Липа Влајна Северина у вртлогу реке Пиве

Мржња је осећај који човека уводи у мрачни део његове личности али је, истовремено, и стање из којег може да севне истина. Тако је, ових дана, на једном баналном случају, срушена готово вековна работа хрватских историчара који су се трудили да докажу како у Хрватској, Далмацији пре свега, никада нису живели Срби већ Власи

На овим страницама нисам се до сада замарао снајком званом Северина Вучковић из разлога што ми то није било инспиративно. С обзиром на тематику серијала било је, истина, основа да се у неком од текстова позабавимо и презименом и пореклом Вучковића, али друга презимена одиграла су у том смислу значајнију улогу тако да сам Северину остављао таблоидима. А шта се у међувремену догодило па да се, ево, ипак дотакнемо ове „липе Далматинке“?
Севе је, нема ко не зна, раскинула веридбу са извесним конобаром из Ријеке, а зарад тренутне љубави према неком Милану Поповићу, Србину из Београда. Тај је, тврде медији, један од најбогатијих међу потомцима Светог Саве што, разуме се, није било пресудно када је букнула љубав. Ништа од свега овога мени лично није интересантно; баш ме брига, то су њихове приватне ствари, али увек има оно – али. Као окидач да се крене путем који са суштином приче наизглед нема никакве везе.

ЗАВИЧАЈНА ГЕНЕТИКА

У многобројним лавинама реаговања у Хрватској на „националну издају“ Северине Вучковић, критичари, зајапурени Хрвати – које је као убод у зеницу ока заболело то што се „најљепша Хрватица“ заљубила у Србина – занемарују чињеницу да је и онај остављени конобар, Славко Шаиновић, такође Србин.
Иначе, ово презиме по једном тумачењу долази од персијске речи „сахаин“, а значи чувар краљевих соколова, док по другом, у турском језику „шаин“ значи соко. Претпоставља се да су неке српске породице за време турске окупације уз дозволу да се иселе са простора тада Отоманске империје преузимале и обавезу да исламизују своја презимена, што наводи на закључак да су се данашњи Шаиновићи некада презивали Соколовићи.
Мада је већина српских породица по доласку у нови крај враћала стара презимена или касније по преласку на католицизам узимала нова, и данас имамо Србе који у корену свог презимена имају неки турцизам; уз презиме Шаиновић то су, на пример, Арнаутовић, Чакширан, Таушан(овић), (Зечевић, таушан је на турском зец) па Ћурчија, Сердар, Елезовић, Чампара…итд.
Није искључена могућност да се доскорашњи Северинин заручник, Славко Шаиновић, на радост хрватских националиста представља као Хрват, али онда је то јединствен случај јер до сада се ниједан Шаиновић није изјашњавао као Хрват.
Шаиновића староседеоца у Хрватској нема, они потичу са севера Црне Горе, из долине Пиве, што у овој причи има додатни значај јер пивске корене има и Борис Тадић, председник Србије, који је пре два месеца изјавио да се буди уз песме Северине Вучковић. Завичајна генетика, шта да се ради; породица из које потиче Северина старином је такође из тих крајева. Били су велико братство са простора данашњег Гацког давно покренуто у потрази за бољим животом, па њихове потомке са углавном истим презименом и данас можемо наћи на северу Црне Горе, у Далматинској Загори, неким крајевима Лике, на Кордуну…Вучковићи су у огромној већини Срби, православци, али има и оних који су прешли на католичанство и, наравно, постали Хрвати. Од Северининих Вучковића је и познати београдски глумац Аљоша Вучковић.
Повод за редове које читате нашао сам у поганом коментару, поводом Северинине београдске љубави, на једном од хрватских портала који гласи: „А ди ће влашка кучка но својима, у Београд“.
Тешко је за поверовати али ова свињарија од „коментара“ срушила је готово вековно систематско напрезање хрватских повјесничара да докажу како у Далмацији и Далматинској Загори Срба никада није било, а они што су се на том простору водили или се још воде као православци само су – тврди ова повјесна хрватска школа- потомци Влаха, досељених из Румуније.
Онај ко има времена и стрпљења да се позабави радовима чак и озбиљних хрватских историчара који доказују влашко порекло далматинских Срба, наћи ће се у чуду шта све људима у таквој фалсификаторској работи може да падне на памет.

СРПСКО ПОРЕКЛО

Мало је и цео један број „Печата“ да наведемо само оно најинтересантније из ове „повјесне неупитности“. Сви хрватски напори у овој причи уложени су и улажу се са циљем да се докаже како је наводно српско присуство у Далмацији тек саставни део српске митоманије, измишљотина са циљем да се кад-тад направи нешто што се зове „Велика Србија“.
А онда се Северина Вучковић заљуби у тамо неког Србина из Београда и на том баналном случају падне цела хрватска теорија о непостојању Срба у Далмацији и Далматинској Загори. Оно што је написао горе цитирани форумаш знају и мисле готово сви Хрвати далматинске регије, и шире, разуме се. Међу њима је и садашњи градоначелник Сплита Жељко Керум, запамћен уз остало и по томе што је јавно рекао да никада не би пристао да му Србин буде зет. Подсетићу, и Керум је Влах, његови су из села Огорје у Далматинској Загори, а некада су се презивали Вујанић. Могао бих да се кладим да је огорчени форумаш који је Северину заувек „послао“ њенима у Београд, такође из Далматинске Загоре, пореклом Србин, наравно. И готово сви они знају за своје српско порекло.
А шта на ову тему кажу историјска документа, неупитне истине о Србима на простору данашње Хрватске?
У папској були, издатој 21. новембра 1611. године, на више места овај живаљ се назива само Србима, а у були папе Павла Петог, везаној за оснивање православног манастира Марча- између данашње Чазме и Иванић Града-спомињу се само Срби.
Документ о давању привилегија, који је почетком 16. века потписао Фердинанд И, пише: „Србима или Рашанима“. Не треба, претпостављам ни подсећати да су Раси или Рашани само неки од старих назива за Србе. И Фердинанд ИИ доноси неку врсту указа о привилегијама и он, као и његов претходник, Србе зове само Срби.
Тако су Србе звали и цареви: Леополд, Рудолф, Јозеф ИИ, Карло ИВ, чак и злогласна Марија Терезија која је учинила све што је могла да Србе у што већем броју преведе на католичанство.

ПОБЕГЛА „НАЈЛИПША“

Хрватски бан Адам Баћани, подарио је 1696. године српском народу на Банији „заштитну диплому“ називајући га у том документу „влашким или српским народом“. Идентичну формулацију употребио је и хрватски гроф Ђуро Зрински, насељавајући Србе на своје имање око Гомирја. Он их зове „Власи или Срби“
На размеђи 17. и 18. века сењски бискуп Мартин Брајковић био је нарочито активан у борби против „шизматика“, како су онда на том простору звали православце. Брајковић шаље неколико писама на аустријски двор и у сваком од тих памфлета употребљава именицу Срби, а на неколико места „Срби или Морлаци“ (Морлаци – још један од старих назива за Србе).
Исто то радио је велики хајкач на православље, надбискуп и кардинал Колонић. То је време када су многи Срби на простору аустријског царства били католици, а споменути Колонић у једном писму својим подређенима спомиње такве Србе и дословно наводи „Срби који су католици“.
Један од најпознатијих аустријских етнографа Церниг, чак је упозоравао своје колеге и сараднике да имају на уму Србе кад и ако употребљавају појам Власи. Познати и цењени историчар католичке цркве др Н. Нилес, увек је Србе на простору који данас припада Хрватској називао само Србима.
Ако неко зна ко су заиста Власи (историчари их као националну заједницу везују за Румуне) онда то ван сваке сумње зна румунски митрополит и историчар А. Сагуна, Румун из Ердеља. Он је у делу „Историја грчко-источне цркве у Аустрији“ издатом у Немачкој 1862. године написао: „Због истоветне вере са Власима римски католици подругљиво зову Србе и Власима, да им се тиме наругају и обележе да они (Срби) не припадају истом народу са католичким Хрватима“.
Иначе, Власи или Влаји (по далматински) појам је који се од давнина на Балкану употребљавао за сточаре, људе који се по брдима и планинским венцима баве узгојем стоке, углавном оваца и коза.
Но, вратимо се доказима о српском постојању и трајању у Далмацији, на коју смо се фокусирали због „липе шињорине“ зване Северина.
Манастир Крупа, велико духовно врело православних Срба, основан је подно Велебита, почетком 14. века, 1317. године, у време краља Милутина. Пошто је врло брзо био нападнут и оштећен обновио га је цар Душан, 1345. године.
Српска принцеза Јелена, сестра цара Душана, удата за хрватског кнеза Младена Шубића, саградила је 1350. године Манастир Крка, недалеко од Кистања, односно, Книна.
И манастир Драговић (Цетина код Врлике) подигнут је у 14. веку, на самом његовом крају, шест година после Косовске битке.
У ствари, ово је само подсећање онима који знају како ствари стоје и ко су далматински Власи. Наравно, Хрвати, посебно ови тазе-католици, то неће ни да слушају ни да читају. Зато што боли. Нарочито сада кад им је „најлипша“ побегла. Код својих.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић