Ljudi, skotovi i kurvini sinovi

Nikad nas oni nisu gledali kao ljude! Ni onda kada smo za njihove interese bili tek topovsko meso, ginuli na desetine hiljada za njihove ćefove, ni onda kada su na Vaskrs razarali naše gradove i ubijali sirotinju, ni pre 19 godina kada su mesecima nad nama činili neviđene zločine, ni dan danas kad se prema nama ponašaju kao prema stoci!

Da nas i malo gledaju kao ljude, onda bi onomad ambasador Skot zastao barem na trenutak i odgovorio na pitanje novinara posvećeno godišnjici bombardovanja Srbije. Ne iz poštovanja prema  srpskim novinarima i srpskoj javnosti, nego iz pijeteta prema hiljadama Srba koje je njegova država, ni krive ni dužne pobila po Srbiji 1999. godine. Bez ikakve krivice. Mogao je, makar licemerno, pokvareno, kako to oni inače rade, da prevali, koju reč žaljenja preko usta. Ma jok. Što bi to Skot radio kad mi Srbi ionako nismo ljudi!

Da nas gledaju kao ljude, onda bi onomad Skot, Kif, ili neka druga ambasadorska imperijalna veličina zalutala u Aleksinac, da se pokloni senima onih pobijenih nesrećnika, nevinih Srba masakriranih po čitavoj Srbiji. Da licemerno, pokvareno, prevale koju reč žaljenja preko usta. Ma jok. Što bi oni to radili.

A, i što bi to radili? Jesmo li kao narod zaslužili sve ovo što nam danas, 19 godina od bombardovanja ponovo rade? Jesmo, sve su prilike. Možda, da smo u međuvremenu postavili koju crvenu liniju, i da nismo zatim prekoračili preko nje, ne bismo bili ovde gde smo danas. Ovako, navikli smo ih. Navikli da puzimo pred njima, da im ljubimo cipele i kolena, da im poštujemo i cenimo zločinačko seme i pleme.

I, što bi onda ambasador Skot prozborio koju reč o godišnjici zločina, kad i ovako zna da će Srbi biti još ponizniji koliko god on bio licemeran i pokvaren i koliko nas god unižavao, gazio po nama i našem dostojanstvu.

Misli li još neko, u današnjoj Srbiji, da nas i oni iz Brisela, iz onog grada u koji hrlimo i koji nam je jedina alternativa, komesari, pokvareni i zadrigli, gledaju kao ljude? Ili tek kao bednike, razbojnike sa Balkana, divljačko pleme koje treba sravniti sa zemljom, prostake, narod bez vere i zakona, bolesnike, teroriste,  i kako su nas sve nazivali, ne tako davno, pre jedva dvadesetak godina. Misli li neko da se nešto promenilo za ovih 20-tak godina, da nas danas, kao, cene, uvažavaju, poštuju?

Nikad ne mogu zaboraviti jedan susret na barikadi na Jagnjenici 2012. godine. S one strane, stajao je nemački general, komandant nemačke oklopne jedinice parkirane s druge strane barikade, iza njega tenkovi, duge cevi, mitraljezi na gotovs, metak u cevi… On okupator, moćan, osion, prek, a s druge strane Srbi na svojim imanjima, goloruki, čvrsti da pruže otpor, da izginu za svoju njivu i kuću i svoju decu. Umesto poštovanja, u očima onog generala gledao sam neki duboki prezir, neko neobjašnjivo gađenje s kojim je gledao sve nas, ovamo, na drugoj strani. Niti sam taj pogled zaboravio, niti ću ga kad zaboraviti. Koliko je samo gađenja bilo u očima tog čoveka. Da je čopor pasa lutalica mesto Srba bio na drugoj strani, ili obična gomila g….. možda bi general pokazao više poštovanja.

Zašto tako? I zašto nas ne gledaju kao ljude, možda je to pre pitanje za nas nego za njih!

I hoće li se tu šta promeniti? Hoćemo li tog n-tog dana, n-te godine, kad nas, kao, prime u Evropsku uniju, odjednom, u jednom danu, preko noći, postati cenjeni, poštovani, hoće li nam tog dana saopštiti da nismo bolesnici, prostaci i teroristi, da smo narod koji ima veru i zakon? Ma jok. Nema od toga ništa. I dalje ćemo mi biti to što su nam rekli da jesmo. Ništa se u pogledu i očima onog nemačkog generala neće promeniti. Jednostavno, mi za njih nismo ljudi, a i ako jesmo, nismo dostojni njih superiornih

A, na čemu bismo onda mi mogli poraditi? Možda malo više na samopoštovanju, i da malo manje sami sebe ponižavamo. Možda da nekom od skotova koji kao carevi sede u Beogradu kažemo da je kurvin sin i da ga zbog nepoštovanja, zbog elementarnog nevaspitanja pošaljemo tamo odakle je došao.

Pa da posle toga vidimo koliko će nam biti gore nego što je sad?  Gore od ropstva jeste samo, sam sebi oduzeti pravo na pobunu, na borbu, na nepristajanje.

Autor: Zoran Šaponjić

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Jedna obična srpska psovka | Jadovno 1941.

Polivanje Srbije… | Jadovno 1941.

Nemoj Skote, svega ti! | Jadovno 1941.