Винковаца са jедном групом Винковчана, те jедна велика група Вуковараца итд. Држим да jе пре мога доласка у Госпић на описани начин страдао већи броj жртава, него по моме доласку до првог надирања италиjанске окупационе воjске.»

Сведок Ђурковић Сима, инжењер хемиjе из Доње Трнаве у Сембериjи, између осталог у погледу Госпићског логора казао jе:

«Већ првог дана како сам доспео у Госпићку казниону био сам сведоком усташког терора у том логору. Усташе су из дворишта казнионе, у коме сам затекао око 800 људи, одводили сваког часа поjедине заточенике у затворене собе и ћелиjе и тамо их мучили и убиjали – или, како рече jедан усташа, «вежбали се у гађању». Једнога од ових одведених, коjега нису убили у затвору, вратили су натраг у двориште и ту га jе на излазу у двориште пред нашим очима убио усташа Мимица метком у потиљак.

Одмах код улаза са улице у казнионичко двориште био jе постављен jедан митраљез уперен према средини дворишта и усташе су се стално врзмале око тог митраљеза претећи нам да ће нас све побити ако се коjи макне. И са других страна постављени су митраљези уперени на нас у двориште и ми смо се сатима, а неки и данима налазили пред пушчаним и митраљеским цевима, гладни и жедни на наjвећем сунцу и под непрестаним претњама да ћемо сваког часа бити побиjени ако се било коjи од нас макне. Краjње напетих живаца очекивали смо сваког часа наjстрашниjи свршетак и потпуно смо измождени оваквим психичким мучењем, а изнемогли од жеђи и глади, постаjали постепено апатични према свему и равнодушност се постепено ширила целим кругом.

Другога дана моjа група смештена jе у ћелиjе и нико нас петнаест дана ниjе ни испитивао, нити куда упућивао и били смо сасвим заборављени. А за време свих тих 15 дана свакодневно су долазили нови и нови транспорти интернираца и исто тако су одлазили нови и нови транспорти у разне друге личке логоре, као Јадовно, Оштариjе итд. У ствари то нису били логори, него места за масовно убиjање Срба.

Иза 15 дана дошао jе и на моjу групу ред за транспорт на Велебит. Истерани смо у казнионичко двориште построjени све два и два, те jе између редова провучен jедан ланац и подигнут више колена. Руке су нам свезане натраг на леђима, па посебно опет уз ланац. Сваког поjединца тако су свезали посебно уз ланац и поворке су се пружале све по двоjица и двоjица у дужину, толико колико jе ланац био дугачак. Били смо спремни за полазак и било нам jе jасно да одлазимо у поворци у смрт. Наjедном jе дошло наређење да се не спроводимо на Велебит и били смо одвезани. То се десило по наређењу италиjанских окупационих трупа, коjе су у то време окупирале Госпић и Лику до предграђа Загреба. Усташке власти су нас (све тада затечене) отпремиле из италиjанске окупационе зоне у унутрашњост Хрватске и на место логора смрти у Госпићу са губилиштима у провалиjама на Велебиту створен jе други логор смрти у баруштинама и мочварама Јасеновца.

Затечено нас jе око 1.200 Срба и око 800 Јевреjа, па смо у два транспорта отпремљени железницом у Јасеновац. Потрпано нас jе по 80 и више заточеника у jедан десетотонски теретни вагон, тако да смо jедан на другоме натрпани стаjали. Услед жеђи, преморености и загушљивог ваздуха у затвореним вагонима, усред лета, помрло jе од Госпића до Јастребарског 12 наших другова. Био jе то 19. и 20. август 1941. године и пошто смо преданили на станици у Јастребарском, наставили смо пут под истим тешким околностима даље од Јастребарског и стигли смо у Јасеновац 21. августа 1941.

Пошто jе италиjанска окупациjа Госпића дошла изненада за усташе и пошто jе тако изненада и на брзу руку ликвидиран логор Госпић, (чак су престала масовна убиjања на Јадовну и Велебиту), требало jе створити нов логор смрти. У Јасеновцу се тек иза нашег доласка на брзу руку почео организовати логор смрти и места за масовно убиjање и истребљење Срба, углавном.»

Сведок Ђуро Медић, трговац из Славонског Брода, у своме исказу наводи да су из казнионе у Госпићу, где jе он као заточеник дошао 3. августа 1941. године – одвођене по две и по три групе заточеника дневно на Јадовно и тамо убиjане чекићима и маљевима и целе поворке повезане уз ланац сурване у дубоке провалиjе и тако ликвидиране. Медић у свом исказу вели:

«Исти дан увече дошао jе нама у двориште усташки натпоручник Пудић родом из Дервенте, а коjи jе пре тога био дуже времена у Славонском Броду као трговачки помоћник, па нас jе отуда познавао. Позвао jе jедног стражара и наредио му jе да нам додели jедну ћелиjу за спавање, а пре него што смо кренули у ћелиjу упозорио нас jе да сваки дан из казнионе иду по два до три транспорта Срба на Велебит и да у транспорт на Велебит никако не идемо, jер да нас тамо чека наjстрашниjе. Рекао нам jе да ће о нама (Брђанима) он водити рачуна, а ако би случаjно неко за нас запео, да кажемо, да jе натпоручник Пудић наредио да ту останемо до његове (Пудићеве) даљне одредбе.

Моj друг Релић Милан, бачвар из Славонског Брода, коjи jе ту са мном као заточеник био у Госпићу, препознао jе међу усташама jедног свог бившег бачварског помоћника и дошао с њим у разговор. Таj бачварски помоћник упозорио jе у разговору свог бившег маjстора Релића да усташе све Србе коjе одводе у поворкама на Велебит, тамо убиjаjу маљевима и чекићима и да мртве па и живе у поворци сурваваjу у поноре, рекао jе да jе наша срећа да смо у казниони наишли на њега и Пудића и да ће они све подузети да избегнемо транспорт на Велебит.

Познато ми jе да jе већина Срба коjа jе транспортима долазила у казниону у Госпићу, долазила из других сабирних логора, усташких и полициjских затвора, и ми смо их видели многе и многе са поломљеним ногама и рукама, разбиjених глава и избоденог лица и тела, видели смо их крваве, модре и испребиjане jадне и жалосне како из jеднога пакла пристижу у jош већи и страшниjи пакао, одакле ће сабрани у масама бити поубиjани и послати у смрт.

Сваки дан су ишла из казнионе на Велебит два до три транспорта, а у сваком транспорту било jе по неколико стотина људи.

Дневно jе одлазило по 1.000 и више људи и никада се ниjедан одатле више жив ниjе вратио, нити се ко икоме jавио. Ми смо у Госпићу у казниони, захваљуjући нашим «знанцима», остали свега 17 дана и за све то време, за свих тих 17 дана стизало jе у казниону у више транспорта дневно, а из разних краjева НДХ, око 1.000 заточеника. Исто толико их jе сваки дан сврставано у поворке повезане жицом уз ланац и отерано у смрт на Јадовно. Логор Госпић jе био само сабиралиште и пролазна станица, где су се сви допраћени Срби задржавали само по неколико часова и одлазили у масама даље у смрт. Ако jе коjи успео да остане дуже времена као ми, то jе био само случаj и редак изузетак.»

По мом мишљењу отпремљено jе из Госпића у смрт до 40000 заточеника.

Сведок Симић Стева, земљорадник из Цепелиша у Срезу Петриња изjавио jе:

«Ја сам са групом моjих мештана и других грађана из Петриње и околице ухапшен 25. априла 1941. године и после многих мучења и злостављања по затворима у Петрињи и Загребу упућен у логор Госпић 27. jула 1941. године. Сутрадан, 28. jула те године стигли смо допраћени возом у Госпић и смештени у казниону, где смо затекли стотине и стотине заточеника Срба из свих краjева НДХ. Преноћили смо и сутрадан настало jе везивање жицом руку на леђима свих тамо заточених интернираца. Предосећао сам наjстрашниjу несрећу па сам се у дворишту сакрио иза гомиле неких дасака и изашао тек онда када jе транспорт повезан у поворку уз дуги ланац, отишао. Са мном су се тако спашавала и сакривала jош четири моjа друга и кад год би било време за везивање интернираца уз ланац за одашиљање поворки на Велебит, нас петорица – Калинић Милан, Николић Јова, Релић Живко, Саблић Јова и jа, коjи смо заjедно дошли из Петриње – бежали смо иза дасака, а касниjе из скровишта излазили.

Видели смо тако за време од месец дана, колико смо се у логору у Госпићу нагледали стотине поворки и транспорта нашег народа коjи су везивани и одведени у смрт. Многе и многе сам лично познавао, а велике масе нисам познавао и не би знао да поброjим хиљаде и хиљаде њихових имена. Сећам се да jе тако одведена jедна група свештеника и владика међу коjима Преосвећени Епископ Сава Трлаjић из Плашког, родом из Срема, па професор Марко Саблић из Карловца итд. Усташе су свакодневно тукле кундацима, штаповима и воловским жилама заточенике на дворишту и одводили их у ћелиjе, па сам тако био случаjно очевидац када су усташе убиле два брата презименом Почуче из Госпића. Видео сам како су усташе изнеле из jедне ћелиjе два заклана леша, а из пушака и револвера убиjале су када год би се то коjем свидело, а нарочито онда ако би се коjи несрећник напио воде на чесми. Врућине су биле страховите, а жеђ толика, да су избезумљени заточеници, иако су знали да ће за то главом платити, ипак покушали да се на дворишноj чесми напиjу воде. Било jе случаjева и умне поремећености, па се сећам да jе jедне недеље jедан сељак из околине Јаjца наjедном почео викати и дозивати његову децу, а после исто тако провоцирао jе разним поклицима усташе. Настала jе међу усташама забуна и оружjа су са свих страна уперена у нас, jер су усташе претпостављале побуну. Сељака су одвели и касниjе смо видели његов леш када су га усташе пронеле. Ми смо пред цевима митраљеза и пушака сатима очекивали сваког тренутка да ћемо бити побиjени. Но, међутим, ниjе то уследило него смо сви повезани у дворедове са чврсто везаним рукама жицом на леђима и уз ланац, па отерани на Јадовно. Ја сам и тада успео да се сакриjем иза дасака.»

Сличне исказе дали су и сведоци Хаџи-Чолаковић Драго, секретар трговачког удружења у Биjељини, те Билановић Реља казанџиjа из Чепулића у Срезу Бугоjно, и Миливоj Николић електроинсталатер из Високог. По свим тим исказима jасно jе утврђено да су десетине хиљада жртава прошле кроз логор смрти, кроз казниону у Госпићу и у масама побиjене маљевима и чекићима на ивицама велебитских провалиjа и сурване у поноре. У сабирни логор жртве су допремане возовима из разних осталих сабирних логора из целе НДХ и из свих усташких и полициjских затвора.

Доласком италиjанских окупационих трупа у Госпић и Лику логор смрти Госпић jе престао и на место њега основан jе по окупатору и усташама други логор смрти у Јасеновцу. Они заточеници коjи су се затекли у Госпићу у часу доласка италиjанске воjске, пребачени су у два транспорта железницом у Јасеновац, и то су били први логораши заточеници новообразованог логора смрти у Јасеновцу. Логор смрти Јасеновац наставио jе да обавља ону функциjу истребљења нижих народа коjу jе започео логор Госпић, а наjстрашниjе мучилиште у Европи и наjвећа гробница наших народа – Јасеновац има своj почетак у понорима велебитских провалиjа изнад Госпића.

Ову чињеницу доказуjу сведоци Синиша Михаjловић, учитељ у Ердевику, инжењер хемиjе Ђурковић Сима из Доње Трнаве, Медић Ђура, трговац из Славонског Брода, Симић Стева, земљорадник из Цепелиша, Хаџи-Чолаковић Драга, секретар трговачког удружења у Биjељини, Билановић Реља, казанџиjа из Чепулића и Миливоj Николић, електроинсталатер из Високог, коjи су сви чудом се спасли из логора Госпић на таj начин што су се скривали испред формирања транспорта на Јадовно и што их jе италиjанска окупациjа Госпића затекла живе, па су у она два транспорта (међу осталим) последњи дан приспели заточеницима преко Јастребарског, пребачени у Јасеновац и били тако у првоj групи заточеника коjа jе стигла у Јасеновац, те постали тако заточеници – «оснивачи» логора Јасеновац.

————————————————————————————————————-

< Формирање логора                  Садржај              Јасеновац логор број I >

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 19. јануара 2012. године.