Љубомир Кораћевић: Европско бреме логора

Млади писац о запаженом роману „Лагер“. Желео сам да проговорим о искуству изопштености. Позорница дешавања је интернирски логор у Араду

ПАЖЊУ критике и читалаца млади писац Љубомир Кораћевић (1982) скренуо је на себе романом „Лагер“ (КОВ), који је доспео у ужи избор за Нинову награду и награду „Биљана Јовановић“. Позорница најчешћих дешавања у књизи је Царски и краљевски интернирски логор у Араду, али се, осим њега, помињу још нека места у којима су људи бивали интернирани током Првог светског рата.

– Арад је, иначе, град у којем још увек стоје српска црква и зграде Табаковића и који је значајан за нашу историју уметности, бар колико и Трст. Осим тога, то је град пријатељски загледан у Србију, не само зато што је то варош Текелије, већ и зато што је патио под режимом Чаушескуа. Током деведесетих, када је и Београд патио, поједини Арађани и Темишварци свесно су кршили тада важећи ембарго према нашој земљи, и у сарадњи са овдашњим шверцерима, довлачили бензин све до Панчева – каже, за „Новости“, Кораћевић.

* Зашто сте изабрали такву тему?

– Моје интересовање за ову тему није било историографско: желео сам да проговорим о једном искуству изолованости, искључености и изопштености, које човека може сустићи без обзира на оно што чини и чему тежи. Мислим да је осећање које из тог искуства проистиче аутентично европско осећање, као и сумња. Настојао сам да логорско искуство опишем као трагично и мучно, али модерно европско искуство.

КУЛТУРНА ПОЛИТИКА

КУЛТУРА у Србији је, као и у другим земљама Европе, сведена на функције културне политике, тј. на обликовање слике света у којем живимо, а на основу одређених принципа реалности. То је једна од епохалних одлика нашег доба. Наш проблем је, међутим, у томе што српска културна политика – за разлику од саме културе, није аутентична. Она саму себе већ деценијама одржава у некаквим револуционарним опредељењима и расположењима, па и у савременим околностима углавном делује као културни инжењеринг – каже Кораћевић.

* Кажете да сте писали у традицији „књижевне логорогије“.

– Трудио сам се да останем свестан онога што су у тој традицији европске књижевности писали Андрић, Солжењицин, Киш или Михаиловић. Међутим, током писања дошао сам до уверења да логори, као такви, не почивају нужно на одређеним идеолошким претпоставкама – било нацистичким, било комунистичким. Не морају чак почивати ни на разорним одликама оријенталног духа. Логор се може конституисати без тих претпоставки, и то на бази криве, односно циничке свести у садејству са тзв. здравим, практичним духом. У европским оквирима, о том садејству писали су већ писци као што су Херман Брох или Јарослав Хашек.

* Да ли је ово прича и о српском историјском удесу у протеклим вековима?

– Не, јер прича се односи једино на последњих сто година, односно на неколико деценија у последњих сто година. „Лагер“ није проширена метафора која настоји да представи постојање једног народа од настанка света до данас. Оно што се дешава у „Лагеру“ неодвојиво је од светских индустријских ратова, вампирских идеологија, поразног и трагичног југословенског искуства. Неодвојиво је и од нашег сазнања о ономе што се десило. Према томе, српски историјски удес у времену које је тематизовано у „Лагеру“ неодвојив је од удеса других народа. То не значи да су ти удеси били идентични, али свакако значи да данас, оно што се дешавало у тим временима – па и својеврсна повезаност са другим народима – допада нама у наслеђе.

Аутор: Б. Ђорђевић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Не дао ти Бог да погинеш за отаџбину

Уједињење или смрт

Легија смрти