Ljušić, Smilja i…

Ispostavilo se da Radoš Ljušić nije uništio ni jednu jedinu knjigu. Nije uradio ništa od onoga to su mu pripisivali. Hoće li konačno neko od onih koji su ga provlačili kroz medijsku kanalizaciju da izađe u javnost i kaže: Ljušiću, izvini?

Ratko Dmitrović

NEDAVNO je Radoš Ljušić smenjen s mesta direktora „Službenog glasnika“, a na njegovo mesto postavljena je Jelena Trivan. Videćemo kojim će se stazama kretati „Glasnik“, ta kolosalna srpska adresa uknjižena pre 200 godina, drugo nešto je tema.

Ljušić se vratio na Beogradski univerzitet, po zakonu ima pravo da predaje još tri godine, ali je, a o tome se mora progovoriti, poslednjih godinu i nešto prolazio linijom medijskog toplog zeca. Ako ste zaboravili, grupa „srpskih intelektualaca“, uglavnom materijalno zainteresovanih (apanaža u „Glasniku“) potpomognuta zaludnim likovima neodoljive potrebe da budu opšteprisutni, prislonila je Radoša Ljušića uz bok Hitlerovim nacistima. U toj bestidnoj kampanji učestvovalo je nekoliko poznatih medija, a sada kad je sve utihnulo i kad je sve jasno, zavladao je muk, glasniji od one ružne neoprostivo prljave i zlonamerne kampanje. Taj muk je sve jači.

Ljušića su, podsećam, optužili da je mašinom za rezanje starog papira uništavao knjige. Hitlerovi momci su to svojevremeno rešavali na lomači; što zbog tehnologije što zarad medijskih efekata.

Mesecima su dvojica profesora, jedan advokat, dvojica političara u prinudnoj ostavci, trojica pisaca, od kojih je Svevišnji samo jednom podario malecki talenat (a i to je davno potrošeno), jedan bivši tamburaš, savetnik, tviteraš, šta li je, par zlonamernih piskarala… tražili javni sud za Ljušića jer, za boga miloga, taj čovek u 21. veku spaljuje knjige.

Ispostavilo se da Radoš Ljušić nije uništio ni jednu jedinu knjigu. Nije pocepao nijednu stranicu. Nije uradio ništa od onoga što su mu pripisivali. I šta sad? Hoće li konačno, a čekamo nedeljama, neko od onih koji su ga provlačili kroz medijsku kanalizaciju pokušati da spase obraz i prezime ostavljeno sopstvenoj deci; da izađe u javnost i kaže: Ljušiću, izvini? Samo dve reči. Ima li iko od njih delić obraza i časti da spase ne Ljušića već sebe. Da skine sa sopstvene glave prljavštinu lažova i klevetnika.

Pre neki dan, jedan ovdašnji karikaturista, iz istog miljea kao i lovci na Ljušića, stavio je Smilju Avramov uz bok Hitleru, Musoliniju i smrti kao takvoj. Smilja Avramov jedan je od najvećih ratnih zločinaca u istoriji, kaže srpski karikaturista. Zlo dostojno Hitlerovog kruga.

Koga je ubila Smilja Avramov, kome je nanela zlo, kome rekla ružnu reč? Smilja Avramov je godinama bila na čelu Svetskog udruženja za međunarodno pravo, smatraju je jednim od najboljih poznavalaca međunarodnog prava u Evropi, predavač je na brojnim univerzitetima širom sveta…

Da li se neko oglasio da zaštiti Smilju Avramov, da bar kaže da to nije u redu? Ne. Isti muk kao u slučaju Ljušića. Ćute svi: intelektualci, profesori, pisci, političari, novinari, borci za ljudska prava, akademici…

Imamo li mi, ovakvi kakvi smo, ikakvu šansu?

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović