Логор Јасеновац број IV – Кожара

Усамом месту Јасеновцу, у Димитриjевоj улици усташе су заузеле велики двоспратни општински магацин, коjи jе држао у закуп тамошњи трговац, Луjо Валтер, па су на земљишту око магацина и суседних српских кућа и вртова формирали фабрику кожа. Идеjу за градњу кожаре дали су Јевреjи заточеници, коjи су настоjали на све могуће начине да се пласираjу као неопходно потребни стручњаци и да тако сачуваjу своjе голе животе.

Та jе фабрика израђивала у почетку само горње делове кожа за обућу. Израђивана су тзв. лица и то у свим квалитетима и дезенима. Произвођена jе масна кравина и друга лица за тешке воjничке ципеле, а произвођена су и наjфиниjа лица за мушке и женске ципеле у свим боjама и наjбољим квалитетима. Касниjе се почео производити: ђон, постава, кожа за погонско ремење, кожа за сву седларску робу и коначно, кожа за рукавице и осталу галантериjу.

Развиjањем посла у самоj кожари настаjала jе потреба за новим радницима и стручним особљем квалификованим за кужну и хемиjску струку.

Паралелно са развоjем и производњом коже, устроjавали су се и развиjали сви занати за прераду произведене коже.

А са развоjем и доградњом индустриjских и стамбених зграда – развиjали су се занати грађевинске струке, па jе настала тако столариjа, строjобраварска радионица итд.

Покраj велике радионице за израду обуће, тj. ципела, папуча, чизама и цокула, убрзо jе створена и радионица за израду крзнарске робе, затим радионица за израду воjнихчких седала и друге ременарске робе, па радионица за израду рукавица од наjпримитивниjих кожа обичне израде, па до наjфиниjих и наjлуксузниjих женских рукавица.

У посебним одељењима устроjене су радионице за сољење, сушење и штављење сирове коже. Изграђени су бетонски базнеи за мочење, прераду и фарбање полупрерађених кожа од различитих животиња. У посебним одељењима коже су се фарбале, хемиjски чистиле и усавршавале глачањем и посебним прерађивањем. У хемиjском лабораториjу припремали су се сви хемиjски препарати и обављала стручна испитивања произведене робе, као и стручно припремање помоћних средстава за производњу овакве коже.

Све ове радионице за прераду коже, као и радионице свих заната за прераду израђене коже, радионице стручних радника за доградњу и одржавање просториjа, просториjе за становање усташке посаде и заточеника, просториjе за одржавање чистоће, као и просториjе управитељства, електричне централе итд. – све се то jедним именом називало Јасеновац логор броj IV, или по заточеничком називу «Кожара».

Онако како се развиjао посао у кожари, тако су се дограђивала и проширивала фабричка одељења кожаре као и све нове и нове фабричке зграде.

У време када jе логорско управитељство донело решење и када се почело са оснивањем кожаре, била jе само зграда житног магацина Луjа Валтера. Из главног логора премештено jе у ту зграду неколико стручњака, руководилаца и радника из кожарске струке, махом Јевреjа. Пошто jе у кожари био блажи режим, боља храна и већа могућност да се сачува живот, то су заточеници сматрали запослене у кожари, као jедну врсту спасавања и сваки jе настоjао да се преко кога свога рођака или приjатеља спасе премештаjем из логора III,или из логора III-Ц у кожару. Отуда се и да разумети напор заточеника у кожари за оснивањем све нових и нових одељења и радионица. Стварала се могућност заточенику или групици заточеника да се из логора III и логора III-Ц премештаjем у кожару спасу.

Заточеници из водства кожаре приказивали су усташама нужност и потребу да се сви стручни радници из логора III и логора III-Ц преместе у кожару, а своjим приjатељима и рођацима у тим логорима кришом су доставили, да се код првог питања о професиjи приjаве као стручни радници код израде или прераде коже у било ком облику. На таj начин врата су се мало отворила и многи нестручни заточеници доспели су у кожару.

Сведок, Славко Васић из Адашеваца код Шида, био jе изучени крзнар и у своме исказу сведочи, да jе из логора III-Ц, из оног одељења, коjе jе било одређено да буде побиjено у наjстрашниjим мукама помоћу гладовања, да jе из тог одељења изашао жив захваљуjући своме крзнарском позиву. У то време усташе су на све стране у логору тражиле и распитивале се у стручним особама за израду, прераду коже и израду кожне робе у свим кожарским занатима. Тако су доспели у групу одређену за смрт и њега су као крзнара преместили у кожару.

Зграда бившег магацина дуга jе преко 120 метара, а широка око 20 метара. Грађена jе од наjтврђег материjала и употребљена jе за логорску управу, за хемиjску лабораториjу, за цртаоне и радне просториjе инжењера и за разна одељења поjединих заната, коjи су ту прерађивали произведену кожу у разне кожне занатске производе. На тавану под кровом била jе спаваоница за заточенике и столариjа.

Према западу на удаљености од око 15 метара подигнута jе нова зграда, коjа jе служила као фабрика за прераду кожа. Та зграда неколико пута jе дограђивана и проширивана према потреби и развоjу ове логорске индустриjе и не даjе изглед солидне, од темеља грађене фабричке зграде.

У првом одељењу до улице биле су машине, у другом и наjвећем одељењу (полазећи од улице) били су базени за мочење, штављење и фарбање кожа. Под настрешницом коjа се накнадно подигла уз кров зграде према западу израђени су такође исти бетонски базени, коjима jе повишен капацитет производње и створена могућност за прераду jош неких дотле непроизвођених врста коже. У овом одељењу био jе тзв. «ошер», где су се испирале и мочиле коже, а друго одељење било jе одређено за обављање биљне штаве и било jе снабдевено са свим потребним строjевима и цистернама за прераду коже. Кожа се даље фарбала и прерађивала у првоj великоj згради (бившем магацину). До ових великих просториjам била jе тзв. сушара, у коjоj jе радио стари искусни кожарски пословођа из творнице Браће Мартон у Винковцима, именом Игњат Милер.

Син Игњата Милера, Ервин Милер, у своме сведочком исказу навео jе да jе као прецизни механичар доспео из логора Јасеновац V – Стара Градишка, у логор Јасеновац броj III и да jе био запослен на логорскоj економиjи у Градини. Добио jе поруку да се приjави као кожарски радник и отац jе тако успео да довуче сина к себи, да га спасе са Градине из сигурне смрти, и да га тамо у кожари усташком заповедништву прикаже као стручњака за израду кожа. Сам jе, међутим, радио за двоjицу, док се млади Ервин ниjе упутио у посао.

До ове сушаре у посебном одељењу, а под истим кровом била jе смештена туткаларница и помоћни погон. А до ове просториjе у посебноj надоградњи била jе велика парна машина, коjа се ложила лигнитом и угљем. Она jе давала електричну енергиjу за осветљење и погон свих строjева у творници. У тоj малоj електричноj централи радили су заточеници, Стеван Булат из Адашеваца у Срему и Јакоб Израел из Сараjева.

Унутрашњу заточеничку управу у логору сачињавали су: логорски Силвио Алкалаj из Загреба, помоћник логорника, Симон Бител из Осека, и на томе положаjу су поменути били од почетка (од оснивања кожаре) до коначног њеног уништења, до краjа априла 1945. године.

Лабораториjу jе водио хемиjски инжењер, професор Аврам Демаjо, родом из Високог у Босни. Заточеника jе било у свом логору од 120 до 150, већ према томе како су када послови захтевали.

Усташку управу у овом логору сачињавали су: заповедник, усташки поручник Божо Ђерек, родом из околине Имотског у Херцеговини, помоћници су му били усташки заставници Јерко Грубишић родом из Имотског у Херцеговини, Мате Живановић родом из Имотског у Херцеговини и Андриjа Швагуша исто тако родом из Имотског у Херцеговини. Усташка посада се састоjала осим ових официра jош од 25 усташа и подофицира.Те су усташе давале стражу на стражарскимместима распоређеним око целог круга кожаре. А цео простор на коме су биле саграђене описане зграде Николе Епановића, био jе ограђен са више редова бодљикаве жице. Кроз ограду бодљикаве жице у логор кожару улазило се на три улаза. Главни улаз био jе капиjа на средини логора од Димитриjеве улице. И та jе капиjа била испреплетена бодљикавим жицама и служила jе и за колски улаз. Друга два мања улаза била су: jедан на углу логора од улице и други из уличице у кућу Николе Шпановића. Та jе кућа служила, као усташка настанба и билаjе саставни део логора кожаре, те тако била у кругу ограђеном жицама. И врата су била испреплетена бодљикавим жицама у више редова,  а сва троjа врата била су саставни део жичане ограде.

Том жичаном оградом била jе ограђена и башта коjа припада земљишту магацина и кући Николе Шпановића, а натраг у углу баште био jе изграђен бункер, коjи jе штитио логор од евентуалног напада из ливада и шуме и уjедно чувао излазак заточеника из логора преко баште. У врту и дворишту логорском постоjала су jош два бункера као унутрашња утврђења самога логора.

Усташе су фабрику кожа, као и цео логор броj IV уништили заjедно са машинама, сировинама и залихама израђене и прерађене коже, онда, када су уништиле и главни логор. Но, овде, са том разликом, што су и сами заточеници осетили да ће бити убиjени, па су се организовали за отпор и пробоj из логора. Логор jе са фабриком кожа нестао, не као последица минирања и усташког разарања, него као последње разбоjиште у борби голоруких заточеника против до зуба наоружаних усташа.

У поређењу са приликама и животом заточеника у логорима I, II, III и V Јасеновац – заточеници у логору броj IV (кожари) живели су и радили под сасвим «сношљивиjим» и бољим приликама. Из пакла логора броj III требало се извући на било коjи начин и када се у слободу ниjе могло, онда jе jедна група довитљивих заточеника-Јевреjа успела да код усташа створи расположење и докаже им корисност и нужност jедне творнице кожа. Успели су да та творница не остане у кругу логора III него да се издвоjи и формира у самом селу Јасеновцу и да измакне тако из канџи смрти – из логора броj III. Група заточеника коjа jе тако формирала и оснивала кожару, успела jе да у усташко заповедништво кожаре добиjе официре усташе, безмало неписмене, на челу са поручником Ђереком и да их препредени и довитљиви логорник, Силвио Алкалаj, врти онако како jе то било у његовом интересу и у интересу самих заточеника. А Ђерек са своjим помоћницима био jе и остао заповедник логора броj IV од почетка, од оснивања до ликвидациjе логора. И логорник Алкалаj био jе од почетка до краjа, а режим у логору био jе увек исти.

Заточеници су успевали да добиjу пристоjниjу храну, да добиjу понекад и нешто масти, jер jе Ђерек или заправо Алкалаj преко Ђерека за израђену робу за логор броj III, примао из логора броj III као противвредност лоj, маст, млеко, jаjа итд., дакле храну за усташку кухињу, а из те усташке кухиње понекад jе нешто кануло и у заточеничку кухињу.

Хигиjенске прилике биле су (исто тако) «сношљиве» у поређењу са осталим логорима у Јасеновцу. Заточеници су имали своjу бриjачницу, а радећи у базенима код натапања кожа водом и биљном штавом имали су за индустриjске сврхе довољно воде, коjу су крадом употребљавали за прање свог рубља и за прање себе самих.

Под кровом зграде бившег магацина, где jе била заточеничка настанба, била jе у jедном краjу поткровља смештена и радионица логорске столариjе. Тако су заточеници долазили до отпадака дрва и грађевинског материjала из столариjе, а усташко водство и логорник толерисали су загревање поткровља у посебним малим пећима, коjе су заточеници сами себи направили.

Рад jе био тежак, напоран и траjао jе дневно по 12 сати и више; но у исто време заточеници су на послу саботирали и одмарали се и сви скупа заjедно са логорником чинили су jедну групу саботера, коjа jе овде таворила, радила и живела очекуjући велике догађаjе у свету, коjи ће и њима донети слободу. Радило се тек толико, да би се логор одржао и очувала реалност њиховог живота до сретниjих дана.

Заточеници су се у овом логору били међусобно саживели и постали кроз дуги низ заjеднички проведених патњи управо jедна велика породица. Обавештавали су jедан другог и скупину заточеника о свим важниjим догађаjима и намерама усташа у логору, а логорско водство паралисало jе сваку злу и рђаву намеру било ког усташе, односно усташког заповедника. Све то, разуме се, опрезно и у границама.

Са главним логором заточеници су из кожаре одржавали везу преко кочиjаша, заточеника, коjи су колима довозили сирову кожу или колима одвозили у логор III израђену робу. Временом се успоставила веза и са покоjим суседима логора, те су се крадом у логор уносиле и новине, и заточеници су бивали путем усташких новина обавештавани о раду, догађаjима и животу у слободном свету.

И сваки догађаj, догађаj од замашне важности коjи се збио у главном логору, имао jе своj одраз или последице у кожари.

Када jе у jесен 1944. године у главном логору откривена заточеничка завера и када jе у главном логору после проведене истраге, 26 заточеника у групи Бране Конића, повешани пред наступом и очима свих осталих заточеника, онда jе у тоj групи од 26, обешено и два друга из кожаре као веза завереника из главног логора, и то заточеници, Шандор Вираљи и Валентин Полак, оба из Бjеловара.

Касниjе као последица ове откривене заточеничке завере покупљено jе у кожари у месецу септембру 1944. године 19 идеалних другова, коjи су отерани у логор III у тзв. «Звонару». Сви до jедног су побиjени. Међу овима jе био Антон Зримшек, кожар из Винковаца.

О догађаjима у свету, а нарочито о догађаjима на jугословенском фронту заточеници у кожари били су редовно обавештавани преко постављене везе са главним логором, а преко главног логора са ослобођеном териториjом – када jе Београд ослобођен, знали су када и како се фронт креће од Београда према западу  и очекивали су ускоро своjу слободу. Безгранична вера у своjе ослобађање, коjа их jе све до тада као чудо држала, сада jе из дана у дан расла, а самопоуздање и храброст поjавила се у до тада невиђеном обиму. Заточеници су бивали из дана у дан све jачи и издржљивиjи, док jе код усташа бивало обрнуто: морал и самопоуздање jе падало, а пометеност и нервоза су расли.

У томе времену заточеници су почели да се договараjу и да размишљаjу о томе како да сачуваjу своjе животе и дочекаjу слободу, jер су предосећали и сумњали у то да ће их усташе као живе сведоке jасеновачких злочина све до последњег убити при повлачењу, или их вући за собом пред фронтом па мрцварити и на послетку их побити. Преживели заточеници из кожаре, Славко Васић, из Адашеваца код Шида и Ервин Милер из Винковаца овако описуjу организовање заточеничке побуне и пробоjа из кожаре:

«Ми смо напротив, желели да сачувамо своjе животе и себе ради, а и опште ствари ради, те смо потаjно почели да се организуjемо. Имали смо везу преко кочиjаша са главним логором, и по примљеним директивама, а и из властите инициjативе организовали смо се и припремили тако да своjу усташку посаду побиjемо и да се пребацимо преко жица у поља и околне шуме, и да се покушамо пробити до ослобођене териториjе, односно до фронта, коjи се нагло приближавао. Ова наша одлука jе сазрела онда, када смо чули да jе швапско-усташки фронт у Срему пробиjен, и да нам се слобода сваког часа све више приближава.

Поделили смо се у пет десетина. Једна десетина требало jе да ликвидира прво стражарско место на капиjи од улице у кожару, друга десетина друго стражарско место за кожаром, трећа десетина треће стражарско место у башти, четврта десетина четврто стражарско место у тзв. Миjиноj авлиjи. Пета десетина jе имала задатак да на три места просече жице и да кроз отворе спроведе све остале заточенике и да руководи њиховим спасењем.Шеста група, у коjоj сам био jа (Славко Васић), Станко Гаћеша, Стево Богдановић и Захид Бокуревић, требала jе да уништи усташко заповедништво и обезглави усташки отпор. Ја сам имао за задатак са Станком Гаћешом, да обавестимо о организациjи логорника Алкалаjа, те смо то и учинили. После извесног нећкања Алкалаj jе примио све наше услове и одобрио наш рад. А послужили смо се ножевима и секирама. У лабораториjу jе инжењер Демаjо припремио отров циjанкалиjа, и сваки заточеник улазио jе повремено jедан по jедан у лабораториjу, и морао jе да донесе било какву флашицу, коjу jе сам набавио и Демаjо му jе дао отрова у ту флашицу. Договорили смо се да ћемо употребити отров само онда, ако видимо да ће нас усташе живе ухватити. Отров смо испробали прво на jедном псу коjег смо навели да га само лизне, и пас jе од отрова страдао. Уверили смо се тако да отров позитивно делуjе.

Дана 21. априла 1945. године целе ноћи проматрали смо импровизирану борбу у великом логору. То су усташе уништавале, минирале и палиле поjедине делове логора. У масама су убиjали тамо наше другове и другарице, па смо ми у ноћи чули страховите детонациjе, а са крова кожаре из наше настанбе целу ноћ проматрали последње часове наjвеће гробнице и наjстрашниjег злочина на Балкану. Нервоза се попела до врхунца, и ми смо видели, да ако се не пробиjемо из логора, да ћемо бити као и у главном логору сви поклани, а зграде ће бити миниране. Договорили смо се да препад започнемо сутрадан, 22. априла 1945. године у 8 сати увече. Но, пренапети живци и ток догађаjа, изменио jе без ичиjе кривице сам распоред, тако да jе пре времена ударила трећа десетина, на треће стражарско место, и дезорганизовала тиме нашу групу коjа jе прва требала да удари на управитељство, и прву десетину, коjа jе требала да удари на прво стражарско место. Радило се даље спонтано, без плана, jер jе побуна искрсла, а усташе уместо да буду изненађени у управитељству, у своjоj настанби и на другим стражарским местима, прибрале се, пограбиле оружjе и неравноправна борба jе почела. Ми голоруки са наjстрашниjим отровом циjанкалиjа као самоубице – и усташе наоружане наjмодерниjим оружjима: митраљезима и другим ручним, ватреним оружjем.

Према договору прво смо ми из шесте групе, дакле, Славко Васић, Станко Гаћеша, Стево Богдановић и Захид Бокуревић требали упасти у усташко заповедништво у великоj згради бившег магацина. Напад jе требао да буде тачно у 8 сати увече и одмах затим, за минут-два, требало jе да се нападне усташка настанба и свака десетина своjе одређено стражарско место. Док смо ми у заповедништву, други у настанби, остале десетине са стражарским местима водиле борбу, сви остали заточеници морали су да се пробиjаjу и пресецаjу жице према пољанама и ливадама, и да се бекством спасаваjу. Међутим, цео план jе поремећен раниjим препадом треће десетине.

Но ипак, наша одлучност и пожртвовање допринели су толико, да jе изведено заиста право чудо. Пресечене су и пробиjене жице иза кожаре и наjвећи броj наших другова, дакле, неколико десетина, нашло се са оне стране жице у слободи. Но, многи су страдали и попадали на отвореном простору преко брисаног простора на дворишту, jер у алармиране усташе из бункера косиле по нашим редовима, када смо из настанби поjурили према врту и отвору у жицама.

Они наши другови коjи су успели да се дочепаjу слободе и да се пробиjу кроз жице, наишли су са оне стране жица на нове и нове запреке, и на нове и нове тешкоће. Заповедништво из логора обавестило jе телефоном све усташке бункере и посаде у самом Јасеновцу. А да невоља буде jош већа и несрећа потпуна – баш у то време од главног логора после завршеног минирања свих зграда и после тога како су сви заточеници и управа логора III побиjени и поклани – велике групе наоружаних усташа кренуле су да докусуре и кожару. Кренули су да и нас повежу у жице и да нас на наjсрамниjи начин као стоку покољу, а логорске зграде да попале, минираjу и униште. Но, ми смо се у међувремену већ били пробили, наше десетине запалиле су логор и овим усташама остало jе само то да нас jуре разбежане по околним шумама и мочварама. Усташке страже и бункери начичкани су густо у селу Јасеновцу, те по ближоj и даљоj околини Јасеновца, на прелазима и ћуприjама преко Струга и Лоње. Све jе то алармирано, наши другови из заседа су дочекивани и убиjани.

Тежак положаj заточеника у бекству поjачало jе jош и то, што су усташе мобилисале и све цивиле (своjе jедномишљенике из Јасеновца и околних села), па jе у самом Јасеновцу наоружано 60 Јасеновчана и подељено 60 пушака са спремом. Усташе из посаде логора III, из логорског сата, из усташког брзог склопа и све околине усташке jединице, коjе су давале стражу и поjачавале усташку jасеновачку посаду са наоружаним мештанима – усташама уприличили су праву хаjку као у лову на зечеве. Претресен jе сваки кутић ближе и даље jасеновачке околине и многи овако побегли наши другови били су као зечеви у пољу откривени и побиjени.

Одговорност за ову погибиjу спашених заточеника из jасеновачког логора сносе не само усташки кољачи из jасеновачког логора, него и усташе цивили из Јасеновца и околних села.

У први час из кожаре се спасило од 137 заточеника, колико их jе у време пробоjа било, наjмање две трећине или округло 85. Захваљуjући овим накнадним хаjкама и потерама за заточеницима остало их jе живих, колико преживели заточеници Славко Васић, Ервин Милер и Душан Зец знаjу – свега њих 9. Сваки преживели заточеник из пробоjа из «Кожаре» доживео jе наjдраматичниjе часове свога живота и требало jе много среће, одважности, присебности и пожртвовања – па да ипак само случаj одлучи и допринесе избављењу сваког поjединачно. Јер, усташе су, без милости, без изнимака, убиjали сваког на кога би наишли.

Преживели заточеник Душан Зец, сада железничар у Винковцима, исказао jе као сведок, да се био замуљио у jедноj бари и сакрио у муљу и води испред усташке потере, да jе са њим било и двоjица дечака заточеника, коjи су били у кожари запослени као шегрти и да jе те шегрте приметио усташки поручник Божа Ђерек, коjи их jе иначе раниjе у кожари гледао и узимао у заштиту. Тоj околности (ваљда) се има приписати лакомислености шегрта да се боље не сакриjу пред Ђереком и да дочекаjу да их Ђерек са усташама опази.

Сведок Зец jе чуо вапаj, врисак и запомагање невине дечице како моле Ђерека да их од осталих усташа узме у заштиту, но Ђерек их jе потукао револвером, своjом руком. И десетине других затвореника, коjи су се после страшног ропства у jасеновачком логору – нашли тек коjи сат на слободи – страдало jе као мученици и несретници тек што су слободу окусили али jе нису уживали.

И заточеник, Славко Васић посведочио jе необично драматичне и страшне сате свога бега из логора. Он се данима налазио као jедан jедини становник не само jасеновачких логора, него и потпуно евакуисаног и минираног села Јасеновца. Налази се 7 дана између два фронта и коначно изнемогао, преморен од страшних доживљаjа и утисака, физички исцрпљен од глади и зиме – дочекао jе у полусвесном стању, потпуно исцрпљен, ослободиоце – XXI Српску ударну дивизиjу.

Сведок Ервин Милер такође jе после пробоjа из «Кожаре» преживљавао часове дуге као године, пролазио десетине метара дугачке као десетине километара, измицао испред свих могућих потера и воjске у фронту. Промицао jе покраj села, преко путева, ливада и поља гоњен као дивља звер, док се коначно изнемогао и посустао, потпуно исцрпљен, ниjе сручио на земљу и пао у несвест.

Организатори пробоjа из кожаре била су она четири заточеника, коjи су себи у пробоjу доделили наjтежи задатак, да разоружаjу и побиjу усташко заповедништво логора. То су били Славко Васић из Адашеваца, Станко Гаћеша из Земуна, Стево Богдановић из Сараjева и Захид Бокуревић Босанац. Срећа jе послужила (и данас jе жив) само Славка Васића.

Покраjинска Комисиjа за испитивање злочина окупатора и њихових помагача у Воjводини извршила jе дана 25. октобра 1946. године и следећих дана увиђаj на лицу места у Јасеновцу и на лицу места били су преслушавани сведоци, бивши заточеници логора Јасеновац. Од заточеника коjи су били у логору IV «Кожара» саслушани су сведоци: Душан Зец, Славко Васић и Ервин Милер, од коjих су сва троjица дочекали у кожари краj логора Јасеновца и краj усташке страховладе и учествовали активно у пробиjању из кожаре, а заточеник Славко Васић био jе jедан од организатора пробоjа. На лицу места сведоци су пред члановима Анкетне Комисиjе, пред представницима народне власти и скупљеним народом описали целу кожару и реконструисали начин и ток борбе за пробоj из кожаре.

Утврђено jе да су се многи заточеници, нарочито стариjи, слабиjи и неодлучниjи већ у току почетка неравне борбе отровали своjом руком, употребом циjанкалиjа, па jе тако завршио и логораш Алкалаj и  инжењер Демаjо.

Логор броj IV у поређењу са осталим логорима био jеод заточеника припремљена оаза спасавања и зато броj жртава тога логора ниjе велик.

Тако се завршава историjа бедног живота заточеника у «Кожари» и жалостан свршетак усташког логора Јасеновац IV.

Усташко заповедништво и преживеле усташе повукли су се испред фронта и негде се криjу.

—————————————————————————————————————————-

< Ликвидација логора Јасеновац број III      Садржај     Логор Јасеновац број V – Стара Градишка >