Da budem potpuno jasan: kakve veze današnji glasni, samozvani, već dosadni beogradski antifašisti imaju s antifašizmom? Ako im je do borbe, ne treba da idu daleko kao što su išli njihovi idoli, dovoljno je da odu na Kosovo i Metohiju i tu predstave, dokažu svoj antifašizam. Bez puške u ruci, daleko bilo.
Pre NATO napada na Srbiju, 1999. godine, a taj napad je Albancima podario drugu nacionalnu državu, u Đakovici je živelo na hiljade Srba. Službeni podaci kažu da ih je danas tamo svega 17. Život kaže da ih nema ni deset; troše sumorne dane iza zatvorenih prozora, zaključanih vrata, ne izlaze na ulicu. Čekaju smrt.
Pre neki dan u centru Đakovice srušeno je pet srpskih kuća, napuštenih zdanja u kojima vlasnici odavno ne žive. Eno ih razbacanih po svetu, raznetih strahom za goli život. Albanci znaju da je i dalje na snazi odluka svetskih sila da se zločin nad Srbima ne sankcioniše i zato protiv Srba rade šta im padne na pamet. To što rade (ruše kuće, tuku i proteruju ljude, pale njihova imanja, otimaju) zove se fašizam, ali kako rekoh, antisrpski čin nije greh, ne kažnjava se, fašizam niko ne spominje.
U Beogradu postoji dvadesetak nevladinih organizacija, pokreta, udruženja, nekoliko medija, bar hiljadu pojedinaca…čije je deklarativno, javno promovisano utemeljenje – antifašizam. Tako kažu. I svi oni ovih dana ćute. Jednu jedinu reč nisu izgovorili u znak protesta zbog rušenja pet srpskih kuća.
Antifašizam je način života, skup vrednosnih postavki, principijelnost i borba koja ne poznaje granice, nacije, veru… Svaki od beogradskih antifašista reći će vam da su jugoslovenski dobrovoljci u Španskom građanskom ratu bili div-heroji, osobe pred čijom se odlukom da pođu u Španiju i bore se protiv fašizma pada na kolena. Mogu da se složim, ali kakve veze današnji beogradski antifašisti imaju s „špancima“ čije biografije stavljaju kao svetionike?
Da budem potpuno jasan: kakve veze današnji glasni, samozvani, već dosadni beogradski antifašisti imaju s antifašizmom? Ako im je do borbe, ne treba da idu daleko kao što su išli njihovi idoli, dovoljno je da odu na Kosovo i Metohiju i tu predstave, dokažu svoj antifašizam. Bez puške u ruci, daleko bilo.
Zašto ih nema u Đakovici, na onom mestu gde su do pre četiri dana bile srpske kuće? Što tamo ne izvode performanse u crnom, s plakatima na kojima su imena Srba proteranih iz Đakovice, bar imena vlasnika srušenih kuća? Što tamo tim povodom ne sazovu konferenciju za novinare?
Što ne odu u Prizren i bar jedan dan provedu malu Milicu Đorđević, jedino srpsko dete u tom gradu, putem od stana do učionice u Hramu Svetog Đorđa, gde je čeka Vuko Danilović, učitelj u sedmoj deceniji života? Oko hrama su vojnici međunarodnih snaga s dugim cevima. Ispred njih mržnja, iza njih svetinja u kojoj poslednji prizrenski Srbi u molitvi traže spas i utehu. Ako to nije fašizam, šta je fašizam?
Na kraju, da sve bude zamršenije, ili da sve bude savršeno jasno: u Beogradu najglasniji zagovornici odvajanja Kosova od Srbije upravo su ovi što nam svakoga dana pune uši o potrebi negovanja antifašističkih tradicija. Takve biljke uspevaju jedino na srpskoj njivi.
Piše: Ratko Dmitrović
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti:
Ratko Dmitrović: „Sedlo belog konja“ – Jadovno 1941.
Prava meta je Ratko Dmitrović i svako ko … – Jadovno 1941.