Личанка диже споменик палим Крајишницима

Добротворка Милена Чанковић из Швајцарске жели да се одужи својим земљацима који више не живе на родној груди. Обележје ће бити подигнуто на Фрушкој гори и подсећаће на душу народа који је „Олуја“ одувала

ИМАЛА сам десет година када су ме родитељи, Гено и Сока Чанковић, с јесени 1978. одвели себи у Швајцарску. Из детињства и мора љубави, пажње и загрљаја баке Јеке, безбрижног одрастања у Средњој Гори и Удбини и првих школских година у Госпићу, обрела сам се у страном свету, са другачијим менталитетом. Тада се сав мој свет срушио. Маштала сам само о једном – да се вратим мојој најлепшој на свету Лици. И данас замишљам како би то било. Али, није то више стара Лика. У њој сада још могу да се чују само дивани личких споменика.

Овако за „Новости“ говори Милена Чанковић (47). На њеној визиткарти пише да је хотелијерски економиста из Шафхаузена. Поносно каже да јој је у срцу занавек записано – Личанка. Колико је хумана, племенита и храбра – не пише нигде. А лист је горе наше који свом роду и народу свакодневно помаже већ 23 године.

– Рат је срушио све моје планове и осујетио жељу да се по завршетку школовања у Швајцарској вратим Лици – носталгично прича Милена Чанковић. – Из завичаја су стизале вести о ужасу који мој народ, родбина, породица и пријатељи, после пола века поново проживљавају. Нисам могла да плачем и седим. Морала сам нешто да предузмем. Почела сам да сакупљам хуманитарну помоћ широм Швајцарске. Углавном храну, лекове и санитетски материјал. Први контингент у Книн сам допремила почетком 1992. године. Возила сам сама преко Аустрије, Мађарске, Србије и Републике Српске.

И од тада није стала. После злогласне „Олује“ наставила је да помаже онима који су, како каже, „цео живот морали да спакују у један завежљај“, али и онима који су упркос свему остали или се вратили у Крајину „да сведоче да је тамо далеко, а срцу близу, живео један поносан, поштен, ведар и вредан народ“.

Не жели Милена да прича о количини помоћи коју је допремила. Знају то, вели, Бог и они којима је помоћ стигла. Не говори ни о стотинама хиљада преваљених километара по забитима и несигурним путевима засутим мецима. Не помиње ни да је трогодишњег сина Немању остављала мајци „на чување“ док је она из Шафхаузена „помоћ својима“ возила до Книна. Не сматра храброшћу ни то што је и целу другу трудноћу, готово до порођаја, провела на точковима, допремајући контингенте хуманитарне помоћи из Швајцарске у Крајину.

И још их има. Да се помогне Крајишницима и Србији.

Недавно је Милена Чанковић одлучила да сав приход од продаје своје књиге „Дивани личких споменика“ уложи у подизање споменика свим Крајишницима, у Банстолу код Чортановаца. Ускоро ће, каже, почети радови.

– Биће то споменик страдалим у „Олуји“ и прогнаним због „Олује“ – каже наша саговорница. – Пролазнике и путнике намернике подсећаће на величину и душу једног посебног народа. У споменику ће вечно горети кандило, симбол срца крајишког које се никад угасити неће и које ће увек горети за Крајину.

ГОСПИЋ СА МАЛИМ „Г“

У књизи „Дивани личких споменика“ коју је недавно објавила, Милена Чанковић Госпић увек пише малим словом „г“.

– Он је умро, а оно што је од њега остало не пише се великим словом, јер не заслужује – прича видно потресена Милена. – Иако сам у Крајину одлазила и убрзо после „Олује“, за посету Госпићу снагу сам сакупљала целу деценију. Ту су ми рођена тетка и течо живели. Током рата су ухапшени, одвојени од групе других Срба, зверски мучени и убијени. Нема психијатра на свету који може избрисати моје размишљање о томе ко је од њих двоје први убијен, а ко је гледао. Зато Госпић није заслужио да му име пишем великим словом.

Извор: НОВОСТИ